Povratna karta nikom ne treba

Povratna karta nikom ne treba


Mada saznanje da su brojna sela u Srbiji decenijama u fazi postepenog odumiranja nije novost, prošle nedelje je formiran Nacionalni tim za spas sela sa ambicioznim ciljem da takav proces spreči. Novinarima je na predstavljanju članova i ciljeva tog tima saopšteno da trenutno oko 1.000 sela ima manje od 100 stanovnika, a u velikom broju njih su ostali isključivo starci. Kao jedan od načina da se ugrožena sela revitalizuju, predstavnici tima su izneli i neobičnu ideju da se oni koji su selo napustili, u njega vrate.

Od zbega do sela

Broj onih koji su se proteklih godina i decenija uputili u kontrasmeru, iz grada ka selu, meren je u promilima. I brojni su razlozi zbog kojih je opravdana sumnja da bi nešto drugačije moglo da se desi u vidljivoj budućnosti.
Pomalo drugačije tumačenje i sagledavanje stanja sela od članova tima za njihov preporod ima demograf dr Vladimir Nikitović, viši naučni saradnik u Institutu društvenih nauka. Između ostalog, u opseg njegovog rada poslednjih 15 godina spadaju Strategija podsticanja rađanja i migracije stanovništva, a član je Odbora za proučavanje stanovništva SANU, te Evropskog udruženje za proučavanje stanovništva.

“Gašenje sela, ili smanjivanje broja ljudi u njima, mnogo je duže od poslednjih četvrt veka kako se uglavnom misli. Ono što je pogrešno jeste to što posmatramo posledicu i sve okolnosti stavljamo u istu ravan, svodimo priču na konstataciju da ljudi idu iz sela u grad. Ali, u suštini, tu se prepliću dva procesa koja nisu istog porekla”, kaže Nikitović.

Prva okolnost koju navodi jeste da Srbija ima veliku isprepletanu mrežu naselja koja potiču iz vremena turske vladavine, kada su zapravo i nastajala. Prema broju sela, spadamo u zemlje koje imaju veoma gustu mrežu naselja, kako to demografi kažu, „veliki broj naselja po jedinici površine”. Takva brojnost je praktično relikt vremena vladavine Turaka.

“Veliki broj tih naselja su u stvari bili zbegovi iz turskog vremena, pogotovo kada govorimo o centralnoj Srbiji gde su naselja podizana u teško pristupačnim brdsko-planinskim prostorima. U to vreme je i natalitet bio visok, pa su se naselja formirala na dosta tih vrleti. Pre toga, na tim područjima, nikakvih naselja nije bilo. Nastala su iz nužde na mestima do kojih je bilo veoma teško doći i to je bilo prihvatljivo samo u takvim uslovima. Najveći broj takvih sela nikada nije imao ni dobre, prohodne puteve, ništa od infrastrukture. Svoj smisao opstanka počela su da gube maltene sa oslobađanjem od turske vlasti. Proces njihovog odumiranja traje duže od 100 godina, ali ranije nije bilo toliko uočljivo”, objašnjava Nikitović.

Selo Klokot, Kosovo, reportaza, foto Oksana Skendzic

Selo Klokot, Kosovo, reportaza, foto Oksana Skendzic

Već u narednom periodu knjaz Miloš je, kažu zdravorazumskim promišljanjem, uočio da je takvo stanje neodrživo i započeo premeštanje dela stanovništva u potpuno nova naselja na lokacijama koja su u mirnodopskim uslovima prilagođenija za život. I pre toga je stanovništvo iz nekih od naselja spontano krenulo ka mestima koja su bila bolja i lakša za život.

Neizvodive teme

Proces urbanizacije koji je nastupio posle Drugog svetskog rata, razvoj zanatstva i industrije, znatno je ubrzao proces napuštanja naselja i sela. Pogotovo onih danas najugroženijih. Prema nekim razmišljanjima, brzina urbanizacije verovatno nije bila po prirodnoj dinamici kakvu su imale države u kojima se znatno ranije i postepeno odvijala industrijalizacija i sve što je pratilo taj proces. Srbija, odnosno nekadašnja Jugoslavija pripadale su socijalističkom svetu gde je sve rađeno ubrzano i gde je postajalo očigledno da se neka sela ubrzano prazne. I to se preklopilo – proces napuštanja sela koji je davno počeo i ubrzanje nastalo u vreme socijalizma. „Još pre 40 godina je bilo vreme da se o tome razmišlja, ali se tom problemu nije pridavala pažnja, niti se to uopšte posmatralo kao problem”, kaže Nikitović.

Međutim, kada se radi o broju ljudi koji danas žive u selima, njegovo stanovište nije pesimistično:
“I dalje mi imamo veliki broj ljudi koji žive na selu i u naseljima. Odnos između stanovništva u urbanim sredinama i seoskog je u Srbiji i dalje skoro pola-pola, koliko god to delovalo neverovatno. Ili je maksimalno 55 odsto u gradovima naspram 45 odsto u selima. Tako je bar bilo prema poslednjem popisu. Pouzdane podatke nemamo jer nemamo statistiku migracije”.

Utisak je da u problemu malih sela u odumiranju najviše učestvuju emotivni razlozi, jer je tako nešto izuzetno teško prihvatljivo ljudima koji su u njima ponikli. S druge strane, surovo demografski posmatrano, to je proces koji će se nastaviti.

Stanovište da će sa nestankom ugroženih sela nestati i država, da će stanovništvo ostati bez poljoprivrednih proizvoda, nije zasnovano na činjenicama. A izjednačavanje broja stanovnika u selu i poljoprivredne proizvodnje neumesno. Poređenja umeju da budu nazahvalna, ali, primera radi, u Holandiji skoro 80 odsto stanovništva živi u urbanim sredinama, a pritom su i dalje evropski lideri u mnogim oblastima poljoprivrede. Savremena poljoprivreda je očigledno nešto drugo od broja seljaka.

“Mi kao demografi želimo da ukažemo na ozbiljnost problema, ali održavanje sela u sadašnjem statusu nije izvodivo. Mnoga naselja i sela nikada nisu nešto posebno održavana, u mnoga nikada nije ni ulagano. Finansijski su ta sela neodrživa. Ta mreža naselja koja mi imamo bila bi teško podnošljiva i za znatno bogatije zemlje od naše, a eto i nadomak Beograda, u podavalskom delu, nemaju još svi vodovod… To što imate danas u zapadnim zemljama da ljudi sebi mogu da obezbede komforne kuće u seoskom ambijentu, zdravom okruženju, to je sasvim druge prirode. Niko ne ide tamo na selo da bi proizvodio bilo šta, da uzgaja povrće ili se bavi stočarstvom, već da živi u prirodnom okruženju, u humanim uslovima”.

Selo Klokot, Kosovo, reportaza, foto Oksana Skendzic

Selo Klokot, Kosovo, reportaza, foto Oksana Skendzic

Borba za manja mesta

Značajniji problem Srbije Nikitović vidi u funkcionisanju gradova. Svetska iskustva jasno pokazuju da uspešno demografsko održavanje gradova u funkciji održava i sela koja ka njima gravitiraju. Nažalost, brojni gradovi se suočavaju s problemima koji se navode za sela, a koja će biti znatno teže rešiva.
Sa takvim nedaćama se sreću gotovo svi gradovi brojnosti između 50.000 i 70.000 stanovnika, kakvih je u zemlji i najviše. Njihov uzlet je populaciono bio eksplozivan, pa su nekadašnje varoši, pogotovo u centralnoj Srbiji, sa 5.000 do 10.000 stanovnika u kratkom vremenu postali industrijski centri: Šabac, Valjevo, Kruševac, Kraljevo, Vranje, Leskovac…

Najveći problem

Problem nad problemima bez ikakve dileme predstavlja kombinacija dva podjednako pogubna faktora – odlazak stanovništva u inostranstvo i nizak natalitet. Na neki način to je treća faza demografskog nazadovanja Srbije. Kako su pokazali proračuni, naša zemlja zbog negativnog prirodnog priraštaja godišnje izgubi oko 30.000 ljudi, dok između 10.000 i 15.000 emigrira. Čak i prema optimističnim nadanjima da će biti bolje, Srbija će u narednih 30 godina ostati sigurno bez milion ljudi.

I ovakav razvoj događaja nije novijeg datuma, prisutan je skoro 30 godina. Inicijalni talas odlaska iz zemlje, koji nije bio uočljiv u značajnoj meri, desio se sredinom osamdesetih godina kada su elektroničari u velikom broju odlazili u Ameriku. Sledile su devedesete godine i masovni odlasci. Nikitović nema dilemu:
“Da se ne lažemo, to jeste najveći problem Srbije. Oni koji su sedamdesetih godina odlazili na rad u inostranstvo makar su razmišljali da se vrate, pa su ovde zidali kuće u svojim rodnim mestima. Ali već njihova deca, ispostavilo se, uglavnom su ostajala tamo. Da ne pričam o trećoj generaciji. Sada, u slučaju odlazaka tokom poslednje dve decenije, više nema nikakve nade da će ljudi uopšte razmišljati o povratku. Oni odlaze trajno”.

Opširnije čitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar