Rat na Kosovu je skrivio Dejton

Rat na Kosovu je skrivio Dejton

EPA/FRIEDEMANN VOGEL


Pre pune 22 godine Timoti Garton Eš, novinar, istoričar, istaknuti engleski intelektualac, objavio je knjigu “Istorija sadašnjice”. Možda i najbolje upućeni, neposredni svedok i analitičar događaja u istočnoj Evropi tokom poslednjih decenija, Garton Eš je ne samo objavio više knjiga o društvenoj i političkoj stvarnosti država o kojima je pisao, za koje je dobio brojna priznanja i nagrade, već je zbog savršenog poznavanja realnosti kao jedan od savetnika pozivan u kabinet nekadašnje britanske premijerke Margaret Tačer.

U pomenutoj knjizi Garton Eš je pre više od dve decenije sublimirao okolnosti raspada bivše Jugoslavije i njene posledice, ujedno vrlo jasno ukazujući na budućnost Kosova.

U poglavlju naslovljenom „Plači, raskomadana zemljo“, Garton Eš se nije ustezao da sugeriše najbolje rešenje za južnu srpsku pokrajinu, iako to i sam naziva „politički nekorektnim“. Njegova ozbiljna, istovremeno veoma živa i svima razumljiva analiza, bez ikakvih drugih izmena, skraćena je u meri u kojoj to nalaže novinski prostor:

Ravnodušnost

Bila jednom jedna zemlja koja se zvala Jugoslavija. Bila je to zemlja srednje veličine, nalazila se na jugoistoku Evrope. U njoj je živelo više od 23 miliona ljudi. Nije bila demokratska, ali ju je u svetu pratio dobar glas. Njen se kralj zvao Tito. Pošto je bila i socijalistička i ruralna, nije bila bogata. Ali polako se bogatila. Većina dece u toj zemlji rasla je misleći da su Jugosloveni. Ali, imali su oni i druge identitete, i to veoma snažne. Slovenci su upotrebljavali izraz „uža domovina“, misleći na Sloveniju, i „šira domovina“, misleći na Jugoslaviju. Albanci u Jugoslaviji su uvek bili Albanci. Ali, ipak, bila je to jedna zemlja.

U poslednjoj deceniji 20. veka ova evropska zemlja je rasparčana. U procesu njenog rasparčavanja poginulo je najmanje 150.000, a možda čak i 250.000 muškaraca, žena i dece. A kako su tek poginuli: izvađenih očiju ili vratova presečenih zarđalim noževima, žene su umirale posle smišljenih silovanja po etničkoj osnovi, a muškarci sa odsečenim genitalijama koje su im stavljane u usta. Više od dva miliona bivših Jugoslovena drugi bivši Jugosloveni su oterali iz njihovih domova: mnogima je ostalo samo on što su, bezglavo bežeći, mogli da ponesu.

U ovoj bivšoj zemlji, groteskan prizor potpuno spaljenog, opljačkanog i vandalski razrušenog sela postao je sasvim normalna stvar. “Ah, stara priča”, kaže novinar i ide dalje.

Nešto malo ljudi se obogatilo, i to su uglavnom ratni profiteri, gangsteri i političari – a ponekad je veoma teško razlikovati to troje. Ostali su, izuzev Slovenaca, osiromašili, doživeli poniženje i iskvarili se… Na Kosovu je tokom čitavog leta 1998. godine bilo ubistava, paljevina, pljački i proterivanja, iako su samo nekoliko milja dalje ljudi iz zapadne Evrope dolazili na odmor. Iako su sve zapadne vođe ponavljale kako neće dozvoliti da se to ikada ponovi. Ne posle Bosne…

Nismo samo mi, zapadnjaci, u velikoj meri ravnodušni. Većina stanovnika većine od ovih rasparčanih delova žive u sve većoj ravnodušnosti, ili čak oseća živu antipatiju prema drugima. U Ljubljani jedna obrazovana Slovenka mi tužno kaže da njena deca ne mogu da uživaju u divnim delima srpskih pisaca zato što više ne umeju da čitaju ćirilicu. I ne samo to, uzvikuje ona, oni ne razumeju čak ni hrvatski! U Sarajevu, lokalni veteran opsade kaže: „Znaš, da budem iskren, gledali smo ovog leta na televiziji slike s Kosova onako kao što ste i vi na Zapadu, pretpostavljam, gledali slike iz Sarajeva“. Osećanja su uzajamna. U Prištini, glavnom gradu Kosova, glavni predstavnik Albanaca, koji su mahom muslimani, kaže mi: „Ne osećamo nikakvu povezanost s muslimanima u Bosni zato što su oni Sloveni“. U stvari, ove dve grupe imaju dijametralno suprotne ciljeve: bosanski „muslimani“ žele da održe multietničku državu, a kosovski, albanski „Muslimani“ žele etničko odvajanje.

(Reč „musliman“ pišem u oba slučaja pod znacima navoda zato što se na Kosovu, barem u gradovima, islamski običaji poštuju manje nego u Bosni. Uz to, postoji i mala ali značajna zajednica albanskih katolika.)

Kroz ovaj pejzaž izuzetne etničke, lingvističke, verske, istorijske i političke složenosti puze belo-narandžasta vozila: ona svedoče o prisustvu međunarodne zajednice, koja je na svoj specifičan političko-birokratski način, isto tako složena. SFOR, OHR, UNHCR, MSF, CARE, OSCE, USKDOM, EUKDOM, RUSKDOM: međunarodna alfabet-supa prelivena preko balkanskog gulaša. Amerikanci bi mogli da budu Habzburzi, francuski i britanski izaslanici se guraju za prvenstvo u sviti, dok Skandinavci, koji su najozbiljniji, nastavljaju da razvlače telefonske kablove. Na sarajevskom aerodromu sedim pored čoveka koji na ramenu ima oznaku „Policija Islanda“. Možda će ovog islandskog policajca sada poslati na Kosovo da čuva mir među dervišima u Orahovcu. Suočeni s takvom složenošću, nije čudo što se novinski i televizijski izveštaji uglavnom drže nekoliko jednostavnih, isprobanih priča: beng-beng, osakaćeni leševi, stara žena jeca držeći prljavu maramicu, uništena džamija/crkva/grad, američki izaslanik Ričard Holbruk sastao se sa srpskim vođom Slobodanom Miloševićem, bombarderi NATO u italijanskoj vazdušnoj bazi pripremaju se da ne bombarduju. Zev. Zaista, morali bismo da napišemo čitavu knjigu kako se ne bismo ogrešili ni o jednu stranu…

Poremećena ravnoteža 

Naše znanje o OVK je još fragmentarno, delom i zbog toga što je sama ova gerilska vojska fragmentarna. Ona ima, kako je oprezno rekao jedan zapadni vojni posmatrač, “pretežno horizontalnu” komandnu strukturu. Svaki region je drugačiji, a regionalni komandanti se ponašaju kao šefovi lokalnih bandi. Ipak, možemo da utvrdimo nekoliko značajnih stvari o njenom istorijatu, njenim vođama i podršci koju uživa.

Pre svega, OVK je nastao zato što su kosovski Albanci izgubili veru u nenasilni put koji su prihvatili kada je Milošević 1989. godine pokrajini oduzeo autonomiju, i kada je 1990. Jugoslavija počela da se raspada. Pod vođstvom Ibrahima Rugove, jednoglasno izabranog “predsednika Republike Kosovo”, stvorili su izuzetno alternativnu državu sa vlastitim poreskim sistemom, parlamentarnim komitetima i, što je najimpresivnije, nezvaničnim obrazovnim sistemom, od osnovne škole do univerziteta. Na nezadovoljstvo zapadnih političara, Rugova je ostao nepopustljiv u želji za stvaranjem nezavisnosti. Na njihovo olakšanje, bio je isto toliko nepopustljiv i u svojoj privrženosti nenasilnim sredstvima.

Kako je mislio da reši kvadraturu kruga?

“Internacionalizacijom” problema Kosova. Već početkom devedesetih bilo je onih koji su mislili da se nešto može promeniti samo uz pomoć tradicionalnijih metoda. Mnogi Albanci iz ovog regiona odlaze u zapadnu Evropu da bi se obrazovali i da bi zaradili novac koji šalju kući. To su radili i oni koji su želeli drugačiji način borbe. Ramuš Haradinaj, lokalni komandant, prošao je vojničku obuku u francuskoj Legiji stranaca… Hašim Tači, čije je tajno ime Zmija, sada je jedan od značajnijih političkih lidera OVK, a bio je studentski aktivista u Prištini, pa je zatim otišao na studije u Albaniju i onda na Zapad da prikuplja novac. Ali, većina političkih aktivista iz tri generacije studentskih političkih protesta – 1968, 1981. i 1990-1991. godine – tada se još zalagala za nenasilni put.

Šta je poremetilo ravnotežu? Dobijam neverovatan odgovor: “Dejton”. To mi je rekao i iskusni politički zatvorenik Adem Demaći. On kaže da se OVK pojavio u proleće 1996. godine, samo nekoliko meseci posle Dejtonskog sporazuma o Bosni, potpisanog u novembru 1995. godine. To mi je rekao i Veton Suroi, kod kojeg svi stranci najradije dolaze po informacije i čije su uticajne dnevne novine ipak podržavale (neki kažu čak i raspalile) oružanu borbu. Rekli su mi to i još neki.

social-network-post-1920x10803-2-710x399

Oni kažu da su iz Dejtona izvukli dve lekcije. Posle više od pet godina njihove gandijevske borbe za nezavisnost, Sjedinjene Države su se nagodile s Miloševićem oko Bosne, a da pritom Kosovu nisu obezbedile čak ni vraćanje obične autonomije. Dakle, lekcija broj jedan: nenasilje ne funkcioniše. S druge strane, dejtonski sporazum je u samoj Bosni u velikoj meri priznao ono što stvarno postoji i što je stvoreno upotrebom sile. Lekcija broj dva: sila se isplati.

Još dva događaja su doprinela rađanju oružane pobune: pljačka vojnih skladišta tokom nasilne implozije u Albaniji proleća 1997. godine, što je OVK dalo priliku da dođe do velikih količina „kalašnjikova“, i brutalnosti srpskih “odmazdi” uperenih protiv čitavih porodica i sela, počev od februara 1998. godine. Kao što to uvek biva, represivna vojska i policija najbolji su regrutni oficiri za gerilu. U svakoj fazi sve više ljudi iz mirnog otpora počelo je da poseže za puškom…

Srbi s Kosova se plaše da će ih Milošević pustiti niz vodu…

Koliko Srba je ostavljeno u ovoj srednjovekovnoj kolevci srpstva? Popis iz 1991. godine pokazao je da ih ima nešto više od 200.000. Šta će učiniti lokalni Srbi ako Kosovo postane nezavisno? Moji srpski sagovornici kažu: “Neki će se boriti, neki će pobeći… većina će pobeći”.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar