Povratak na mesto poraza

Povratak na mesto poraza


Reći da opozicija, okupljena oko Saveza za Srbiju, svojim odbijanjem da dođe u Skupštinu i čuje šta Aleksandar Vučić ima da kaže na tu temu pokazuje da je Kosovo ne zanima, ne bi bilo do kraja tačno.
Zanima njih najvažnija sporedna tema u Srba, samo ne znaju šta sa njom da rade.

Pa su, kao odgovor na poziv prve političke figure u zemlji da učestvuju u skupštinskoj sesiji o Kosovu odgovorili odlaskom na Gazimestan, gde su promovisali Savez za Kosovo, baš nekako u isto vreme u kojem je vlastima u Srbiji bliska Srpska lista na tamošnjim izborima potukla sve rekorde i osvojila ogroman broj glasova.

Nije im to smetalo, Savezu za Srbiju, da odu na mesto na kojem su, i 1389. i 1989. godine, počeli naši porazi, i da pokažu da im je Kosovo bitna tačka. Boška Obradovića, pri tom, Albanci nisu pustili da uđe na teritoriju Kosova, te je ovaj skup i protiv svoje volje bojkotovao, baš kao što će i onaj u parlamentu Srbije. Ostali su se slikali. I uglavnom ništa nisu rekli ako se izuzmu uobičajene floskule o diktaturi. Time su, na neki način, Vučiću čak odali i priznanje. On bar nečim na Kosovu upravlja, što znaju i predstavnici Kvinte, čije je saopštenje posle pobede Srpske liste vrlo jasno pokazalo koliko ih to znanje, o Vučićevom uplivu na Kosovu, nervira.
No, da ostavimo po strani spoljne interese i uticaje, ostaje pitanje – zašto niko, od ljudi koji se nalaze na drugoj strani političkog spektra, i onih koji se predstavljaju kao misleća elita ove zemlje, nikako nije našao za shodno da Vučićevo obraćanje u parlamentu doživi kao šansu.
I nije tu reč ni o čijoj promociji, nego o potrebi da se čuje onaj glas koji je, po pitanju Kosova, vrlo sličan onome što predsednik Srbije uporno ponavlja.

Onaj koji će, poput njega, promovisati realnost i činjenicu da Srbija ne vlada Kosovom; i koji će, baš kao i on, pozivati na mudrost; i govoriti o tome da nas više nema dovoljno za rat; i da je, za našu budućnost, neophodan dugoročni, stabilni dogovor sa Albancima; i da čitav region zavisi od toga koliko ćemo, mi i Albanci, biti sposobni da nađemo rešenje…
Gde su svi oni koji upravo to misle? I zašto su prvog predsednika Srbije koji je Srbima na Kosovu poručio da neće da im šalje puške i municiju nego knjige i lekove ostavili samog?

A on, danas, jeste najusamljeniji čovek u Srbiji. Treba da reši nešto što generacije ne da nisu, nego su samo komplikovale i gubile. Treba da izađe na kraj sa jasnim željama Zapada čije je Kosovo tvorevina, ali i sa isto tako jasnim željama Moskve da Srbija ostane troublemaker na Balkanu kako bi njen uticaj bio značajan. Treba da preživi crkvu, koja je već spremila anatemu za njega. Gomilu desničara koji ga merkaju, čekajući kada će ga optužiti za izdaju. Štampu, koja je, čak i kada je deklarativno za njega, ipak, pre svega, nacionalistička i okrenuta ka ruskoj braći. Svoje stranačke kolege u kojima još preovladava gen srpskih radikala.

Treba i da, u svemu tome, ispuni sva ona ekonomska očekivanja koja mu, u krajnjoj liniji, omogućavaju da ima toliku prednost u svim istraživanjima.
Treba, na kraju, da odigra vrlo pažljivo i sa Republikom Srpskom, i sa svima u regionu, kako ne bi morao, u jednom trenutku, da ratuje (figurativno) na pet frontova. Na sve to, mora da pravilno vuče poteze i na Kosovu i da svima dokaže da bez njega nema rešenja. Kada se sve to sabere, izuzetno težak zadatak. Gotovo nemoguć, s obzirom na činjenicu da Vučić, osim onih koji ga slušaju u njegovoj stranci, nema nikakvu pomoć.

Jedini koji je to javno rekao je Čedomir Jovanović, koji će, istovremeno, biti i onaj usamljeni opozicionar koji će slušati Vučićevo obraćanje u Skupštini. Za to će ga tzv. druga Srbija osuditi za izdaju, zaboravljajući da, odsustvom iz ozbiljne rasprave o Kosovu, i nedavanjem podrške svemu razumnom što na tu temu govori Vučić, izdaje samu sebe. S druge strane, možda Vučiću njihova podrška danas i ne treba, bez obzira na to što je i sam pohvalio Jovanovićeve, kako je rekao, “zrele” stavove o Kosovu, i time pokazao koliko mu znače.

Kada bi razni drugosrbijanci, koji su godinama samo bacali hejt na sve što predsednik Srbije radi, sada odjednom počeli da hvale njegovu kosovsku politiku, vrlo je moguće da bi mu naneli veću štetu nego korist. Opet, ostaje nejasno kako niko od njih ne uspeva da poveže tih nekoliko kockica koje jasno pokazuju šta je Vučićeva kosovska politika, svakako vredna razmatranja, ako ne i otvorene podrške, upravo druge Srbije. A kada se pažljivo pogleda, jasno je da on igra na mir, na dogovor sa Albancima, i na rešenje koje će zadovoljiti minimum srpskih interesa.

Sve to, u svakoj drugoj prilici, potpisali bi svi autori Peščanika, pa i oni koji su za priznavanje nezavisnosti Kosova, jer ni u tom činu nije neopravdano tražiti neki interes, nešto malo, za Srbiju. Danas, opet, oni samo traže, u svemu što Vučić radi, laž kojom bi im dokazao da jeste ono što oni tvrde da jeste – diktator, autokrata i čovek koji će nas ponovo, kao naciju, strovaliti u provaliju.

Opsednuti time, ostavili su ga, samog, na ledini.
Ispred koje jeste provalija.
I to ne samo za njega.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar