Prof. dr Vladimir Đurđević o klimatskim promenama: "Mladi znaju da će njima biti ispostavljen račun"

Razorni uragani u Americi, poplave u Evropi i Sahari, suše širom planete Zemlje pokazali su koliko su nagle promene klime već postale deo naše stvarnosti. Naša planeta sada je toplija za jedan stepen nego što je bila sredinom 19. veka, zbog čega ćemo klimatske “rolerkostere“ u budućnosti morati da prihvatimo kao novu normalnost.

U razgovoru sa dr Vladimirom Đurđevićem, klimatologom i profesorom na Fizičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, razmatrali smo gde se danas nalazimo u borbi sa klimatskim promenama i šta nas tek čeka u budućnosti. Sa cenjenim klimatologom razgovarali smo o Pariskom sporazumu, naglim temperaturnim promenama, ali o tome koliko su ove vremenske krajnosti zaista posledica klimatskih promena, a koliko deo prirodnog ciklusa.

“Sve te pojave su manje-više očekivane i već su se dešavale u prošlosti. U prošlosti smo imali poplave, uragane, bilo je i trenutaka kada u Sahari padne kiša... Manje-više sve to smo viđali u prošlosti. Međutim, klimatske promene doprinele su da se ovakvi ekstremni vremenski događaji dešavaju češće i da budu intenzivniji nego pre i da na neki način, uslovno rečeno, zahvataju veća područja.

Obično imamo situaciju da se u različitim delovima planete maltene sinhrono dešavaju događaji koji su u prošlosti bili veoma retki. U prošlosti su se dešavale poplave koje su se proglašavale za stogodišnje i onda zaista čekamo više decenija da bi se slične ponovile. Sada je situacija drugačija. Ovakvi događaji postaju učestali, svaki čas u svetu postoji ozbiljan problem u vezi sa ekstremnim vremenskim uslovima i ta učestalost i povećanje njihovog intenziteta mogu se povezati sa klimatskim promenama. Jednostavno klima na planeti Zemlji je promenjena, danas je Zemlja u proseku toplija za jedan stepen. To ljudima ne deluje puno kad im kažete da je prosečna globalna temperatura porasla za malo više od jednog stepena u odnosu na kraj 19. veka, ali i tako mala promena u prosečnoj temperaturi dovodi do značajnog povećanja ekstremnih događaja i njihovog intenziteta.“

Kao što smo u praksi videli u poslednjih nekoliko meseci...

“U smislu baš ovih navedenih primera, poplava i uragana, razlog zašto se oni intenziviraju i postaju češći jeste kad je atmosfera toplija ona može da primi veću količinu vodene pare u sebi. Pošto u atmosferi uvek postoji određena količina vodene pare, odnosno vode u gasovitom obliku. Kada se poveća temperatura atmosfere za jedan stepen, onda ta atmosfera u proseku može “primiti“ sedam posto dodatne vodene pare. A vodena para je glavni pokretač i izvor ovih nedaća koje se kasnije dese. Kada su u pitanu poplave, ukoliko je atmosfera bogatija vodenom parom, to znači da za kraće vreme može da padne veća količina kiše. A kada su u pitanu uragani, proces kondenzacije vodene pare je proces koji daje snagu uraganima. Zbog toga se sada dešava, iako uragana ima manje-više isto, da su oni obično snažniji nego što su bili pre, a posebno se zna da brže prelaze iz nižih kategorija u više koje su razorne. Nije isto kada obalu pogodi uragan prve kategorije ili uragan treće, četvrte, pete kategorije. Za uragane u Americi bio je karakterističan upravo taj brzi razvoj iz niskih do najviših kategorija. Razlog tog brzog razvoja današnjih uragana, u odnosu na prošle, jeste taj što u atmosferi ima više vodene pare, a više vodene pare ima jer je planeta toplija. Naravno, i okeani su topliji, što znači da više vode isparava pa samim tim povećavate količinu dostupnog goriva pod znacima navoda za sve ove ekstremne događaje.“

Pošto je Zemlja sve toplija, znači da se ove ekstremne vremenske pojave u budućnosti neće javljati na nivou incidenta, već će biti učestalije?

“Većina tih pojava i ovoga što sad vidimo postaće neka vrsta normale i neka vrsta očekivanog događaja. U budućnosti ćemo moći da očekujemo još intenzivnije fenomene nego što ih sada vidimo.“

Kada govorimo o Srbiji, ovo leto je bilo rekordno toplo. Imali smo sušu, toplotne talase, superćelijske oluje... Kojom  brzinom se klima u našem regionu menja i da li se možda menja većom brzinom nego u nekim drugim delovima sveta?

“U oblasti Jugoistočne Evrope, zajedno sa mediteranskom oblašću, ceo taj deo se značajno brže zagreva od nekog globalnog proseka. Značajno brže zagrevanje znači da su sve te pojave izraženije kod nas nego inače. Kod nas su danas više nego duplirani toplotni talasi. Dakle, broj i intenzitet toplotnih talasa je značajno promenjen u našoj zemlji upravo zbog toga što se šira oblast, kojoj pripada Srbija, brže zagreva od globalnog proseka. Naš region, nažalost, brže saznaje šta su to klimatske promene u smislu svakodnevnog života, od nekog globalnog proseka. Sa druge strane, u našem regionu je specifično to što je spisak vremenskih nepogoda, za koje se očekuje značajno povećanje u intenzitetu, veći nego u mnogim drugim delovima sveta. Mi smo spomenuli samo neke poput toplotnog talasa, poplava, ekstremno visokih temperatura, razornih oluja... Možemo da imamo spisak od šest, sedam vremenskih ekstrema i kada pogledamo u nekim drugim delovima sveta vidimo da će se tri do četiri značajno povećati. Sa druge strane, kada pogledamo kod nas, možemo očekivati da će se skoro ceo taj spisak vremenskih ekstrema značajno promeniti. Zato kažemo da je ceo region Jugoistočne Evrope malo ranjiviji nego što je neki globalni prosek.“

Poplave u BiH: Obrni, okreni, kriv je čovek

U fokusu

U fokusu

Svet 16.10.2024. 15:15

Poplave u BiH: Obrni, okreni, kriv je čovek

Koja od tih posledica klimatskih promena na Srbiju bi trebalo najviše da nas brine u budućnosti?

“To je dosta komplikovano izdvojiti. Teško je sagledati ceo lanac koji sledi posle nekog vremenskog ekstrema. U slučaju određenih vremenskih ekstrema može da se desi da bude pogođen neki kritični infrastrukturni objekat, a može da se desi da do toga ne dođe. Na primer, u slučaju poplava iz 2014. godine bili su pogođeni kopovi u Kolubari zbog čega smo imali tako velike materijalne štete. Možda da su se poplave desile u nekom drugom delu države štete ne bi bile toliko velike jer ne bi bio pogođen baš taj kritični element infrastrukture. Ali ako pričamo ugrubo, suše su najveći problem u Srbiji i one donose najveću materijalnu štetu. Kada gledamo ukupnu materijalnu štetu koja se kod nas desila zbog ekstremnih vremenskih uslova, u poslednjih 15, 20 godina, kumulativno, ona je iznosila oko sedam milijardi evra, a oko 70 posto od toga su suše. Tako da u proseku suše nanose najveće probleme jer pogađaju i poljoprivredu i proizvodnju električne energije i vodosnabdevanje itd. Kada se podvuče crta, suše su nekako najveći problem iako kod nas mnogo veću pažnju javnosti privlače poplave i oluje kao nešto što nam stvara probleme. Ali kada gledamo materijalne aspekte štete, suše su te koje imaju najveći uticaj.“

Apropo podsećanja na 2014. godinu, da nas sada zadese takve ili slične poplave, da li bismo za njih bili spremniji nego pre 10 godina?

“Teško je to proceniti, ali na osnovu onoga što je do sada implementirano od tih nekih mera i unapređenja sistema odbrane od poplava, nismo posebno sigurniji nego što smo bili pre. Pošto u našoj zemlji i dalje izostaje zakonski okvir koji na neki način usmerava da se izgradnja ili obnova nekog infrastrukturnog objekta, koji služi za odbranu od poplava, budu urađene u odnosu na klimatske promene koje se očekuju u narednih 30 godina.“

Sve se poremetilo: Fudži posle 130 godina BEZ SNEGA u oktobru

Klimatske promene

Klimatske promene

Svet 31.10.2024. 02:15

Sve se poremetilo: Fudži posle 130 godina BEZ SNEGA u oktobru

Dakle, ne reagujemo u skladu sa promenama klime.

“Tako je. Ono što se kod nas najčešće desi kada imamo, na primer, poplave pa neki objekti budu poplavljeni ili nasipi budu probijeni, obično čujemo rečenicu da je sve vraćeno kao što je bilo i da je unapređen sistem u odnosu na poplavu koja se desila. Ideja rada na otpornosti od klimatskih promena jeste ta da se vi spremate za poplavu koja je jača od te koja se desila. Kod nas ne postoji zakonski okvir koji na neki način usmerava ljude, koji se bave takvim stvarima, da planiraju budućnost. A ne da planiraju samo ono što je bilo najgore do sada. Tu je velika razlika jer mi u budućnosti možemo da očekujemo poplave koje će da budu, pod znacima navoda, 20 posto jače nego te 2014. Postoji hiljadu aspekata na osnovu kojih možemo da merimo koliko su one bile jake i razorne, ali da kažemo, onako uslovno govoreći, očekujemo da ćemo, na primer, 2050. godine imati epizodu poplava koje će da budu razornije nego 2014. godine.

Kod nas ne postoji zakon koji kaže ljudima, koji se bave razvojem sistema za odbranu od poplava, da moraju da grade infrastrukturu gledajući u te jače poplave u budućnosti, a ne samo na poplave koje su se do tada dogodile. I to je velika prepreka u smislu razvoja. Kod nas je trenutno puno infrastrukturnih projekata i većina tih projekata se ne gradi za buduće klimatske uslove, već se grade za klimatske uslove iz prošlosti ili u najboljem slučaju za trenutne. A mi sigurno znamo da će u narednih 30 godina klima dodatno da se promeni. Jer mi smo na neki način potpisali dodatnu promenu klime do 2050. godine. Tek posle toga ćemo videti da li ćemo uspeti da se zadržimo na tom nivou ili ćemo morati da očekujemo i dodatne promene posle 2050.“

Kada smo kod zakonskog okvira, šta je sa Zakonom o klimatskim promenama koji je donet?

“Donet je Zakon o klimatskim promenama i postoji Program prilagođavanja na klimatske promene. Znači to je poseban dokument koji se bavi samo prilagođavanjem na klimatske promene. U okviru tog programa na neki način date su smernice da ostali planski i strateški dokumenti Srbije podrazumevaju klimatske promene. Ali to se još uvek nije desilo. Kod nas postoji pravni osnov da se usvoje dokumenta koja bi omogućila planiranje i izgradnju i strategijske odluke koje uzimaju u obzir klimatske promene. Dakle, imamo pravnu osnovu da se takvi pravilnici i zakoni kod nas donesu, ali i dalje nisu doneti.“

Još uvek je samo slovo na papiru.

“Jeste. Vi kada ste, na primer,  investitor, vi se pridržavate onoga što piše u zakonu. Niko neće da ulaže dodatna sredstva da bi napravio bolji bedem za poplave iz 2050. godine. Ako trenutno zakon propisuje da prati pravila jedan, dva i tri, a ta pravila ne uključuju klimatske promene, oni će pratiti ta propisana pravila jer neće da se “mlate“ sa nekim očekivanim vremenskim ekstremima za 30 godina. Ali, naravno, kada je u pitanju sistem za zaštitu od poplava, vrlo je važno dugoročno planiranje. Jer vi pravite infrastrukturni projekat koji treba da traje 100 godina. Znači vas interesuje kakve će poplave da budu za 100 godina, a ne samo kakve su bile. To kod nas ne postoji. Ali postoje zemlje u kojima je sve to deo zakonskih obaveza.“

Postoje li primeri u svetu na koje bismo mogli da se ugledamo? U smislu kako se države prilagođavaju na promenu klime. Kao što na primer u Španiji postoje klimatska skloništa.

“Globalno društvo nikada u prošlosti nije imalo zadatak da se menja i prilagođava klimatskim promenama. Svi na svetu trenutno pokušavaju da pronađu najoptimalnije rešenje. Jedno od tih rešenja jesu klimatska skloništa protiv vrućine, koja su se u mnogim evropskim gradovima pokazala kao vrlo korisna. Dosta je gradova na severnoj polovini Evrope koji u prošlosti uopšte nisu imali potrebu za klima-uređajima. Tamo i dan-danas veliki broj stanova i objekata nije klimatizovan, a kada naiđe toplotni talas to je vrlo kritična situacija, posebno kada je reč o spavanju u pregrejanim zgradama. Zato mnogi evropski gradovi pozivaju javne institucije koje su klimatizovane i javne objekte poput tržnih centara da u toku noći budu otvoreni kako bi ljudi mogli da prespavaju. Iako deluje malo apokaliptično, ovo rešenje je dosta korisno. Kod nas imamo prve naznake prilagođavanja na promenjenu klimu. Na primer, neki poljoprivrednici primetili su da se klima toliko promenila da moraju da promene praksu kada recimo seju... Pa to rade na svoju ruku, na osnovu svog iskustva. Ali kod nas još uvek nema organizovanog prilagođavanja koje će uspostaviti okvire u kojima bi to prilagođavanje trebalo da se desi. To je sve pitanje. Komplikovan je proces. Postoje i stvari u kojima jednostavno ne možete da se prilagodite.“

Šteta po planetu Zemlju je učinjena i očigledno nema nazad. U kojoj smo trenutno fazi? Da li je moguće zaustaviti klimatske promene ili se samo trudimo da ih usporimo?

“Sve zemlje sveta potpisale su Pariski sporazum i rekle su da će uraditi sve da zaustave porast globalne temperature na dva stepena. Kada se postavi pitanje šta to znači, to znači da negde između 2050. i 2060. sve zemlje sveta treba da prestanu da emituju gasove sa efektom staklene bašte. To na prvom mestu znači da treba da prestanu da koriste ugalj, naftu i gas kao energente. To je stavka broj jedan koja je 70 posto rešenja. Sporazum nije potpisan na osnovu lepih želja, jer su ljudi rekli lepo je da zaustavimo porast temperature na dva stepena, to je sigurna granica, pa ćemo pronaći rešenje kako to da uradimo. Ne. Taj sporazum potpisan je baš u tom obliku zato što se zna da i ekonomski i tehnološki to može da se uradi. Ne treba nikakva nova tehnologija da se izmisli, ne treba da stane globalna ekonomija, ne treba da se vratimo u pećine. Tehnologija postoji, ekonomija tih tehnologija je pozitivna, moguće ju je implementirati. Dakle, objektivno je moguće zaustaviti temperaturu na dva stepena. Najbolje je zaustaviti temperaturu sutra, da ostanemo na ovom nivou na kom smo danas, ali to je nemoguće. Da je u Pariskom sporazumu pisalo zaustavićemo porast temperature na jedan stepen, to bi bio sporazum koji je lepa želja, a ne realna mogućnost.“

Gradovi širom sveta NESPREMNI za klimatske promene

Tužno ali istinito

Tužno ali istinito

Biznis 13.10.2024. 22:05

Gradovi širom sveta NESPREMNI za klimatske promene

A koliko je realno da danas pričamo o tome da ćemo u budućnosti prestati sa korišćenjem fosilnih goriva?

“Realno je. Tehnologija postoji, postaje sve jeftinija. U odnosu na trenutak kada je potpisan Pariski sporazum pojavljuje se mnogo naprednija tehnologija obnovljivih izvora energije i načina kako čuvate energiju koja se pravi iz obnovljivih izvora, a koji nisu stalni. Znamo da je glavna zamerka to što sunce ne sija stalno niti vetar stalno duva. Ali postoje načini da čuvate tu energiju. Na primer, u trenucima kada imate sunce da proizvodite tečni vodonik koji ćete kasnije da koristite kao gorivo... Sve zemlje koje su ušle u proces napuštanja fosilnih goriva to rade brže nego što su planirale. To je takođe pokazatelj da se ne radi ni o kakvim izmaštanim svetovima, već o realnom svetu u kome ljudi svoju energiju proizvode iz obnovljivih izvora. I ono što je bitno jeste da je ovaj period koji svet ima pred sobom, tih 25, 30 godina, dovoljan za transformaciju.

I dalje smo u tom prozoru u kom to možemo da izvedemo. Jer u jednom trenutku može da postane previše kratak period, da čak i ako imate tehnologiju i sve, jednostavno ne možete da promenite energetski sistem. Ono što je sada problem jeste što se ta transformacija dešava skromno, odnosno ne dešava se brzinom koja nam je potrebna. Ima dosta skeptičnih koji oklevaju da uđu u taj proces. Međutim, većina zemalja, ako ne i sve koje su ušle u proces, shvatila je da se veliki deo tih planova mnogo brže realizuje nego što su očekivale. Ako pogledamo države Evrope, kada je počela ukrajinska kriza bilo je priče da Nemci ne mogu bez uglja... Kada se pogledaju zemlje Zapadne Evrope, sve su na pragu da izbace ugalj iz upotrebe. Posebno one razvijenije. Elektrifikacija saobraćaja takođe nije pretežak zadatak. U Evropi sada postoji problem jer je Kina počela da pravi jako jeftine električne automobile pa se evropska industrija automobila bori kako da pronađe rešenje da sačuva sebe, kako ih ne bi preplavili kineski automobili. Ali očigledno ako se u Kini pravi tako veliki broj jeftinih električnih automobila znači da to nije tehnologija koja je neosvojiva i nefunkcionalna. Ne bi neko ulagao toliki novac u nešto što je nefunkcionalno. Trenutno je pitanje vremena da li ćemo uspeti da uhvatimo tempo transformacije koji će biti dovoljan da bi se ispunio Pariski sporazum. Uopšte nije pitanje da li mi to možemo da uradimo ili ne. Glavni problem je oklevanje koje postoji decenijama bez ikakve akcije, tako da će nas oklevanje najviše koštati. U trenutku kada prestanemo da emitujemo gasove sa efektom staklene bašte tada će se i klima stabilizovati i ostaćemo na nivou promene koji je u tom trenutku zatečen. Neki elementi će se još menjati veoma sporo i na duge vremenske razmake, ali možemo da očekujemo da će doći do stabilizacije klime na tom nivou promene i moći ćemo adekvatno da se adaptiramo.“

A ukoliko ne uspemo da zaustavimo porast temperature za dva stepena, šta onda?

“Ukratko, postaće vrlo komplikovano na celoj planeti, pa i nama. Vrlo je teško reći jer otvaraju se pitanja tački bez povratka, funkcionalnosti globalnog društva, funkcionalnosti globalnog sistema, proizvodnje hrane, funkcionalnosti vodosnabdevanja, potencijalnog kolapsa biosfere, globalnog porasta okeana... Ono zbog čega je dva stepena postavljeno kao granica jeste jer se smatra da ako stanemo na dva stepena ili malo ispod toga imamo dovoljno prostora za prilagođavanje. Svako značajnije odstupanje od dva stepena, na primer 2,9, znači eksponencijalno uvećavanje broja problema i njihovog obima u budućnosti. Teško je sagledivo šta sve može da se desi. Klimatski migranti i tako dalje. Potom, s obzirom na sve nelinearnosti i interakcije unutar sistema ljudi, klima, ekonomija, bezbednost itd. stvari postaju toliko komplikovane da je teško očekivati da mi možemo planski i organizovano da rešavamo tu količinu problema, već će se problemi rešavati stihijski.“

Studija koja potvrđuje da smo u VELIKOM PROBLEMU kada je reč o klimatskim promenama

Nije dobro...

Nije dobro...

Život 21.05.2024. 08:05

Studija koja potvrđuje da smo u VELIKOM PROBLEMU kada je reč o klimatskim promenama

Stiče se utisak da nas klimatske promene interesuju samo kada dođe do nekih ekstrema. Kao da na globalnom nivou još uvek ne shvatamo ozbiljnost problema. Šta je potrebno da se desi da globalno promenimo pristup ovom problemu?

“Jednostavno je komplikovano. Svet je komplikovan i bez klimatskih promena. Postoji mnogo sukoba, geostrateških tenzija, države kubure sa ekonomijom poslednjih godina, političari osećaju pritisak jer se ekonomija na neki način ne razvija tempom koji su ljudi naučili. Svet je pun problema i kada u taj problem dodate klimatske promene, koje su sa druge strane isprepletane sa svim tim problemima, javlja se vrlo komplikovana situacija. Teško je sprovoditi strateške dugoročne mere... Ne postoji magični štapić koji će probuditi sve ljude koji će posle toga razumeti o čemu se radi. Posebno političari koji su pod uticajem velikih industrija fosilnih goriva, pa onda imaju lokalne interese... Imaju problem dugoročnog planiranja jer je obično taj vremenski horizont političara mandat koji traje četiri, pet godina. Oni gledaju šta u tom periodu mogu da urade da bi bili atraktivni za glasače, a šta će biti za 30 godina neka bude problem onoga koji će u to vreme biti na vlasti. To je zaista tako. Jedan od prvih trenutaka kada su naučnici počeli ozbiljnije da informišu političare o ovim problemima bio je početkom osamdesetih kada je Regan došao na vlast. Tokom jednog savetovanja u vezi sa klimatskim promenama naučnici su mu ispričali u čemu je problem i kada se očekuje eskalacija problema. Kada je Regan pitao kada će se to u budućnosti dogoditi, oni su mu rekli za 30 godina, početkom 21. veka kada će problem biti toliko veliki da će ljudi mnogo više obraćati pažnju. Postoji maltene zapisnik sa tog sastanka na kom je predsednik Amerike rekao da će taj koji za 30 godina bude predsednik rešavati taj problem, a da on u tom trenutku nema vremena.“

Kada ostavimo političare po strani, iz ugla profesora, da li je interesovanje mladih za klimatske promene veće nego ranijih godina?

“Jeste veće. Mladi su sve bolje informisani i postavljaju sve teža pitanja jer znaju da će njima biti ispostavljen račun. Ovima koji sada vode politiku taj račun verovatno neće biti ispostavljen ili makar neće biti toliko veliki koliko će biti tim mladim ljudima u budućnosti. Tako da jesu svesni, ali i dalje nisu sigurni kako treba da reaguju. Mladi postaju aktivni učesnici društveno-političkog života u trenutku kada postaju glasači, ali ni tada ne umeju da se snađu u tom okruženju da bi na neki način mogli da brane svoja očekivanja, prava i zahteve.“