Intervju

Prof. dr Dušan Proroković: "Tragedija evropske politike tek počinje"

Poslednjih dana u moćnom svetu, do kritičnog usijanja koristi se retorika o neminovnim velikim ratnim sukobima.

Da li će do tog sukoba doći, razgovaramo sa univerzitetskim profesorom, znalcem modernih geopolitičkih kretanja, nekad političarem, danas višim naučnim saradnikom Instituta za međunarodnu politiku i privredu. Pre izvesnog vremena on je javno postavio pitanje: “Ima li kočnice u proratnom vozu?“

“Suočeni smo sa nekoliko kriza koje se odigravaju istovremeno, a različite kombinacije efekata tih kriza donose krajnje nepredvidljive ishode. Šira javnost ponajviše je zainteresovana za ratove i politička previranja. To su rezultati uspostavljanja nove ravnoteže snaga u međunarodnim odnosima.

Taj proces može se pratiti u kontinuitetu još od 2008. godine, pošto vojna, ekonomska i politička moć zapadnih aktera predvođenih SAD od tada konstantno opada, dok drugi akteri jačaju. Akteri koji jačaju žele osiguravanje svojih interesa na novi način, oni se donekle i udružuju da grade novi poredak, recimo preko platforme BRIKS plus. Akteri koji slabe žele da održe stari poredak i stavljaju u funkciju tog cilja sve resurse koji su im na raspolaganju, recimo NATO, pa je logično da nastaju konflikti. Međutim, paralelno sa tim dešavanjima odigravaju se i zastrašujuća ekonomska kriza i tehnološka revolucija koja je neviđena u istoriji čovečanstva.

U današnjem svetu živimo od kredita koje vraćamo novim zaduživanjima, a zadužujemo se zahvaljujući bezobalnom štampanju novca bez ikakvog pokrića, dok nam nove tehnologije donose promene kojih uopšte nismo svesni, samim tim za njih nismo ni spremni. Šta ćemo kada taj prenaduvani finansijski balon pukne? Kako će društva reagovati kada počnu masovna otpuštanja usled primene veštačke inteligencije? Gde će se još širiti sukobi zarad kontrolisanja izvorišta kritičnih sirovina nužnih za nastavak tehnološke revolucije? Da je stvar samo u promeni ravnoteže snaga u međunarodnim odnosima, još bi se i našlo neko rešenje. Puno toga podseća na okolnosti sa početka 20. veka, iako nije baš sve uporedivo.“

Dugo izučavate geopolitička svetska kretanja. U tom kontekstu bilo bi korisno čuti kako vidite nove odnose Rusije i “kolektivnog Zapada“ u pogledu Ukrajine, koja je, čini se sve očiglednije, samo sitna moneta za krupnija zbivanja?

“Zbog geografskog položaja, veličine teritorije, sirovinskog i demografskog potencijala Ukrajina je krupna moneta. Verovatno i najkrupnija u današnjoj Evropi. Ali je ipak samo moneta. SAD su naprasno završile misiju u Avganistanu, napuštajući centralnu Aziju i tako odustajući od pokušaja sveobuhvatnog obuzdavanja Kine, da bi se koncentrisale na Ukrajinu. Očigledno je kako su Amerikanci želeli da zaustave ili uspore stvaranje ravnoteže snaga u međunarodnim odnosima razbijanjem kinesko-ruske osovine. Procena demokratske administracije bila je da Rusija predstavlja slabijeg partnera te da će indukovanjem rata u Ukrajini, koja za Moskvu ima neverovatan geopolitički značaj, ta osovina pući. Sve su projektovali u tom smeru – sankcije, mere izolacije, naoružavanje Kijeva, logistiku… Nasuprot tim procenama, savez Kine i Rusije postao je još čvršći. Zbog toga sada političkog rešenja nema. Ukrajinci stradaju, rat traje, on sada ima i neku svoju unutrašnju dinamiku, razaranja će biti sve veća, ali sučeljavanje između arhitekata starog i novog svetskog poretka se nastavlja bez obzira na unutrašnju dinamiku rata u Ukrajini.“

EU zbog Orbana premešta ministarske sastanke iz Budimpešte u Brisel

Simbolički ukor Mađarskoj

Svet 23.07.2024. 07:15

EU zbog Orbana premešta ministarske sastanke iz Budimpešte u Brisel

Viktor Orban, u svojstvu lidera predsedavajuće članice EU u tekućih šest meseci, obišao je Peking, Moskvu, Vašington i Kijev u misiji da se ukrajinska kriza reši mirovnim pregovorima. Ovim povodom u EU “zagovornici demokratije tražili su da mu oduzmu pravo da predsedava Uniji i da se njegovoj zemlji oduzme pravo glasa u evropskoj porodici“.

“Ono što rade vladajuće elite zapadnih zemalja podseća na priču Dostojevskog napisanu u romanu ’Kockar’. Generali igraju rulet, nadajući se u iznenadne dobitke ili verujući kako će njihove gubitke pokriti nasledstvo od prebogate babuške. Naposletku, nema ni jednog ni drugog. Tragedija evropske politike tek počinje, zato što nikakvih dobitaka nema, a elite se sada suočavaju sa pitanjima potencijalnih gubitaka. Posledice zaista mogu biti strašne. Ne bih da licitiram kolika je verovatnoća kog scenarija, ali jedan od radikalnijih ishoda može biti i raspad EU. U strahu od radikalnih ishoda i njihova retorika postaje sve radikalnija. Oni povećavaju uloge nadajući se iznenadnim dobicima. Vučića i Orbana većina prisutnih uopšte nije razumela. Kockanje je strast, pa je i logika donošenja odluka drugačija.

Neke mađarske kolege mnogo toga zameraju Orbanu zbog stvari koje se tiču unutrašnje politike. Ali, uprkos kritikama, taj čovek zaslužuje veliko poštovanje. Za razliku od drugih lidera koji pružaju veći ili manji otpor kockarima u evropskoj politici, Orban je dosta investirao u zaokruživanje ideološkog diskursa. U neku ruku, može se nazvati i liderom evropskog konzervativizma među političarima. To mu neoliberali nikada neće oprostiti. I da nema teme Ukrajine, oni bi protiv njega svakako reagovali. Ciljevi neoliberala povezani su sa desuverenizacijom i dehumanizacijom, usredotočeni su na rasturanje država, rastakanje društava i uništavanje tradicija. Orban ne samo da pruža otpor tome, nego je i konstruisao antitezu.“

Ursula fon der Lajen u svom govoru posle reizbora na poziciji predsednika Evropske komisije sa nadmoćnim ciničnim podsmehom, ne govoreći Orbanovo ime, iznela je ratni program EU?

“Ursula fon der Lajen je tipičan proizvod neoliberalne škole političke korektnosti. Ona često ume da objasni kako nešto treba činiti, ali gotovo nikada ne ume da objasni zašto nešto činiti. Zato je Evropa dopala u ovakvu poziciju. Zašto je Evropa od 2014. godine počela sa vođenjem agresivne antiruske politike? Kakve je to interese Evrope ugrožavala Rusija? Od političara kalibra Fon der Lajenove odgovore na ovakva pitanja nećemo dobiti, zato što ih oni i nemaju. Nerazumevanje između ključnih ljudi u sistemu rukovođenja i naroda sve je veće. Ne vidim raspoloženje među brojnim evropskim narodima za vođenje ratne politike. Naravno, to ne znači i da se ratna politika neće voditi, već da ona neće imati neophodan legitimitet, biće problema sa njenom implementacijom. Prava opasnost od takvog pristupa jeste što se Evropi može ponoviti situacija iz 1848. godine. I tada su dominirali donosioci odluka koji su znali da objasne kako nešto treba raditi. Ipak, politika se zasniva na obrazloženjima zašto nešto treba raditi? Nema politike bez legitimiteta.“

Na Zapadu i na Istoku tvrde da je u toku rat protiv “sila zla“?

“Poredak se zasniva na ideologiji, vrednostima koje promoviše i brani. Tekuća sukobljavanja i dalje nisu ideološki obojena, ali protokom vremena poprimaju i tu dimenziju. Otuda teze o dobru i zlu. Ipak, treba konstatovati i da su ideološke borbe jednako prisutne unutar pojedinih društava, taman koliko i između njih. Još jedna kriza sa kojom se suočavamo je ona ideološka, kriza neoliberalne matrice. Ona se dešava nakon višedecenijskog ukorenjivanja tog koncepta na globalnom nivou. Šta će biti koncepti koji će zameniti neoliberalnu matricu još uvek nije izvesno. Odgovor ideologija na ekonomsku krizu, ratove i posebno tehnološku revoluciju tek će se razvijati.“

Pokušaj ubistva Donalda Trampa podsetio nas je na činjenicu da su SAD i dalje prva adresa za odlučujuća globalna svetska pitanja?

“Ne bih se sa tim složio. SAD jesu na vrhu, ali nisu same na tom vrhu niti se više na tom vrhu same mogu održati. Izazivači grade novi poredak, koji već u nekim formama počinje da egzistira paralelno sa starim. U Africi, Latinskoj Americi ili Centralnoj Aziji uticaj SAD je drastično smanjen. Vidljivo je to i na Bliskom istoku. Saudijska Arabija je u BRIKS-u, temelji petrodolarskog sistema polako pucaju. Istovremeno, da bi održavale stari poredak SAD se sve više moraju oslanjati na partnere. Međuzavisnost sa tim partnerima postaje složenija i drugačija nego ranije, odnos snaga unutar tih binarnih konstrukcija se menja. SAD su odustale od sveobuhvatnog obuzdavanja Kine, za tako nešto nisu bile sposobne, ali nisu odustale od maritimnog obuzdavanja Kine. U toj strategiji Japan ima značajnu rolu pa je za očekivati i da će Tokio u narednim godinama dobijati više koncesija od SAD, a tako i više manevarskog prostora za vođenje neke samostalnije politike nego do sada. Poslednje uporište američke spoljne i bezbednosne politike ostala je Evropa. Zato se evropski pogled na SAD i međunarodne odnose razlikuje od pogleda u drugim delovima sveta. To je bio i dodatni razlog za indukovanje ukrajinske krize od strane Vašingtona. Na dugi rok vezali su Evropu za sebe, preko instrumentalizacije NATO-a od evropskih država načinili su svoje vazale. Evropa je daleko od strateške autonomije, mada o tome govore neki evropski političari. Od poteza SAD zavisi dosta u svetskoj politici, ali ne zavisi sve.“

*Izvor: ATAIMAGES / Mateja Stanisavljevic*

Da li bi ubistvo Trampa izazvalo građanski rat u Americi?

“Polarizacija u američkom društvu oko nekih fundamentalnih pitanja izražena je do krajnjih granica. Razlike su tolike da možemo govoriti o dve Amerike. I te dve Amerike gotovo i da se ne razumeju, zato što se ne slažu oko temeljnih definicija šta je dobro, a šta loše, šta je dopustivo, a šta nedopustivo. Može li američko društvo prevazići tu polarizaciju bez novih sukobljavanja, pokazaće vreme. Tek, treba shvatiti da Tramp nije uzrok te polarizacije, već posledica stanja u američkom društvu koje dugo traje. Na takvo stanje dodatno je uticalo opadanje američke moći u međunarodnim odnosima tokom poslednjih petnaestak godina. Spoljnopolitičko problematizovanje američke pozicije odrazilo se na unutrašnjopolitičke okolnosti. Ova kampanja jeste nezgodan period za SAD, a atentat na Trampa do sada je bio najkritičniji događaj u tom nezgodnom periodu. Međutim, nije isključeno da će biti još kritičnih događaja do januara 2025. godine. Polarizacija se neće završiti na izborima niti na inauguraciji.“

Pola SAD, kako piše nemali broj analitičara, žali što je atentator promašio?

“Naravno. Tramp nije uzrok polarizacije, ali jeste personifikacija tog procesa za polovinu Amerikanaca. Zbog toga ga ta polovina američkog društva smatra za oličenje zla i zaštitnika svega nedopustivog.“

U pričama o smeni Džozefa Bajdena, kandidata Demokratske stranke na predstojećim predsedničkim izborima, u njihovim medijima često se pominju uticaji porodica Obama i Klinton. Zbog čega su oni opet toliko važni?

“U američkom političkom sistemu postoji tradicija konstituisanja i kratkog trajanja svojevrsnih dinastija. Na prezime i poreklo mogu se prikupiti sredstva za kampanju i osvojiti glasovi. Nekada su to bili Kenedijevi, nakon njih Bušovi, a danas Klintonovi. Pominjana je mogućnost da predsednički kandidat demokrata bude Mišel Obama pa se onda počelo govoriti i o njihovoj dinastiji. Za polovinu Amerikanaca Klintonovi su personifikacija američke izuzetnosti, ekscepcionalnosti, dominacije svetom u jednopolarnom poretku, dok je Barak Obama prirodni nastavljač takve politike, dokaz tolerantnosti i simbol pomirenja. Zato je njihov uticaj u Demokratskoj partiji i uopšte na tom polu političke i intelektualne scene – ogroman. Tako ogroman da su naterali Bajdena na odustajanje od predsedničke trke, što je novi presedan u SAD. Po pravilu, aktuelni predsednik uvek je trčao trku za drugi mandat.“

Kako Vi vidite važnost američkih predsedničkih izbora, šta oni mogu promeniti u svetskim zbivanjima i koliki je uticaj predsednika SAD na njihovu politiku?

“Izbori su ipak važniji za SAD nego za svet. Teško je prognozirati koliko će američko društvo ostati podeljeno i nakon izbora i kakve će to imati efekte na političku i društvenu stabilnost. Veza između unutrašnje i spoljne politike ogleda se u tome da su moguće spoljnopolitičke aktivnosti kojima će se pokušati amortizovanje unutrašnje krize. To se može realizovati ili projektovanjem neprijatelja koji će oličavati civilizacijsko zlo, a zbog kojeg će se povesti kampanja o nužnosti ujedinjavanja Amerikanaca i prevazilaženja tekuće polarizacije nakon izbora ili proglašavanjem dosadašnjeg američkog intervencionizma avanturizmom i organizovanim povlačenjem iz određenih delova sveta. Ovo prvo već gledamo u američkom odnosu prema Rusiji, ali je tu došlo i do krupnih problema u realizaciji. Ako je Putin oličenje civilizacijskog zla, zašto onda ne uđu u otvoreni, neposredni rat protiv njega? Sa tog stanovišta posmatrano, sukob u Ukrajini pokazuje američku nemoć. Ne dokazuje se moć bombardovanjem jemenskih Huta. Ovo drugo već smo videli u Avganistanu i to nosi sa sobom određene geopolitičke rizike. Suštinski, to bi značilo priznanje da je stari poredak propao i da se mora pregovarati o novom, što je ne samo u psihološkom smislu problematično za njih, nego se tiče i gubljenja vrlo konkretnih benefita u međunarodnim odnosima i globalnoj ekonomiji. SAD su odavno ušle u fazu prenapregnutosti, prosto nisu sposobne da održavaju stari poredak, troškovi su previsoki, a rizici enormni, ali istovremeno za elitu je teško da se suoči sa tim. Načelno, nakon izbora će pred novom administracijom biti dva puta i to jeste važno za međunarodne odnose. Ipak, treba imati u vidu i dosadašnje ponašanje i prve Trampove administracije, a potom i Bajdenove, koje su pokazale sklonost ka međurešenjima, zastajali su na pola puta ne završavajući započeto. To jeste problematizovalo stanje u međunarodnim odnosima, ali je problematizovalo i poziciju SAD u međunarodnim odnosima.“

Tramp DAO OBEĆANJE Zelenskom

U fokusu

Svet 20.07.2024. 14:31

Tramp DAO OBEĆANJE Zelenskom

Da li bi Donald Tramp, ukoliko se vrati u Belu kuću, zaustavio rat u Ukrajini i šta bi to donelo i rešilo u ovom globalnom svetskom sukobu?

“Staro je pravilo da se ratovi lako započinju, ali teško završavaju. Ratovi imaju svoju logiku, dinamiku, filozofiju, ekonomiju, psihologiju… U ratnom stanju sve se menja, ništa ne ostaje isto kao u mirnodopskim okolnostima. Ukrajinska kriza predstavlja katalizator za mnoge procese u svetskoj politici i evropskoj bezbednosti. Na kocki su budućnost NATO-a, sudbina EU, profiti multinacionalnih korporacija. U Ukrajini su i ključne evropske zemlje, pomažu Kijev vojno, finansijski, politički. U Ukrajini je i ’Blek Rok’, zajedno sa gomilom špekulanata koje vuku za sobom. Čak i da Tramp ograniči ili obustavi američku podršku Kijevu, što bi bila važna prekretnica u ukrajinskoj krizi, nije sigurno da bi se rat brzo okončao. Nije svima u interesu da se rat brzo okonča. Istovremeno, deo američke elite okupljen oko republikanskih centara uticaja smatra rat protiv Rusije promašenom strategijom, zato što misle da se tako neće oslabiti pozicija Kine koja je jedini izazivač SAD u globalnim razmerama. Slabljenje pozicije Kine, prema njima, vodi preko izvlačenja Rusije iz saveza koji kreira ravnotežu snaga u međunarodnim odnosima. Dakle, njima nije opcija konfrontacija protiv Rusije, nego kooperacija sa Rusijom. Otprilike, oni bi da kopiraju Kisindžerovu strategiju prema Kini iz sedamdesetih godina. Projektovana i dozirana kooperacija sa Kinom omogućila je ograničavanje uticaja SSSR-a. Danas bi takva kooperacija sa Rusijom omogućila ograničavanje uticaja Kine. Sve su prilike da su sa takvom inicijativom zakasnili te se u ovom trenutku ona čini nemogućom. No, treba reći da postoje i uticajni pojedinci i grupe u SAD sa takvim razmišljanjima. Opasnost u svemu je što se među većinom republikanaca Kina doživljava kao pretnja, ona se više ne naziva izazovom. Bez obzira na Trampov stav prema Moskvi, treba očekivati pooštravanje njegove retorike prema Pekingu. Možda bi dolazak Trampa smanjio rizik od direktnog američko-ruskog konflikta, ali bi sigurno povećao rizik od direktnog američko-kineskog konflikta.“

Zbog čega je “kolektivnom Zapadu“ važno da se ratna struna zateže dokraja? Da li zbog ozbiljnih unutrašnjih podela, sve veće razlike između bogatih i siromašnih ili sve prisutnijih zagovaranja podela Sever-Jug na tragu 1860. godine?

“Kada se interesi u međunarodnim odnosima ne mogu više braniti političkim sredstvima i mehanizmima ili ekonomskim, odnosno finansijskim instrumentima, onda ostaje rat kao opcija. Ugroženi su interesi korporacija koje su i bukvalno upravljale svetom tokom četvrt veka. Da, te korporacije su bile moćne i ranije, ali ono što su ostvarile u eri američke dominacije međunarodnim odnosima tokom trajanja jednopolarne strukture svetskog političkog sistema, nezabeleženo je u istoriji. Oni su počeli da određuju šta je istina, utvrdili su i pojam postistine, oni su počeli da određuju šta je dobro, utvrdili koncept političke korektnosti kao jedini prihvatljiv, manipulacije informacijama, medijima i internet prostranstvom postale su toliko raširene da je to čak i natprosečno informisanim pojedincima neshvatljivo. Podrazumeva se, tome su prethodila kidnapovanja ključnih međunarodnih organizacija, smene neposlušnih vlasti i instaliranje poslušnih režima, uokviravanje obrazovnih sistema koji produkuju poluintelektualce, kreiranje hijerarhijski uređene strukture unutar koje bogati postaju sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji. Oni se neće lako odreći toga.“

Često se u našoj i svetskoj javnosti govori o ključnom uticaju “duboke države“ na politiku SAD?

“U svim zapadnim društvima javlja se problem sa manjkom liberalne, a viškom korporativne demokratije. U SAD to je možda i najvidljivije. Nekakav privid izbora postoji, ali suštinskih izbora zapravo nije bilo. Šta god da izaberu građani svodi se na isto. Duboka država su korporacije, koje spajaju oligarhe, ideologe i organizacione strukture država i međunarodnih organizacija. Zato se često kao državni interesi zapravo predstavljaju korporativni interesi. U nekom raspletu je moguće da, kada se jednom, za nekoliko decenija ili vekova, budu istraživale današnje teorije i obrazloženja donošenja određenih odluka, neke buduće generacije neće verovati šta se radilo i kakve su sve priče prolazile. Istina, delovi društava svesni su toga i danas u brojnim zemljama, otuda i otpori korporativnoj demokratiji.“

Deo najbogatijeg sveta poput Ilona Maska mnoge je to iznenadilo, stali su uz Donalda Trampa?

“Tramp se doživljava kao vansistemski političar, neko ko je predvodnik otpora, ali se zapravo i on oslanja na podršku jednog broja korporacija. Među njima je i Ilon Mask, ali tu su i daleko važniji igrači, pre svega iz energetskog sektora i namenske industrije, kao i američkih državnih struktura koji bi želeli da se sistem menja. Deo američkih korporacija ostao je van sistema duboke države, zato što nisu pristali na pravila igre većine, zato što su ispali iz igre ili zato što sa većinom nisu hteli. Tu određenu ulogu igraju i ideologija i geopolitika. Neoliberalna matrica promovisana od strane američke duboke države deluje razarajuće na društva i vodi nas ka onom priviđenju Frensisa Fukujame o kraju istorije i poslednjem čoveku. Pri čemu je naglasak na poslednjem čoveku. Što se geopolitike tiče, američki izolacionistički pokret nikada nije bio slab. On jeste u jednom trenutku doživeo poraz i postao manjinsko mišljenje, ali nije nestao kao opcija. Deo američke elite vidi izlaz u delimičnom izolacionizmu.“

Imam možda i nepametno pitanje: ima li demokratije danas u svetu, ako je ima, kako je ugrožava A. P. Čehov?

“Za početak, treba shvatiti da ne postoji samo jedna definicija demokratije. U različitim kulturama različite su definicije demokratije. U američkoj političkoj kulturi demokratija se doživljava na jedan način, u kineskoj ili islamskoj političkoj kulturi na sasvim drugačiji. Kinezima je, recimo, neshvatljiv zapadni koncept demokratije. Nije im jasno kako neka jedva skrpljena natpolovična većina poslanika može određivati sudbinu svih, uključujući i onih koji su ostali u manjini. Kineska kultura povezuje pojmove demokratije i inkluzivnosti, što znači da se demokratskom smatra procedura traženja najmanjeg zajedničkog sadržaoca koji će pomiriti stavove svih, u idealtipskoj predstavi te procedure čak nikakve manjine ne može biti. Za njih je ova naša procedura surovo nametanje stavova koje nema veze sa demokratijom. Pojmovna određenja zavise od kulture, a kultura je stvar kontinuiteta, tradicija, religija, filozofija.“

U delu SAD elite, ali i u Evropi, često se pominje mantra da je Donald Tramp opasnost za demokratiju u Americi. Ako bismo demokratiju merili po slobodi štampe, onda bismo morali videti da su najuticajniji mediji u SAD od 1945. uvek podržavali američki intervencionizam i “izvoz demokratije“. Do juče su hvalili Bajdena kao vitalnog i velikog državnika?

“Za ono što duboka država smatra demokratijom Tramp jeste opasnost. Za američku demokratiju Tramp nije opasnost. Naprotiv. Uticaj korporacija na različite izbore u SAD uvek je postojao, ali nikada nije bio ovoliki niti se američka politika svodila na interese pojedinih korporacija. Tramp daje naznake da će to promeniti, da će američki politički sistem vratiti u ruke Amerikanaca, da će se umesto o korporativnoj opet govoriti o liberalnoj demokratiji, što jeste opasnost za korporacije koje trenutno upravljaju američkom politikom, ali nije opasnost za američku demokratiju. Uostalom, kriza u SAD uzrokovana je deficitom demokratije do koje prirodno dovodi korporativna demokratija i fenomen Trampa jeste posledica toga.“

Ta kolevka moderne demokratije potencira hipokriziju, da su Rusi napravili “anticivilizacijski upad“ na teritoriju Ukrajine, tvrde da moraju da se poštuju osnovni postulati Ujedinjenih nacija, poštovanje teritorijalnog integriteta Ukrajine, ali ne i Srbije?

“Male države oslanjaju se na pravila, konvencije i rezolucije. Međunarodno pravo važan je, a često i jedini instrument zaštite interesa malih država. Sa stanovišta velikih sila međunarodno pravo je samo odraz regulisanja odnosa unutar jednog poretka. Kada se menja poredak, menjaju se i pravila, konvencije, rezolucije. SAD su angažmanom u jugoslovenskoj krizi, a posebno svime što su radile na Kosovu i Metohiji od 1998. do 2008. godine, uspostavljale presedane u međunarodnoj politici i menjale svetski poredak. Više im nisu bile nužne UN i slične međunarodne organizacije, nisu želeli obaveze koje su proisticale iz bipolarnog poretka, grabili su za sebe prava koja su sami definisali u jednopolarnom poretku, slali su poruku drugim akterima kako su oni jedini i neprikosnoveni gospodari sveta. Naravno, drugi nisu pristali na takav poredak i epilog svega su dešavanja koje danas gledamo. Angažmanom u Ukrajini Rusija pokazuje da menja poredak, a kada ga promene utvrđivaće se neki novi principi funkcionisanja međunarodnih odnosa. Velike sile jedne drugima često prebacuju da se rukovode dvostrukim aršinima u trenucima kada ne mogu da dogovore principe funkcionisanja međunarodnih odnosa. Suštinski devedesetih imali smo promenu od bipolarnosti ka jednopolarnosti, a poslednjih desetak godina imamo promenu od jednopolarnosti ka multipolarnosti.“

U jednom Vašem intervjuu, nedavno, vratili ste se u političku scenu Srbije u prvoj deceniji ovog veka gde je deo državne politike, čak i neki ministri (o NVO da ne govorimo), govorio kako Srbija vodi pogrešnu politiku na Kosovu, gde su joj važnija teritorija, a ne ljudi. Gde smo danas sa tom “politikom“ jer utisak je da teško i sporo učimo?

“Eto primera kako svega nakon dve decenije nova generacija uopšte ne može da veruje šta se radilo i kako su neke priče prolazile ranije. I još su tada, pre dve decenije, svi oni koji su se suprotstavljali tim smešnim, glupim i štetnim konstrukcijama proglašavani ludacima, ekstremistima, zagovornicima rata. Iza tobožnje brige o ljudima zapravo se krila kampanja širenja defetizma među Srbima i ukorenjivanja teze kako se od Kosova i Metohije mora odustati. Na tu kampanju, čije recidive osećamo i danas, potrošene su stotine miliona, verovatno i milijarde evra. Osnivane su političke stranke, nevladine organizacije, medijske imperije, šakom i kapom deljena su sredstva fakultetima i institutima za političke korektne programe i projekte. Ipak, suma sumarum, dometi te kampanje nisu doneli očekivani rezultat, što je pokazatelj da smo narod koji razume kontekst istorijskog trajanja. Grešimo, lutamo, pravimo nekada rđave izbore, ali je to sve normalno, dešavalo se i drugim istorijskim narodima, uprkos tome što nekada izgleda tragično. No, istorijsko trajanje podrazumeva i da se tragično preživi i nadživi. Iskreno, pre dve decenije nisam baš bio uveren da ćemo mi tako brzo preživeti i nadživeti teška i tragična dešavanja iz devedesetih. Između ostalog, i zato što su sve tadašnje procene govorile kako će američka hegemonija trajati decenijama, možda i tokom celog veka.“

Putin o NATO i uslovima za pregovore sa Ukrajinom