Prosvećeni apsolutizam, ili, zašto Vučić treba da bude Dule Vujošević

Prvo: svako ko je ikada u životu težio slobodama, normalno će, u nekom trenutku, da bude liberal, željan prava, institucija, participativne demokratije, slobodnog tržišta...

Drugo: Svako ko je, u Srbiji, video, proživeo, čuo tu kakofoniju koja nastaje iz raznih sloboda, sasvim sigurno će, kad-tad, da pati što ne živi u prosvećenom apsolutizmu.

Zemlja u kojoj svi znaju sve, i to o svemu; u kojoj ne možeš da pronađeš temu o kojoj ne postoji nečije, "stručno" mišljenje; u kojoj, kada pomeneš Kanta, svi sve znaju o Kantu, mada dve knjige nisu pročitali, baš kao što sve znaju o skolastičarima, Hegelu, kartezijancima, neoplatonistima...; u kojoj svi imaju stav o zdravstvu, školstvu, cepanju atoma, ljudskom genomu, pravosuđu, ekologiji, fudbalu, vanzemaljcima... e, pa, u takvoj zemlji, sve dobro što može da se desi, može da se desi samo ako neko to naredi.

Sve ostalo je samo pristajanje na večni cirkus. Na stalnu svađu, svih, sa svima, o stvarima o kojima, inače, pojma nemaju. Sve ostalo je prepuštanje države ludacima sa twittera. Davanje zajedničke sudbine u ruke onih koji ništa ni o čemu ne znaju, a voleli bi da o svemu odlučuju.

Ozakonjivanje lažnih vesti, kao osnovnog motora one jedine stvari koja će nam preostati - konstantne svađe, konstantnog neznanja sa konstantnim neznanjem, koja mora da preraste u konstantnu makljažu.

Deluzije, ako se to dogodi, postaju jedina politička platforma, a halucinacije zajednički državni i nacionalni program.

I baš zato, neki put, kao jedino suvislo rešenje, ali zaista, zvuči - naređenje.

Od toga da neko naredi da nema pljuvanja po ulici, bacanja đubreta sa prozora, ostavljanja kučećih govana za sobom, do toga da taj isti neko, dragim Srbima naredi: hajde sada, svi u Evropu. Marš. Pošto drugčije, ljudi koji nisu u stanju da imaju zajednički stav, o bilo čemu, u tu Evropu neće nikada.

I ona će, zauvek, biti samo izgovor za nove deluzije, halucinacije, i svađe.

Baš kao što su to postali auto-putevi, investicije, plate i sve ostalo što je neko bar probao ovde da uradi.

U zemlji u kojoj je jedini zajednički i stav i cilj, da nema zajedničkog stava i cilja, kako, na drugi način, bilo šta da sprovedeš?

Zato, prosvećeni apsolutizam tako dobro zvuči.

Petar Veliki, kada je hteo od Rusije da napravi evropsku zemlju, naredio je boljarima da skinu sa sebe medveđa krzna, i da ošišaju kosurdače i bradurine, koje su im se vukle do dupeta.

Kada se prvi među njima pobunio, tresnuo ga je štapom, a nosio ga je uvek sa sobom, po glavurdi, odvojio od života, i svi ostali su brže bolje pojurili na presvlačenje i šišanje. Zaključak: Rusija postala evropska država, pristojno obučenih, okupanih i obrijanih.

Neke stvari se, dakle, rešavaju na jedan jedini način. Naređenje, plus štap, makar u simboličkom smislu, i makar kroz ozbiljne kazne za one koji neće da se povinuju zajedničkom dobru, o kojem pojma nemaju, ali jesu protiv.

Drugim rečima, rezultat, dobar, često nije moguć bez da staviš, ali baš sve, pod svoju kontrolu, svidelo se to njima, ili ne.

I može svaki liberal da se protiv ovog buni, ali krajnje je vreme da Aleksandar Vučić postane, ako ne Petar Veliki (to jeste nemoguće), ali ono, bar Dule Vujošević.

Vreme je da se dva velika protivnika sretnu, i da Vučić počne da se ponaša isto onako kako se ponašao Dule Vujošević, na svakom tajm autu, a naročito na onim važnim.

A ako nije još jasno o čemu pričam, probajte da se setite.

Da li je Dule Vujošević, kada se lomila utakmica, kada je trebalo pobediti, stići protivnika, prelomiti...da li je, tada, pitao igrače koju akciju treba da pozove?

I da li je, takođe, tražio da, u klubu, manje više o svemu odlučuje?

I zašto je to radio?

Zašto je zveknuo Bogdanovića, zašto je urlao na igrače? Terao ih da čitaju knjige? I bio prosvećeni apsolutista par ekselans?

Odgovor je, naravno, prost. Pa da bi pobedio! Da bi ostvario dobar rezultat. Da bi Partizan igrao Euroligu.

Uostalom, šta je drugo mogao? Da ih pita, na tri sekunde pre kraja, šta bi oni da rade? Pa da se oni posvađaju, jer svako od njih misli da baš on treba da šutne?

I možete li da zamislite kakav bi haos tu nastao, pošto svaki igrač misli da je najbolji igrač, ili bar traži šansu da pokaže koliko je dobar. Totalni, haos. I tajm aut koji se nikada ne bi završio. I izgubljena utakmica. I ostavka Duleta Vujoševića, mnogo pre nego što se desila.

Hvala Bogu, nikada mu nije palo na pamet da tako nešto dozvoli.

Pošto je Partizan, baš kao i Zvezda, Srbija u malom. I Država, u malom.

Ona u kojoj svi znaju sve, a niko ne zna ništa.

I ona u kojoj moraš da nacrtaš akciju, i da svakome kažeš gde ima da stoji i šta ima da radi, da bi uopšte mogao da razmišljaš o rezultatu.

Pošto, ako njih pustiš, sve ode dođavola.

Zato i jeste krajnje vreme da Vučič prestane da udovoljava raznim nesuvislim zahtevima, i da krene da radi ono što mu, na kraju, Ustav i omogućava.

Raspiše izbore. Pa ko hoće, hoće, ko neće, neće.

Sve do onog dana, verovatno posle Vučića, kada se bude pojavio neko ko će na tvrdnje protivnika da ih ima 50 odsto, mirno da im kaže: "Jel’ tako, toliko vas ima?! E baš super, i sada morate na izbore, pod pretnjom kazne. Svi. Pa slobodno glasajte kako hoćete".

Tada ćemo, možda i u Evropu. Usiljenim maršom.

Naređenim.