ON JE 4. MAJA 1980. DONEO NAJTEŽU ODLUKU

Dr. Predrag Lalević , hirurg i anesteziolog koji je 16 godina s predsednikom SFRJ Josipom Brozom bio na 106 putovanja u inostranstvu i koji je četvrtog maja 1980, isključio sa aparata doživotnog predsednika Jugoslavije, preminuo je u Beogradu u 92. godini života.

Dr Lalević je pre pet godina opisujući za Jutarnji list šta se sve dogodilo tog 4. maja 1980. godine između ostalog objasnio je kako se konzilijum u kome je bio on kao hirurg i anastezilogo četiri meseca borio za život maršala Josipa Broza.

“U prepodnevnim satima počela je hemodijaliza. Međutim, posle izvesnog vremena, došlo je do pada krvnog pristiska koji se nije popravljao, pa je morala biti prekinuta. Svi članovi konzilijuma, dežurni lekari, te najbolje i najstručnije medicinske sestre koje su negovale predsednika, okupili su se oko kreveta. Tito se lagano gasio. Respirator je normalno radio, ali su se na EKG-u zapažale promene koje su ukazivale na skori kraj. Konačno, u 15.05 sati EKG je pokazao ravnu liniju - znak da je srce prestalo da kuca. U punoj tišini proveli smo pokraj kreveta još 15-ak minuta, a onda sam pogledao profesora Bogdana Brecelja - najstarijega u konzilijumu, koji je za dva dana trebalo da zakorači u sedamdeset i četvrtu - pokazujući mu aparate koji su i dalje zvučnim signalima pokazivali da rade, na što je on kimnuo glavom. Bio je to znak da ih isključim. Isključio sam respirator, EKG monitor, pejsmejker i elektronsku pumpu za ubrizgavanje lekova u venu. Potom smo napustili sobu i pošli da sastavimo završni izveštaj o predsednikovom lečenju i smrti”, ispričo je Lalević.

Na pitanje novinara kako je on doživeo trenutak isključivanja aparata koji su održavale Tita na životu, Lalević je rekao:

“Doživeo sam ga kao poraz, onako kao što svaki lekar doživi smrt pacijenta, ma kako on bezizgledno bolovao. Unatoč nadljudskim naporima, koje sam s ostalim kolegama uložio brineći nad predsednikom, vrlo često po dvadeset jedan sat dnevno, dakle uz jedva tri sata sna!” odgovorio je prof. dr Lalević., koji se rodio 1927. u Peći, na Kosovu, a preci su mu iz Crne Gore, iz plemena Vasojevića.

Dr Lalević je u tim izabranih lekara, koji su brinuli o zdravlju Tita ušao u maju 1964.

U maju 1964., dok je u 36. godini vodio jedan od odjela u “Dragiši Mišoviću”, Lalevića je zatekao poziv da se javi u Kabinet predsednika Republike, gde mu je saopšteno da je izabran u prdsednikov lekarski tim. Posle se sastao s ađutantom predsednika, generalom Lukom Božovićem.

“Pitao me koje listove čitam? Politiku i NIN, odgovorio sam.” Na to će general: “Pred polazak na put, recite ženi neka kupuje te novine i sačuva vam ih do povratka. I nakon što ih budete pročitali, sve što je u njima napisano - samo to ste videli i čuli. Ništa nemojte bležiti, osim službenih zapisa o predsednikovu zdravstvenome stanju!”

“Zbog šećerne bolesti, a nju smo skrivali od javnosti, predsednikovo zdravlje se pogoršavalo. Zato smo mu u terapiju ubacili i insulin. Povremeno mu je popuštao srčani mišić i slabila funkcija bubrega. Tegobe nisu zaustavljale Tita da bude aktivan cele 1979. i da poseti Kuvajt, Irak, Siriju, Jordan, SSSR, Alžir, Libiju, Maltu i Kubu, gde je u Havani bio upriličen skup nesvrstanih zemalja, i na kraju Rumunijuu, poslednju državu u kojoj je bio. Najviše je patio od reumatičnih bolova u nogama, zbog kojih se, dok je hodao, podupirao štapom. Na dočeku 1980. godine u vojnom lovištu u Karađorđevu postalo je očiggledno da mu je kretanje bolno, pa smo zato odlučili da Tito smestimo u ljubljanski Klinički centar, gde je stalno išao na redovne kontrole. Ljubljanski profesor Miro Košak me pozvao 2. januara uveče i rekao da moramo otići Titu u Ljubljanu. Rekao mi je da pripremim sve što će mi biti potrebno. I još da sutra ujutro dođem u vazdušnu luku u Batajnici. Jako uznemiren požurio sam u bolnicu da skupim sve što je trebalo za snimanje arterija. Takva intervencija kod loših arterija, zna biti bolna pa sam uzeo i lekove u ampulama.”