PARTNERSTVO SA SAD I IZRAELOM: Nova era u spoljnoj politici Srbije

PARTNERSTVO SA SAD I IZRAELOM: Nova era u spoljnoj politici Srbije


Opšte je mesto da su Srbija i Amerika imale odlične odnose s kraja 19. i početka 20. veka, a naročito za vreme i neposredno posle Prvog svetskog rata. Poznato je koliko su nam Amerikanci i njihov predsednik Vudro Vilson pomagali na samoj pariskoj mirovnoj konferenciji, vođeni iskrenim sentimentom prema malenoj i postradaloj Srbiji i njenom narodu. Između dva svetska rata odnosi su bili zasnovani na sličnim temeljima, a u Drugom svetskom ratu ponovo smo bili na istim stranama. Decenije koje su usledile donele su promenjive vetrove, ali, ruku na srce, decenije blagostanja u Titovoj Jugoslaviji u čijim su blagodetima uživale generacije, zapravo su zasluga upravo čvrstine tih odnosa i verovatno jednog čoveka.

Ime mu je Džordž Kenan, američki diplomata i naučnik poznat po tome što je upravo on formulisao hladnoratovsku politiku SAD i podelu sveta na dva bloka. Jedno vreme službovao je u Beogradu kao Kenedijev ambasador i bio je prva osoba koja je uvidela značaj raskola Tito – Staljin. On je bio taj koji je dozvolio Titu da prima američku finansijsku pomoć i da istovremeno ostane komunista, i to je bila jedina realna politička i ekonomska pretpostavka koja je omogućila postojanje SFRJ. Marksistički rečeno, ovo je bila baza, sve drugo pseudoideologija, ideologija, samoupravljanje i ostali elementi su bili tek nadogradnja. Odnosno, eksperimenti čiju je cenu u svakom smislu neko drugi plaćao.

Iza Kenana ostali su njegovi naslednici koji su šezdesetih godina sa njim radili u ambasadi u Beogradu. Zvali su ih “beogradski” ili “jugoslovenski” lobi i činili su ih, između ostalih, Lorens Iglberger, koji je obavljao i funkciju državnog sekretara, general Bert Skuokroft, koji je dva puta bio savetnik predsednika za nacionalnu bezbednost u vreme mandata Džeralda Forda i Džordža Buša. Upravo u vreme kada se Jugoslavija raspadala krajem osamdesetih i početkom devedesetih, oni su bili na vrhuncu svojih karijera, ali sa druge strane u Beogradu su bili neki politički lideri koji nisu bili u stanju da jasno sa SAD formulišu neku vrstu zajedničkog interesa i partnerskog odnosa.

Nažalost, takvo stanje trajalo je do kraja devedesetih godina prošlog veka. Sa odlaskom Miloševića, pa do 2012. godine nastao je period u kome su odnosi dovedeni do skoro najnižeg nivoa. Bar što se tiče poverenja. Godine koje su usledile, bar sa srpske strane, bile su obeležene naporima da se ponovo izgradi poverenje i da se povrati poljuljana reputacija Srbije u Vašingtonu.

Govor koji je srpski predsednik Aleksandar Vučić održao na konferenciji u organizaciji AIPAC-a, moćnog izraelsko-američkog udruženja, i susreti koji su nakon toga usledili sa državnim sekretarom Majkom Pompeom, Robertom O’Brajenom, Džeradom Kušnerom, Ričardom Grenelom…, pored ogromnog simboličkog značaja i demonstracije povratka na veliku scenu u ozbiljnom stilu, imaju još nekoliko značajki. Kroz izgradnju odličnih odnosa sa izraelskim lobijima u SAD i insistiranju na dodirnim tačkama sa ovim korpusom, Srbija svoju poziciju gradi na rušenju stereotipa o “lošim momcima”, “promoterima genocida” , “negativcima broj 1”, koja je do danas predominantno oblikovala ne samo javni diskurs u SAD već u dobroj meri i političke interese. Američka spoljna politika dugo nam nije bila naklonjena, ne zato što su nam interesi bili suprotstavljeni već zato što se nismo ni razumeli. Danas te odnose gradimo na drugim osnovama koristeći alate koji do sada nisu bili karakteristični kada se govorilo o srpskoj strani.

Da je melodija pogođena, svedoče buka i negodovanje koji dolazi sa druge strane, odnosno od ljudi i političkih krugova u okruženju koji ne doživljavaju Beograd prijateljski, ali, nažalost, slična situacija je i u nekim unutrašnjim krugovima. Kolika je zapravo moć i snaga AIPAC-a i šta je to Srbija uradila i kako je podigla uloge u balkanskoj partiji šaha na sledeći nivo.

Izraelski advokat i odličan poznavalac američko-izraelskih odnosa Si Barak kaže za “Ekspres” da je AIPAC jedna od najvećih lobističkih organizacija u Sjedinjenim Državama.

– Glavno pitanje je povezanost AIPAC-a sa dve partije, republikanskom i demokratskom. Godinama je ova organizacija bila veoma važna. Pitanje je da li to važi i danas. Neki ljudi tvrde da je to i dalje slučaj, drugi da nije više tako, posebno zato što AIPAC daje veliku podršku Izraelu u SAD. A država Izrael u Americi ima važne interese, zato što je rukovodstvo Izraela u bliskim kontaktima sa američkim rukovodstvom, republikanskom partijom. Sedamdeset procenata jevreja u Americi glasa za demokratsku partiju, zato, ako želite da Jevreji budu za Izrael, onda je to kombinovano pitanje. AIPAC pretežno lobira za jevrejska pitanja, ne samo za Izrael.

Međutim, AIPAC može da pomogne Srbiji u Predstavničkom domu Kongresa – navodi Barak, ističući da je najveći problem Srbije što ne koristi pravo raspoloženje u Americi.

– Reći ću to ovako. Ako je 2001. počeo muslimanski rat protiv SAD, kako je moguće da je isti čovek koji je te godine bio predsednik SAD, sedam godina kasnije priznao muslimansku državu Kosovo. Reći ću vam zašto. Zato što ljudi koji su tada vodili zemlju, i tu ne mislim na Vučića, nisu razumeli američku politiku. Srpsko rukovodstvo tada nije razumelo američku spoljnu politiku. Upoznao sam neke od vaših lidera iz tog vremena i oni nisu razumeli američku politiku. Američko rukovodstvo devedesetih godina dolazilo je iz demokratske stranke i svi oni koji su odlučivali o bombardovanju Srbije bili su iz te partije, ne iz republikanske. Vaše tadašnje rukovodstvo nije razumelo kako da postupa sa Amerikom. Nisu shvatali real-politiku SAD. Ne možete da kažete da Vojislav Koštunica i Boris Tadić nisu razumeli šta se oko njih dešava, ali su mislili da najbolje znaju. I njihovi savetnici su mislili da znaju. Trenutak u kojem Klinton postaje počasni građanin Prištine pokazuje mi da Srbi ne znaju kako da se ponašaju. Bivši državni savetnik SAD Henri Kisindžer voleo je da kaže za Izrael “moja zemlja nema spoljnu politiku, već samo lokalne izbore”. I u tim rečima ima nešto.

Ponavljam, Srbija mora da razume američku politiku i da je koristi – naglasio je Barak.

Predsednik Saveza jevrejskih opština u Srbiji Robert Sabadoš navodi za “Ekspres” da AIPAC ima jako veliki uticaj i na poslovne i na političke prilike u Americi.

– Ta organizacija je odgovorna za poboljšanje američkih i izraelskih odnosa. AIPAC je otvorio vrata i za našeg predsednika i mislim da je to izuzetna čast i prilika da se čuju i naši stavovi iz prve ruke na tako bitnom događaju kao što je godišnja konferencija. To je bio pozitivan iskorak za našu zemlju koja se nalazi na vetrometini Balkana. Američka politika je uvek bila pragmatična, po principu da se locira problem i traži rešenje. Zato se moraju imati stalni kontakti i dijalog sa relevantnim ljudima iz američke administracije. Sada su se ta vrata otvorila. Važno je biti stalno prisutan – smatra Sabadoš.

S druge strane, poseta SAD je bila dvosmerna ulica. Uticaj koji je ostvaren kroz kontakte u poslednjoj poseti Vašingtonu otvoriće i novo poglavlje u odnosima sa Izraelom. Takođe, nakon sušnih decenija u kojima je od Drugog svetskog rata naovamo, Beograd je slepo sledio politiku lidera nesvrstanih zemalja podržavajući Palestince, Egipat, Siriju i druge zemlje konfrontirane sa Izraelom.

Notorna je činjenica da je najjednostavniji ulaz u krugove moći na Kapitol Hilu i Aveniji Pensilvanija upravo preko Izraela i njihovih lobista i uvek je korisnije da ta struktura bude na tvojoj strani. Kako se dogodilo da su se nakon godina i decenija odličnih odnosa tokom devedesetih godina prošlog veka pomenuti lobiji stavili na stranu muslimana i Albanca, potpuno neprirodno s obzirom na izrazito prisustvo i uticaj panislamskog faktora u ovim državama. Pri tom ne tvrdimo da je taj uticaj bio presudan, ali je svakako uvek pa i danas bio značajan.

Majkl Frojnd, izraelski politički aktivista rođen u Americi i bivši zamenik direktora komunikacija Benjamina Netanjahua, svojevremeno je u autorskom tekstu za “Jerusalim post” napisao da Izrael i Jevreji koji žive u ostalim delovima sveta treba da uspostave snažnije veze sa Beogradom. Naveo je, između ostalog, da je “Srbija, država sa dugom i ponosnom istorijom, izložena čestim klevetama u međunarodnoj štampi, koja trpi sve veći pritisak da se odrekne svog istorijskog sedišta. Frojnd je napisao da su u protekle dve decenije mnogi Jevreji doživljavali Srbiju kao “pariju”, zbog balkanskih ratova koji su nastupili posle raspada Jugoslavije.

– Optužbe o ratnim zločinima počinjenim u Bosni uznemirili su javno mnjenje u Americi i na Zapadu i ukaljali imidž Srbije. Kao rezultat toga, dugotrajne veze Srba i Jevreja gotovo da su pokidane, a mnoge jevrejske organizacije u SAD stale su na stranu bosanskih muslimana i kosovskih Albanaca u njihovoj borbi protiv Srba – podvukao je Frojnd 2012. godine, ističući da se situacija u Srbiji izmenila u odnosu na stanje od pre dve decenije.

U tekstu se podseća da su se tokom Holokausta, Jevreji i Srbi našli na meti hrvatskih fašista, ustaša, koji su bili Hitlerovi saveznici…

– Ustaše su pobile desetine hiljada Jevreja i više od pola miliona Srba u orgiji nasilja i terora koji je ostavio duboke ožiljke u celom regionu. Taj osećaj zajedničke patnje, onaj koji Srbi i dalje osećaju prema Jevrejima, podvlači njihov snažan osećaj solidarnosti sa Izraelom i izazove sa kojima se suočavaju – naveo je on.

VIše pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar