Vesti
03.06.2021. 13:35
Đoko Kesić i Marko R. Petrović

Monetarni udar

Prvo je pukao dinar

dinar
Izvor: Shutterstock

Zagreb i Ljubljana su dinare koji su ostali kod njih nakon osamostaljenja ilegalnim „hercegovačkim kanalima“ ubacivali na ulice srpskih gradova i od građana Srbije, po mnogo višem kursu od zvaničnog, otkupljivali nemačke marke koje su potom izvlačili u Hrvatsku i Sloveniju.

Rat je u SFR Jugoslaviji počeo i pre nego što su ispaljeni prvi hici na Plitvičkim jezerima i u Borovu Selu. Bio je to svojevrsni finansijski rat. Razvijenije i, u odnosu na Srbiju, više izvozno orijentisane Hrvatska i Slovenija nastojale su da dodatno ojačaju svoje finansije i pripreme se za otcepljenje. Posledice toga oličene u hiperinflaciji godinama kasnije trpeli su građani Srbije i Crne Gore, kojoj je doduše, ipak, najviše doprinela tadašnja monetarna politika vlasti u Beogradu.

Mada je poznato, a u javnosti često i isticano, kako je najveći upad u platni sistem federacije izvela Srbija krajem 1990. godine, kao da se zanemaruje činjenica da su Ljubljana i Zagreb činili isto. I to čak i pre nego što je Milošević naredio da se od tadašnje centralne jugoslovenske banke „pozajmi“ 18,2 milijardi dinara iz primarne emisije.

Taj srpski upad u savezni monetarni sistem usledio je nakon što su se Slovenija i Hrvatska, koje su se već uveliko pripremale za izlazak iz Jugoslavije, posvetile povećanom otkupu deviza po fiksnom kursu i njihovom transferu u republike matice. Zvaničan kurs je, inače, od 28. decembra 1989. godine bio sedam dinara za jednu nemačku marku. I tako je ostalo sve do početka 1991. godine.

Svi sve iskoristili

Zbog narastanja tenzija, već u januaru 1991. godine, o Jugoslaviji više nije moglo da se govori kao o jedinstvenom ekonomskom prostoru. Tokovi novca između većine republika praktično više nisu bili mogući. Produbio se i već duže vreme postojeći problem finansiranja savezne države.

O stepenu neuređenosti tadašnjeg jugoslovenskog ekonomskog sistema svedoči i činjenica da je svaka od osam narodnih banaka, šest republičkih i dve pokrajinske, bila u mogućnosti da emituje novac u skladu sa novčanom politikom. I tu su mogućnost, naravno, iskoristile i Srbija, najviše, ali u velikoj meri to su učinile i Hrvatska i Slovenija.

Slobodan Milošević
Izvor: EPA / Saša Stanković

Sve to je, naravno, podsticalo inflaciju koja je počela da se ubrzava, da bi prerasla u hiperinflaciju. Nije, međutim, samo slovenački i hrvatski otkup deviza po fiksnom kursu tome doprineo.

Mnogo je razorniji bio onaj „crni segment“ ovog posla koji se odvijao na ulici. Devize su tu otkupljivane po kursu koji je postepeno postajao višestruko veći u odnosu na onaj zvanični. Dok je zvanični kurs bio najpre 1:7, a potom 1:13, na ulici jedna nemačka marka vredela je najpre 50, a krajem 1991. godine i čitavih 85 dinara.

Kako je do toga došlo? Upravo u tom segmentu, uz domaću „primarnu emisiju“ na scenu nastupaju Hrvatska i Slovenija. U to vreme Savezna vlada je još koliko-toliko funkcionisala, ali je kasno reagovala u pogledu prekida platnog prometa sa otcepljenim republikama.

Posledica toga je da je u Sloveniji i Hrvatskoj u 1991. godini bilo mnogo dinara koji su bili bukvalno van bilo kakve kontrole Narodne banke Jugoslavije.

Ilegalnim putevima iz te dve republike dinari dolaze na ulice gradova u Srbiji s ciljem da se pokupuju devize koje su srpski građani vadili iz slamarica i prodavali kako bi preživeli. Ceo posao išao je preko „hercegovačkih kanala“ kojim su dinari stizali iz Hrvatske i Slovenije do Srbije, dok su u suprotnom smeru išle nemačke marke.

Ubrzana inflacija, a potom i hiperinflacija bile su neminovne.

U Godišnjem izveštaju Narodne banke Jugoslavije iz 1991. godine ističe se sledeće: „Poseban razlog pojave gotovog novca predstavljalo je uvođenje novih valuta na području Slovenije i Hrvatske. Slovenija je zvanično uvela vlastitu valutu – tolar – 8. oktobra 1991. godine, a Hrvatska je uvela hrvatski dinar 23. decembra 1991. godine. Pri tom, zamenjene dinarske novčanice nisu vraćene Narodnoj banci Jugoslavije, već su delimično zloupotrebljene na taj način što je njima vršeno plaćanje van područja te dve republike. Procenjuje se da je po tom osnovu količina novca u opticaju povećana za oko 30 milijardi dinara.“

Prema tom izveštaju NBJ, gotov novac u opticaju je u 1991. godini ukupno povećan za 59 milijardi dinara ili za 198,6 odsto u odnosu na 1990. Tako je krajem 1991. godine gotov novac dostigao nivo od čak 88,8 milijardi dinara, prema 29,8 krajem 1990. U isto vreme, novčana masa je u 1991. godini povećana ukupno za 153,4 odsto, pa je krajem 1991. iznosila čak 259,7 milijardi dinara.

Ante Marković
Izvor: EPA / MATIJA KOKOVIC

Jedan od ključnih aktera na finansijskoj sceni tog doba bio je i poslednji guverner Narodne banke SFR Jugoslavije Dušan Vlatković. Ovaj 83-godišnjak koji danas živi u Novom Sadu seća se da su Hrvatska i Slovenija kupovale devize po zvaničnom kursu. Kaže, međutim, kako se ne seća i da su dinare koji su im ostali plasirali na srpsko crno tržište gde su nemačke marke kupovali po kursu koji je bio mnogo viši od zvaničnog.

„Znam da smo mi preko Skupštine tražili da nam oni vrate dinare koji su im ostali, ali od toga nije bilo ništa. A oni su inače kupovali devize po zvaničnom kursu i to je sve bilo legalno“, kaže Vlatković za „Ekspres“.

Problem je, međutim, u tome što je ta „legalna kupovina“ obavljana po nerealno niskom zvaničnom kursu. Došlo je do naglog rasturanja deviznih rezervi koje su enormno smanjene. A lavovski deo tog novca pokupovale su upravo Hrvatska i Slovenija.

Srbija je na to odgovorila već pomenutim upadom u monetarni sistem u vrednosti od oko dve milijarde maraka. Mehanizam je bio takav da je Narodna banka Srbije preko Beogradske banke emitovala primarni novac putem kredita za likvidnost na tri, odnosno šest meseci, i to mimo znanja Narodne banke Jugoslavije.

A inicijator cele akcije bio je fantomski Republički štab za praćenje likvidnosti koji je neformalno formirao Slobodan Milošević, tada još uvek „samo“ predsednik Predsedništva SR Srbije.

Spretna zamena

Ekonomista Ljubomir Madžar kaže da je činjenica da su Slovenija i Hrvatska „vrlo spretno“ akumulirane dinare zamenile za devize. A pod tim „spretno“ kaže da vrlo realno zvuči da su ih prodavali na ulici po povoljnijem kursu od zvaničnog u to doba.

„Time su minimizirali štetu koju su mogli da pretrpe time što bi im ostala gomila bezvrednih dinara. Slovenci i Hrvati su uvek bolje devizno stajali jer su bili veći izvoznici nego južne republike. Ali im ni dodatne devize nisu bile naodmet“, kaže Madžar za „Ekspres“.

Za razliku od bivšeg guvernera, jednog drugog svedoka događaja, koji je igrom slučaja i nekadašnji Vlatkovićev saradnik, Đorđa Nicovića, sećanje bolje služi. Kao generalni direktor deviznog sektora u Narodnoj banci Jugoslavije bio je vrlo dobro upućen u sve što se tada dešavalo na deviznom tržištu druge Jugoslavije.

„Bio sam generalni direktor celog deviznog sektora od 1986. do 1992. godine i operativno sam vodio sve poslove u tom sektoru, koji je bio nadležan za četiri veoma važna elementa makroekonomske politike. U sektoru se vodila, pratila i predlagala politika kursa dinara, rukovodilo se i upravljalo deviznim rezervama SFRJ. Pratio se i planirao platni i devizni bilans federacije. U sektoru je bila politika tržišnog deviznog sistema i režima, kojim se opredeljivao režim uvoza pojedinih roba, a sve u skladu sa Lex specialis zakonom o navedenom poslu“, objašnjava Nicović za „Ekspres“ svoju tadašnju poziciju.

Jedno od ključnih pitanja iz tog perioda jeste i to – kako se bankarski sektor tako naglo slomio uprkos činjenici da su samo u prva tri kvartala 1990. godine devizne rezerve zemlje uvećane za oko 10 milijardi dolara. Bilo je to vreme kada je počelo sprovođenje programa reformi i stabilizacije koji su izradili Ante Marković i Savezno izvršno veće.

„Uvođenjem tog programa povećano je poverenje u bankarski sistem Jugoslavije i u prva tri kvartala 1990. godine došlo je do povećanja deviznih rezervi više od 10 milijardi dolara. Drugim rečima, Narodna banka je više kupovala nego prodavala devize. U trećem kvartalu, međutim, mi u centralnoj banci primetili smo da bankarski sektor povećava tražnju za devizama i da se odjednom javlja likvidnost, koja nije bila u okviru planirane novčane mase, pojačava se tražnja deviza od banaka iz Srbije, a nešto kasnije i od banaka iz Crne Gore. U januaru 1991. godine, Skupština Srbije je donela zakon kojim je pokrila tu prethodnu emisiju, a koja je uređena mimo NBJ, koja je jedina bila ovlašćena za puštanje primarne misije. Taj zakon je objavljen u ’Službenom glasniku’. Ukupna suma novca koju je emitovala Narodna banka Srbije iznosila je 1,7 milijardi maraka, a Narodna banka Crne Gore emitovala je još oko 130 miliona maraka“, kaže Nicović.

Posle toga i nakon mera Savezne vlade da nekako „poništi“ taj novac, jer je delovao inflatorno, novac su emitovale i ostale republike, pre svega Slovenija i Hrvatska.

„Do zvaničnog proglašenja nezavisnosti, sve banke, iz svih republika, mogle su da se pojave da kupe devize. Narodna banka Jugoslavije morala je da proda devize svima. Apsolutno nismo imali nikakva zakonska ovlašćenja, kao federalna banka, da postupamo selektivno. Nismo se mogli ponašati po principu jedna članica nema, a druga članica ima pravo da kupi, jer bi to automatski bio razlog za formalni razlaz SFRJ. Međutim, navedeni propisi važili su sve do najave otcepljenja, pre svega Slovenije i Hrvatske, a kasnije Bosne i Hercegovine i Makedonije“, dodaje Nicović.

Slede, međutim, kritike političara da Narodna banka Jugoslavije, prevashodno njen operativni deo, nije dobro reagovala i da je trebalo ranije da se zaustavi prodaja deviza Sloveniji i Hrvatskoj, a kasnije Makedoniji i Bosni i Hercegovini. Stoga Narodna banka Jugoslavije pravi analizu koliko je ko od početka „upada“ i emitovanja primarne misije kupio ili prodao deviza centralnoj banci.

„U ukupnom obimu, Srbija je bila daleko na prvom mestu“, ističe Nicović.

Od momenta donošenja odluka o otcepljenju, NBJ je, ponavlja Nicović, zaustavila prodaju deviza iz zajedničkih rezervi otcepljenim republikama, pri čemu je kod Narodne banke ostao značajan deo deviznih rezervi, uključujući i monetarno zlato – 73 tone. Veći deo toga zlata, oko 50 tona, poticao je još iz vremena Kraljevine Jugoslavije, dok je nekih 10–15 tona Narodna banka kupovala uglavnom od domaćih dobavljača i proizvođača kao što su bili RTB „Bor“ i „Trepča“.

Sledi period koji je na kraju obeležila rekordna hiperinflacija. Nicović ističe da je stručno mišljenje operativnog rukovodstva NBJ tada bilo potpuno suprotno političkoj odluci Srbije i Crne Gore, kako se poneti u tim uslovima.

„Nažalost, način na koji se reagovalo naneo je veću štetu nego sama kupovina deviza od strane republika pre raspada“, kaže naš sagovornik. Ideja stručnog dela NBJ sastojala se iz tri tačke.

Prvo, da se u roku od 48 sati pozovu svi građani Srbije i Crne Gore da gotovinski novac koji imaju zamene novoštampanim novcem i serijama koje su te novčanice imale, a da posle toga gotovinski novac koji nema tu seriju ne može imati kupovnu moć.

Drugo, da se prekine platni promet sa otcepljenim republikama.

Treće, da se po svim linijama na računima srpskih banaka zamrznu svi depoziti u dinarima koje su još pre otcepljenja imale firme iz Slovenije, Hrvatske, Makedonije i Bosne i Hercegovine.

„Politika Narodne banke Srbije, koja je počela da dominira, bila je, međutim, ubrzano štampanje i emisija novca, kako bi se taj dinar što pre obezvredio. To je, međutim, omogućilo i da sav novac koji je u gotovini opsluživao ekonomije Slovenije, Hrvatske, Makedonije, Bosne i Hercegovine, ilegalnim kanalima uđe na tržište Srbije. Tako započinje kupovina deviza i ’divljanje’ kursa. Novac koji su njihove firme zadržale kod srpskih banaka ostao je, takođe, u platnom prometu Srbije“, objašnjava Nicović, koji ubrzo posle togа odlazi iz NBJ.

Istovremeno, Narodna banka počinje masovno štampanje novca. Svakih 15 dana štampane su nove novčanice sa nekoliko dodatih nula. U međuvremenu, zbog dispariteta kursa, koji se uvećavao tri do pet puta dnevno, okoristili su se oni koji su kupovali devize bilo od Narodne banke, bilo na samom „crnom“ tržištu.

Posle svega, kako navode sagovornici „Ekspresa“, Srbija je u svim pominjanim napadima na državnu kasu SFRJ prošla najgore. Nije jasno gde su, za godinu i po, od sredine 1992. do kraja 1993. godine, nestale državne devizne rezerve Srbije „koje nisu bile male, uključujući i 73 tone zlata“. Jer kada je Dragoslav Avramović, popularni Deda Avram, došao na čelo Narodne banke Savezne Republike Jugoslavije, on je u državnoj kasi zatekao jedva 130 miliona dolara. Gde je nestao državni novac? Naši sagovornici tvrde da je novac nestao u dilovima tadašnjih guvernera i vlasnika privatnih banaka, koje su u tim vremenima postale moćne, dok je država dovedena do bankrota.

Od Slovenaca do „Agrokomerca“
 
Upadi u platni sistem federacije nisu počeli onda kada je već bilo jasno da savezna država broji svoje poslednje dane. Bilo je njih i ranije tokom ’80-ih godina. Najpoznatiji je, svakako, slučaj „Agrokomerc“ kada su, kako je proširenom istragom utvrđeno, čak 63 jugoslovenske banke učestvovale u plasiranju novca za „Agrokomerc“ preko lažnih menica tog preduzeća. Među bankama su bile: Ljubljanska banka Novi Sad, Jugobanka Beograd, Jugopetrol banka Beograd, Osnovna banka Priština, Travnička banka...
Prethodno je, marta 1987. godine, kako je o tome svedočio Raif Dizdarević, koji je kao savezni sekretar za inostrane poslove po funkciji bio član Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka, utvrđeno da je teleksom izdato pet lažnih naloga, tobože iz banaka u Prištini, Beogradu i Ljubljani, za isplatu 15,5 milijardi novih dinara Privrednoj banci u Bihaću u korist „Agrokomerca“.
„Bio je to alarmantan slučaj kriminalnog prodora u platni sistem, svojevrsna novčana pljačka...“, pričao je Dizdarević. Čitav slučaj je zataškan, nađena su sredstva i vraćena u tokove platnog sistema.
Prvi upad u platni sistem SFRJ, međutim, desio se još ’70-ih godina, a izveli su ga Slovenci. Prema sećanju ekonomiste Stojana Stamenkovića, Narodna banka Slovenije izdala je primarnu emisiju u količini dovoljnoj da podstakne inflaciju.
„Tadašnji guverner NBJ Branislav Čolanović ih je, međutim,’provalio’ i oni su taj novac morali da vrate. Čolanovića je to koštalo reizbora ne mesto guvernera jer, kada je došlo vreme za to, nije dobio podršku Slovenaca. Bila je to njihova mala osveta, a guverner je postao Ksenet Bogoev“, priča Stamenković za „Ekspres“.
 
Kako je rastao kurs
 
Program reformi Ante Markovića građanima je omogućio da menjaju u poslovnim bankama svoje dinarske zarade u nemačke marke po zvaničnom kursu i da putuju bez viza u veliki broj zemalja. Kurs od sedam dinara za jednu nemačku marku važio je od 28. 12. 1989. do 1. januara 1991. godine. Dakle, celu jednu godinu, kada je kurs nemačke marke pomeren od sedam na devet dinara. To je trajalo naredna četiri meseca jer je već 20. aprila 1991. godine kurs ponovo povećan na 13 dinara za jednu marku. Mirovanje kursa tokom 1990. godine, međutim, ne znači da su i cene u trgovini na veliko i malo mirovale. Naprotiv, one su tokom 1990. godine rasle i porasle više nego dvostruko u odnosu na decembar 1989. Mirovanje kursa i brzi porast cena podstakli su tražnju za devizama i rast crnog kursa, tako da je u poslednjem kvartalu 1990. godine crni kurs višestruko nadmašio zvanični od sedam dinara za jednu marku.
U 1991. godini zvanični kurs je dva puta pomeran – 1. januara i 20. aprila – ali je rast cena bio još brži nego u protekloj godini. Crni kurs nemačke marke porastao je početkom decembra 1991. godine na 50, a krajem decembra na 85 dinara. Petostruko povećanje cena pratio je dvanaestostruki rast crnog kursa, dok je zvanični kurs nemačke marke u prve dve godine porastao samo za 85,7 odsto.
 
Kako se kretao dug
 
Zbog nenormalne i nekontrolisane zaduženosti, koju je prouzrokovala decentralizacija deviznog sistema u kreditnom odnosu sa inostranstvom, 1982. godine, prema rečima Đorđa Nicovića, došlo je do naglog skoka zaduženja. Spoljni dug Jugoslavije se od 1972. godine sa pet milijardi povećao na 22 milijarde dolara u 1982.
„Tada Jugoslavija traži reprogram i objavljuje inostranstvu da nije u stanju da otplaćuje strane dugove. Od 1982. do 1988. godine, kao korisnik ’stend baj’ aranžmana MMF-a, Jugoslavija je vodila politiku značajnog stimulansa kreditiranja izvoza privrede, kroz primarnu emisiju i kroz aproksimaciju stranih valuta. Takva politika je odgovarala Sloveniji i Hrvatskoj, kao izvozno orijentisanim zemljama“, priča Nicović. S druge strane, uvedene su restriktivne mere uvoza i kontrolisana cena energenata (električne energije, derivata nafte i hrane), što su bili, u suštini, glavni proizvodi Srbije u federaciji. Ovakvo vođenje makroekonomske politike dovelo je do velike preraspodele u korist Hrvatske i Slovenije. Jugoslavija je preuzela na sebe da obezbedi izvore za otplatu svih reprograma kredita prema međunarodnim institucijama, vladama i bankama.
„Ove mere su dale rezultate. Do kraja 1989. godine, zbog uvećanja izvoza, a smanjenog uvoza, povećane su devizne rezerve za više od pet milijardi dolara, povećana je potražnja prema SSSR-u i drugim zemljama više od četiri milijarde, a sa druge strane došlo je do smanjenja spoljnog duga za 16,5 milijardi dolara“, kaže Nicović.
Sve to je postignuto zahvaljujući smanjenju potrošnje. Cena inflacije bila je visoka, ali je definitivno omča spoljnog zaduženja bila skinuta sa ekonomije.
„Zbog skoka inflacije, kao posledice krize posla i primarne emisije, krajem 1989. godine vlada Ante Markovića predaje Skupštini program reformi i stabilizacije. Taj program imao je pet osnovnih stubova: obustavu puštanja primarne emisije i štampanja novca, pri čemu je ukupni gotovinski novac na kraju te godine, uključujući i depozite na računima, iznosio oko dve milijarde dolara; liberalizaciju uvoza, što svakako nije odgovaralo ekonomijama koje su imale finalne proizvode (Hrvatska i Slovenija); liberalizaciju i odmrzavanje cena hrane i energije, što je odgovaralo Srbiji; držanje pod kontrolom javne potrošnje u okviru zadatih parametara i slobodu transakcije devize–dinar, čime je uvedena konvertibilnost, gde je svako fizičko i pravno lice moglo kupiti devize. Ukoliko banka nije imala dovoljno deviznih sredstava, ona je nedostajuća sredstva po zakonu mogla da kupuje od NBJ“, kaže Nicović.
 

 

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Brod pijanih barona raspustio Službu
Tajni agent

Operacija "Rubikon"

19.05.2021. 08:05

Brod pijanih barona raspustio Službu

Saveznu službu bezbednosti uoči građanskog rata u SFRJ nije niko uništio niti pobedio, neodgovorni političari su je jednostavno ostavili bez posla. Resor državne bezbednosti Srbije, koji je preuzeo njen kontinuitet, živi je dokaz nekadašnje moći Savezne službe poslednje Jugoslavije.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
3°C
04.12.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve