Obojene revolucije - da li će nam se opet desiti?

Nastavio je tako da priča još neko vreme, dok sam ja zbunjeno pokušavao da shvatim šta se to dešava u Džordžiji. Otcepljuju se od SAD i stvaraju novu konfederaciju na jugu? Ili su u centrali CNN-a u Atlanti odlučili da promene uređivačku politiku i bave se samo činjenicama?

Brzo sam, međutim, shvatio da Majk nije mislio na jednu od američkih saveznih država, već na jednu od bivših sovjetskih republika – Gruziju, koju na engleskom jeziku zovu Džordžija. Pomoglo mi je, doduše, i to što sam u njegovom logoreičnom napadu uspeo da razaznam i neka imena – Ševardnadze, Sakašvili...

On je, naime, sve vreme pričao o prevratu koji se upravo tog trenutka dešavao u Tbilisiju. Opozicija predvođena Mihailom Sakašvilijem upala je u parlament i srušila prvog postsovjetskog predsednika Gruzije i poslednjeg šefa diplomatije SSSR-a Eduarda Ševardnadzea.

Sakašvili je u parlament ušao noseći ružu u ruci pa je i sam prevrat kršten kao revolucija ruža ili ružičasta revolucija.

Iz svega onoga što mi je Amerikanac pričao, a još više zbog oduševljenja koje je pokazivao, nije mi bilo teško da zaključim kako je i ispostava njegove organizacije u Gruziji imala značajnog udela u ovim dešavanjima. Ubrzo se počelo govoriti kako su svoje prste u ovu "obojenu revoluciju“ umešali i pojedinci iz Srbije, aktivisti "Otpora“, koji su iskustvo stekli 2000. godine u obaranju Slobodana Miloševića.

Usledile su, potom, obojene revolucije i u Ukrajini 2004. godine ("narandžasta“), u Kirgistanu 2005 ("revolucija lala“), pa je nekoliko godina kasnije po istom principu buknulo "arapsko proleće“...

Sve u svemu, model je funkcionisao manje-više uspešno i, očigledno, nije bilo razloga da se menja.

U poslednje vreme, međutim, izgleda kao da se dogodilo nešto što je smanjilo efikasnost "šarenih prevrata“. Iako, naravno, niko zvanično nije rekao da su u pitanju "obojene revolucije“, ono što se dešavalo u Belorusiji i nedavno u Kazahstanu neodoljivo podseća na ono što se dešavalo i u drugim zemljama širom sveta – od Ukrajine do Venecuele.

Možda bi ta dešavanja zaslužila svoje obojeno ime da su okončana padom Aleksandra Lukašenka sa trona u Minsku, odnosno Kasima Žomarta Tokajeva u Nur-Sultanu. To se, međutim, nije dogodilo.

Pitanje mogućnosti obojene revolucije u Srbiji nedavno je ponovo aktivirano, tokom protesta protiv Zakona o eksproprijaciji, "Rio Tinta“, zagađenja...

Ako bi se išlo nekom logikom i traženjem zajedničkog imenitelja za sve ove proteste, hipotetički bi se moglo govoriti o nekakvoj „zelenoj revoluciji“. Iz redova vladajućih stranaka dolazili su istovremeno i predlozi da se počne sa „lila revolucijom“, odnosno označavanjem lila bojom svih onih koji blokiraju puteve.

Sagovornici "Ekspresa“, međutim, ne veruju da bi u Srbiji u skorije vreme moglo da se dogodi nešto što bi ponelo epitet obojene revolucije.

Prema profesoru Andreju Mahojlu, sa Moskovskog državnog univerziteta, obojene revolucije predstavljaju „tehnologije organizovanja državnih prevrata u uslovima veštački stvorene političke nestabilnosti“.

Sa tom se definicijom načelno slaže i Vlade Radulović, predsednik Centra za geostrateška istraživanja i terorizam, dodajući i kako se obojene revolucije uglavnom vezuju za velike sile ili neke regionalne igrače, koji žele da destabilizuju određene države i na vlast dovedu političke stranke koje bi zastupale njihove interese.

"Najčešće se obojene revolucije vezuju za Zapad, pre svega za SAD. Sve češće se, međutim, i Rusija povezuje kao podstrekač obojenih revolucija. Konkretno, spominju se tzv. spavači u Ukrajini, spremni da izvedu prevrat u Kijevu i na vlast dovedu proruske snage ukoliko dođe do sukoba na istoku zemlje“, kaže Radulović za „Ekspres“.

Po sličnom principu se, dodaje, i u Srbiji u javnosti aktiviraju razne proruske grupacije, društva rusko-srpskog prijateljstva i slično, svaki put kada dođe do jačanja nekih aktivnosti sa NATO-om, agitujući kako to nije patriotski, da su oni koji sarađuju sa Zapadom izdajnici...

"A sve to, zapravo, rade na mig Moskve kojoj je krajnji cilj da očuva uticaj u Bosni, odnosno u Republici Srpskoj i u Srbiji, da ih drži van NATO-a i da na taj način ima saveznike iza prvih NATO linija, na kojima su Mađarska, Rumunija, Bugarska...“, kaže Radulović.

Ono što Srbiju danas drži daleko od moguće „obojene revolucije“, prema njegovom mišljenju, jeste, pre svega, spoljna politika koju država vodi, a koja podrazumeva i vojnu neutralnost.

"Sarađujemo i sa jednima i sa drugima. I dokle god se ne nađemo nekome na putu, nećemo biti ni ugroženi“, kaže naš sagovornik.

Istina je, međutim, da za organizovanje, a pre svega i uspeh "obojene revolucije“ nije dovoljan samo inostrani faktor. Slaže se sa time i Radulović, ocenjujući da je "svakako neophodno da postoji i neko nezadovoljstvo u narodu“.

"Mora da postoji neka kritična masa nezadovoljnih ljudi iz bilo kog razloga. Ne slažem se sa onima koji kažu da je dovoljno samo da se ’upumpa’ 60–70 miliona dolara, jer ako nema nekog ko bi te pare upotrebio na odgovarajući način, ni taj novac ne vredi“, kaže on.

A nezadovoljnici mogu da dođu iz različitih slojeva i struktura. Mogu to da budu, kako navodi Radulović, studenti, ozbiljno organizovana opozicija, kulturni radnici, mediji koji u autokratskim i diktatorskim uređenjima trpe represiju i cenzuru.

"Oni mogu da budu pogodno tle, jer i kod revolucija, kao i kod kalemljenja, moraš da imaš neku stabljiku na kojoj će kalem da se primi“, kaže Radulović.

Ni Milan Igrutinović, istraživač Instituta za evropske studije, ne veruje da je u Srbiji u predvidljivom periodu moguća neka vrsta "obojene revolucije“.

"Niti mi se čini da postoji društvena dinamika koja bi vodila takvom scenariju. Ne postoji jedna i jasna društvena podela niti prost skup rešenja za naše probleme koji bi lako mobilisali masu stanovništva preko nekakve uprošćene simbolike. Opoziciona scena je posve heterogena i takva će i ostati u narednom periodu. Spoljnopolitička pozicija zemlje nije u toj meri problematična da traži brza i radikalna rešenja. Takođe, interesi relevantnih međunarodnih aktera koji bi možda imali volje (pitanje je da li bi imali snage) za indukovanje nekakve ’obojene revolucije’ verovatno ne bi bili ostvareni takvim scenariom. Odnosi trenutno vladajuće političke strukture sa praktično svim relevantnim spoljnim činiocima su još uvek dovoljno dobri da takve ideje ili stremljenja ne deluju previše smisleno, a povrh toga je i nejasno koje bi strane interese, i kako, mogla efikasno da ispunjava zamišljena nova vlast“, ocenjuje Igrutinović za "Ekspres“.

Mogu se, takođe, s vremena na vreme čuti spekulacije o još jednoj državi, nama susednoj, kao mogućem poligonu za "prevrat u boji“. Reč je naime o Mađarskoj, članici Evropske unije i NATO-a, čiji premijer Viktor Orban, međutim, održava prisne odnose sa Putinom. A to, pored još nekih njegovih kontroverznih poteza, prilično nervira neke njegove kolege iz "evropske porodice“.

Vlade Radulović slaže se da bi, hipotetički, i Mađarska mogla da se nađe na meti "obojenih“ jer je činjenica da nisu baš svi u Mađarskoj zadovoljni Orbanom te da postoji i relativno jaka opozicija koja je preuzela Budimpeštu.

"Ali stvar je u tome da je Mađarska ipak članica EU i NATO-a. Oni mogu međusobno da se ’gađaju’ rezolucijama, pretnjama sankcijama (setite se Poljske), ali teško da bi neko pribegao obojenoj revoluciji u zemlji koja je deo EU. Nije, ipak, Mađarska ni Moldavija, ni Gruzija. A opet, s druge strane, ako bi Orban pao sa vlasti, ne bi bilo teško zamisliti da, recimo, iz Rusije stigne talas koji bi pokušao da obori one koji bi oborili Orbana“, zaključuje naš sagovornik.

NAŠA ULOGA U REVOLUCIJI

Još 2005, dakle dve godine nakon ružičaste revolucije u Gruziji, na televiziji u Rusiji prikazan je francuski film u kome je detaljno objašnjeno kako su organizovane "obojene revolucije“ u Srbiji, Ukrajini, Gruziji. Glavne zvezde filma bili su, kako je to 2008. godine pisala "Politika“, srpski "otporaši“, među kojima su se posebno isticali Ivan Marović i Aleksandar Marić, zvani Če.

Oni su se pohvalili da ih je "Soros“ 2003. poslao u Gruziju da obučavaju "pokret otpora u nastajanju“, prenoseći im srpska iskustva. Marovića je posebno radovala sposobnost Gruzina, koje je ocenio kao bolje učenike od Ukrajinaca.

Objasnio je i da je gruzijska "Kmara“ ("Dosta“), koja je zaista vrlo brzo stekla popularnost i brojno članstvo, svoj simbol, skupljenu pesnicu, preuzela upravo od srpskog "Otpora”. U žaru diskusije, objašnjavajući veliku moć takvih, na poseban način organizovanih pokreta, srpski "otporaši“ su objasnili da ih zovu iz celog sveta da daju uputstva, kako se oni rado odazivaju i kako mogu, ako zatreba, da sruše i Kastra.

Srpski "otporaši“ su se rado hvalili svojom ulogom u gruzijskim i ukrajinskim događanjima, pa su tako 30. maja 2005. dali veliki intervju francuskom "Nuvel opservateru“, a preneo ga je ruski "Profil“.

Tvorci revolucije su tačku po tačku, i etapu po etapu, objašnjavali da se svaka vlast može lako srušiti pažljivo isplaniranom akcijom. Srđa Popović objasnio je da je za to potrebna "omladina, omladina, i još jednom omladina. Zašto? Zato što su mladi entuzijasti, hrabri su, i vlast na njih ne može da utiče: nemaju ni dece, ni posla, ni bogatstva, nemaju šta da izgube“. Posebno je zanimljiva prva etapa koju je Popović nazvao "malim lukavstvom“:

"Na manifestaciji koja obećava da će se završiti sukobima postavite u prve redove mlade devojke u belim bluzama. I čekajte napad policije. Efekat je garantovan: posle nekoliko udaraca, na belim bluzama će biti malo krvi (ili mnogo, na nesreću). I dobijaju se veličanstveni kadrovi koji će obići ekrane celog sveta... I režim će biti diskreditovan“.

Uspešna revolucija izvodi se po scenariju preciznom kao kompjuterski program, tvrdili su "otporaši”, a Srđa Popović i Aleksandar Marić pohvalili su se da su osnovali privatni biznis, kompanije za izvoz revolucija, kako bi zadovoljili ogromnu potražnju.