Prolazile su godine, a on je trajao. Bunio se gde je god bune bilo. On, rapsod pobune koji je od pobune napravio vrhovni estetski ideal. I kad je u radne pobede vodio Partiju običnih pijanaca, rugajući se onom što svi sad znamo, i kad je u Bijeljini u podrumskom studiju snimao „Baba Julu“, i kad je obilazio vatrene linije fronta sa tri legitimacije – kninskom, beogradskom i paljanskom, i kad je pevao, ostavljenim od svih, Srbima Krajine „Pogledaj dom svoj, anđele“, himnu prekodrinskih Srba, stavljajući glavu tamo gde drugi ne bi smeli ni nogu da stave. Sad je ostavio piće i Beograd zbog jedne slovenačke lepotice koja mu je otela srce, iako nije Tramp.
Čuo sam da se u Ljubljani nalaziš na specijalnom zadatku, u traganju za onom Titovom odsečenom nogom.
„Gde si našao to? Ne, nemam veze sa Titovom odsečenom nogom, mada me noge bole, i sumnjivo mi je to.“
Crnogorska pravoslavna crkva nema nijedne svetinje.
„Nemoj, molim te, da me mešaš sa tom crkvom.“
Treba im ta svetinja pošto ruka Svetog Jovana i Sveti Vasilije Ostroški pripadaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi. A ta crkva Miraševa nema nijedne svetinje pa sam mislio da im to poklonimo, da imaju pred čim da metanišu i da se klanjaju. Ti si najprikladniji čovek, gore živiš, na terenu, da li bi ti to mogao da izvedeš nekako?
„Nije to loša teorija. Ali ta noga sigurno ne pripada ni Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi, pripada nekoj trećoj crkvi. Verovatno je pohranjena negde.“
Ti si se uvek protiv te treće crkve bunio?
„Bunio sam se generalno protiv nepravde, bunim se i dan-danas protiv nepravde i protiv gluposti. Pogledaj, molim te: napravi grupa vodećih intelektualaca peticiju protiv zakona o rodnoj ravnopravnosti. Srpska pravoslavna crkva se izjasni protiv, ali ne vredi – pas laje, karavan prolazi. Oni donose zakone. Zakone donesu, kroz mala vrata ih proture.“
Znači, ti se ne slažeš sa zakonom o rodnoj ravnopravnosti?
„Bože sačuvaj.“
Uvek si se protiv nečeg bunio, počev od Al Kaponea pa dalje redom. Da li je to sudbina rokera da stalno bude pobunjenik?
„I ne mora da se buni. U stvari, i treba se buniti, treba. Treba ratovati makar i uzalud, to sam oduvek tvrdio. Bar da se čuje glas razuma, glas naroda. Jer kada pogledaš kakve se sve gluposti danas proturaju kao vrednost, bar da se pobuniš, jer nećeš moći mirno da spavaš. Ovako, ako se pobuniš, savest će ti biti mirna. Biće ti čista savest kad kažeš – e, pokušao sam nešto, bar sam rekao da sam protiv.
Jesam protiv svega toga, protiv glupih zakona, protiv hermafrodita na vlasti, ne znam kako da ih nazovem. Onda, protiv trećeg roda jesam definitivno. Sigurno protiv pederskih brakova, protiv rodne ravnopravnosti. Jedva čekam da vidim ženu prvaka sveta u teškoj kategoriji u boksu! Tek onda ću prihvatiti zakon o rodnoj ravnopravnosti.“
Bio si predsednik Partije običnih pijanaca...
„Jesam. Podneo sam ostavku iz moralnih razloga, ne pijem...“
Dobro, i ja sam podneo ostavku kao ministar za dezinformacije, znači, mi smo ljudi u ostavci. Kolo pijanih sestara je bilo ravnopravno...
„Jeste. Mira Vinjak bila je predsednica Kola pijanih sestara i u tom slučaju i u tom smislu ta rodna ravnopravnost ima potpuno svoj smisao i to je u redu.“
To je sasvim u redu?
„Jeste. U toj količini, koliko je to normalno. A ne na silu menjati jezik, na silu praviti to izjednačavanje polova – to je meni prilično bez veze. Ja sam za to da muškarac ostane muškarac, a da žena ostane žena. A, ono, roditelj broj 1, roditelj broj 2, ili da se dete samo odluči šta će da bude – muško ili žensko – to su takve budalaštine. To je protiv prirode i protiv boga.“
Godinama se družimo, a nikako da se složimo. Ja, na primer, ovih dana hoću da se razvedem od žene. Umrla mi je tetka i hoću da se oženim tetkom koji je general i ima četvorosoban stan. I hoću da ga nasledim.
„Onda je to razumljivo, ako je u pitanju četvorosoban stan.“
Nije u pitanju četvorosoban stan, to mogu ja da nasledim i ovako i onako, nego je u pitanju njegova generalska penzija. Ako se oženim njime, naslediću penziju.
„Bolje da te usvoji.“
Onda ne dobijam penziju, ako me usvoji. Jedini način je da se oženim tetkom i ti sada mene, molim te, izbacuješ iz te kombinacije, a ja sam taman smislio da pišem Dragoj Saveti...
„Ti piši, a ja ću ti reći makijavelistički – cilj opravdava sredstva! Kume, to te razumem!“
Teško je ovom gradu i zemlji bez tebe, mnogo si daleko. Mnogo nam svima nedostaješ...
„Eto me uskoro. Već sam bio u Beogradu jednom, ali kako su bile ove mere na snazi, to mi je propusnica u vidu testa važila 48 sati. Samo sam doleteo, snimio koju pesmu i vratio se nazad. Mislim da ću se odmoriti do zime, malo duže vreme, jer moramo da se spremamo da sviramo, da vežbamo i snimamo novi CD.“
Ti si vakcinisan?
„Primio i vakcinu i revakcinu. I ta pobuna protiv čipovanja! Znam da postoje razni čipovi, ali ti si čipovan čim izvadiš ličnu kartu. Izvadiš pasoš, ti si čipovan. Čim uzmem mobilni telefon, onda sam čipovan. Oni raniji modeli, mogao si da izvadiš bateriju pa da ne prisluškuju, a ovaj sad ne možeš ni bateriju da izvadiš. Znači, ti si praćen pa si praćen. Ako žele da te prate, naći će načina.“
Da li imaš utisak da te prate tamo u Sloveniji?
„Ne, nisam paranoičan. A i svejedno mi je da li me prate ili ne prate. Definitivno nemam ništa da krijem.“
Nisi ni imao nikad šta da kriješ.
„Ništa, sve sam transparentno pokazivao šta radim.“
Da li se sećaš naših putovanja kroz Bosnu?
„Joj, kako da ne...“
Sećaš li se kada je ustao čitav stadion u Benkovcu kada smo ušli nasred utakmice...
„Da, to je bila potpuno suluda situacija.“
I prekinula se utakmica da im ti otpevaš „Pogledaj dom svoj, anđele“.
„Ne znam da li sam pevao ’Pogledaj dom svoj, anđele’, ali znam sigurno da se igrala prvenstvena utakmica, da smo došli na stadion. Da li je Simo Dubajić bio sa nama? Ne sećam se najbolje. Ali znam da smo ušli u stadion i da je tog momenta utakmica prestala, da su se i publika i fudbaleri okrenuli ka ulaznim vratima. To je bilo stvarno apsurdno.“
Slušao sam mnogo puta na raznim mestima „Pogledaj dom svoj, anđele“, koja je bila neka vrsta himne prekodrinskih Srba. Narod, sva publika bila je krenula da te isprati preko mosta u Zvorniku. Ti si stojeći na mostu otpevao „Pogledaj dom svoj, anđele“ u ponoć. To je u tom kanjonu Drine, između Malog i Velikog Zvornika, zvučalo onostrano...
„Da, to mogu da zamislim. To uvek zvuči jezivo. Možda je najstrašnije bilo u Beču, dugo sam Beču, baš 90-ih snimajući album koji se zvao ’Labudova pesma’. Jednom prilikom sam se zatekao na železničkoj stanici bečkoj. Pratio sam nekoga za Beograd. I istovremeno za Beograd je išao hor Srpske pravoslavne crkve i kada su me videli na peronu, čitav hor je izašao na prozore svojih vagona i onda su počeli da pevaju ’Pogledaj dom svoj, anđele’. Vrlo čarobno, u više glasova da sam se rasplakao. I što je najneverovatnije, voz je trebalo da krene, bečki železničari gledajući tu scenu nisu dali znak za polazak voza, nego je voz kasnio nekoliko minuta u polasku. Što je potpuno neshvatljivo i za Švabe i za mene i za hor i za ljude koji su to gledali. Jedna potpuno nerealna slika.“
Kako provodiš vreme u Ljubljani? Spremaš li neke nove pesme?
„Da, nisi čuo. Već snimamo nove pesme.“
Već imate nove pesme?
„Imamo, album je u radnoj fazi, ali biće, pojaviće se, ne znam koliko će biti komercijalan, malo je crnpurast album. Ali šta ja znam, ima tu i nekih lepih pesama.“
Koliko ti znači nagrada „Ivo Andrić“ koju su ti dodelili Emir Kusturica, Matija Bećković, Muharem Bazdulj?
„To je strašna nagrada. Kada dobiješ nagradu od boljih ljudi od sebe, onda je to veliko priznanje. I od kolega i od ljudi koje jako ceniš, kao što su Emir, Matija, Muharem, onda je to stvarno neverovatna nagrada. Isto tako mi je jako drago što sam dobio Orden Karađorđeve zvezde prvog reda isto kad i Kusturica, Bajaga, dobio sam i ja. To je jedno veliko priznanje. Smatram da je to priznanje od zemlje Srbije, od zemlje u kojoj sam rođen, od zemlje kojoj pripadam.“
I od koje si sada daleko? Ili si blizu, a mi to ne znamo?
„Da, daleko zato što sam ovde, zato što sam sa ženom koju volim, zato što mi je lepo ovde. Doći ću. Ja sam Srbin, uvek sam bio Srbin i ostaću. I naravno da ću u Srbiju. I ne pada mi na pamet da uzmem slovenačko državljanstvo niti da ga tražim. Imam privremeni boravak ovde, ovde sam privremeno, a kasnije kada riknem doći ću za stalno. A ovde ću ostaviti srce.“
Kako ćemo te transportovati, da kidnapujemo ovaj „Plavi voz“ pa da idemo po tebe?
„Da, ’Plavi voz’... Upravo si pogodio u suštinu. Ima jedna pesma zove se ’Dve gitare’, na novom albumu, i nećeš verovati – komponovao ju je baš Miša, pokojni. Tako da će i on biti prisutan na neki način na tom novom albumu. Pesma počinje: ’Meni stvarno nije dobro, bolestan sam skroz na skroz, biće da sam bol sa nogom, pripremite Plavi voz. Dani su mi odbrojani, život mi je prošao lep, u bolnici za mene nemaju lek’ itd...“
Da li se raduješ novom koncertu u Kragujevcu na Arsenal festu?
„Da, spremamo se uveliko i vežbamo. Nismo svirali godinu i po dana. Zadnja svirka bila je u Kranju, nažalost, i Mišina poslednja svirka, 29. februara. Godinu i po dana nismo svirali. Sem toga što smo malo snimali, sada ćemo da navežbamo repertoar, da napravimo, da promenio neke pesme. Prethodni album ’Da tebe nije’, koji je jako dobar, nismo stigli da isviramo pred ljudima, pa ćemo svirati i nove i stare pesme. Sviraćemo u Kragujevcu, 26. juna sat i po... negde oko pola deset, pre glavne zvezde, gitariste Ive Maksima, onda ćemo da spavamo i onda ćemo otići za Skoplje. U Skoplju ćemo svirati na trgu, to je zakazano za 27. jun. Neke stvari još nisu potvrđene, ali to je radni plan, 3. jula bi trebalo da bude Inđija, na Gradskom trgu, onda bi trebalo da bude 16. jula Niš, Letnja pozornica, 17. jula Despotovac Moto skup i 8. avgusta Celje, to je jedna lepa scena, Špica se zove, odmah pored reke.“
Koliko imaš publike u Ljubljani? U Sloveniji?
„Ima. Dosta dobro prolazimo. U samoj Ljubljani. U Celju na prepunoj Špici imali smo 5.000 ljudi. U Ljubljani u Stožnicama u hali, koja istina, prima jako mnogo ljudi, imali smo oko 7.000–8.000, tako nešto. Kod nas postoje dva pravila: gde god svirao, u Donjim Stublinama ili Sidneju ili Strizivojni, ti moraš da sviraš kao da sviraš najveći koncert. Uvek na istom nivou, punom snagom. Drugo pravilo, došlo da te sluša pet ljudi, 50, 500.000, ti moraš da sviraš isto punom snagom i da daš najbolje od sebe. Mi se toga pridržavamo i to nama više nije bitno. Koliko će ljudi doći i na kom mestu, mi uvek dajemo sve od sebe. I zato nas ljudi i dalje vole. Tako 42 godine.
Postoji ’Riblja čorba’ preko 42 godine u kontinuitetu. Žao mi je što nas je napustio Miša Aleksić i on će uvek nedostajati. Umesto njega sviraće Ivan Stanković Ivke, naš dugogodišnji tehničar, inače basista koji je već jednom menjao u Kruševcu Mišu, kada je Miša bio bolestan, tako da će se snaći na koncertu da ga adekvatno zameni. Mada je Miša nezamenljiv, ali...“
Kakav je tvoj odnos prema trenutnoj političkoj sceni u Srbiji i da li je pratiš?
„Svakako da pratim. Ne znam, ne znam. Trenutno me najviše brine zato što je glumac dobio batine jer je igrao negativca.“
To je, inače, dečko iz Sanskog Mosta i zove se Miljan Davidović.
„Znam, ali to je takva budalaština. Ali, šta očekivati! To je naš narod koga neizmerno volim, ali to je i taj narod koji je istovremeno pravio demonstracije kao ’oslobodite robinju iz... to je isti narod koji je skupljao pare da Esmeralda progleda, to je isti narod koji je glumca Roja Tinisa koji je igrao ulogu omiljenog Bena Kvika sačekao na aerodromu u ogromnim količinama. To je naš narod i od toga ne može da se pobegne. Pripadamo tom narodu. A takve pojave mi izuzetno smetaju.“
S kime se družiš u Ljubljani?
„Od kolega sretnem Manjifika. Ovaj deo Ljubljane se zove Sviska i tu žive malo žešći momci u Ljubljani pa se tamo malo družim sa njima.“
Pokojni Miodrag Bulatović je stanovao tamo na Krekovom trgu i njegovo omiljeno šetalište bila je pijaca. On je tamo sretao Bosance koji su dolazili da prodaju svoju robu i pričao sa njima.
„Ima svih puno, puno.“
Ima li neka pijačna kafana u kojoj sediš?
„E, nema više takvih kafana! Imaš ovde jedno brdo, zove se Roždik, i kada sam se prvi put pentrao na njega, mislio sam da će mi duša izaći na nos, ali sam posle nekako navikao, mada i dalje ne razumem zašto ljudi planinare, uopšte?! Ali, eto, malo kondicije radi. Znaš šta je lepo? Lepo je što je tu, maltene 200 metara od kuće, jezero koje se zove Bari i koje je puno ribe i ljudi mogu da pecaju. Tu je brdo i vidiš gde ti srne prelaze put. Popneš se na to Cankarevo brdo, gde je pisao. Imao je divan pogled. Sve je lepo i čisto. Ali opet, naravno, nama Srbija fali. I te kako fali. I ljudi su vrlo ljubazni, ono u fazonu: kako ste gospodine Đorđeviću, dok kod nas ljudi kažu: ej, gde si, brate. Ajde da se slikamo! I jedno i drugo ima i svoje prednosti i svoje mane.“
Koliko dugo si sada već u Sloveniji?
„Pa, već sam u Sloveniji sedam godina.“
I ništa ni Slovenci tebi ni ti njima ne zameraš?
„Teško pitanje. Oni meni još uvek zameraju neke stare grehe, ali manje-više izvinjavali su se milion puta i zaista nije lepo prišivati etiketu celom jednom narodu. Ja njima ništa ne zameram. Oni su zaista vrlo vaspitan i fin narod.“
Da se radujemo tom koncertu i tim koncertima?
„Ja se radujem tim koncertima, a istovremeno sam tužan što Miša nije tu. Prvi koncert koji ćemo napraviti u Beogradu, prva svirka koju ćemo napraviti u Beogradu biće veče posvećeno Miši Aleksiću, gde će svirati i ’Riblja čorba’ i Mišini prijatelji i drugi bendovi. Čutura mi je potvrdio učešće, biće tu još bendova. Svi ćemo svirati, a mi ćemo svirati isključivo Mišine pesme. I kada na neki način vratimo dug Miši Aleksiću, kada mu odamo počast na taj način, onda ćemo moći da sviramo neki normalan koncert u Beogradu.“
Kada će to biti?
„Sve zavisi od toga kada budemo saznali kapacitete koji su na raspolaganju, kada budemo odabrali mesto, kada saznamo nove uslove za svirku, onda ćemo moći da radimo i odredimo tačan datum.“
