RAZAPETI MIT: Sveti Sava – Legenda o kojoj ne znamo ništa

RAZAPETI MIT: Sveti Sava – Legenda o kojoj ne znamo ništa


Kao i svaka druga nacija, Srbi imaju mnogo mitova. Nisu svi istog značaja, pa samim tim nije svejedno i kada se više pažnje posveti razbijanju nekog od mitova. Tako, na primer, teško da bismo osetili posledice razbijanja mita o zlatnim vijuškama i kašikama na dvoru Nemanjića. Najviše bi, verovatno, bio pogođen reditelj filma “Lepa sela, lepo gore”, jer bi na smislu izgubila replika koju izgovara Manda: “A Srbin viljuškom, boc”.

O tome da nisu svi mitovi iste težine svedoči i onaj, već razbijeni, o Marku Kraljeviću, koji u narodnoj pesmi “razgoni Turke na buljuke”, a u stvarnosti gine u borbi kao turski vazal.

Stvari, međutim, postaju malo komplikovanije ukoliko se neko dohvati kosovskog mita, ali je najosetljiviji, izgleda, ipak mit o Svetom Savi. Na svetosavlju, naime, počiva Srpska pravoslavna crkva. Na svetosavlju kao sabirnoj i sabornoj tački u XIX veku, baš kao i na kosovskom mitu, izgrađena je i srpska nacija.

Sveti sava

Stoga i ne čudi pažnja koju privlače nedavni novinski napisi o tome da su u manastiru Ždrebaonik, nadomak Danilovgrada, a nedaleko od Ostroga, pronađene mošti prvog srpskog arhiepiskopa Save, uz tvrdnje da ih Turci uopšte nisu spalili u XVI veku. Do sada su se polemike vodile uglavnom oko toga jesu li mošti sveca spaljene na Vračaru ili na Tašmajdanu.

Ulog je, međutim, sada podignut tvrdnjama da one nikad nisu ni pretvorene u prah i pepeo koji se raširio po celoj Srbiji, nevezano za to da li su u plamenu sagorele na vračarskom platou ili na mestu gde se danas još nalazi kafana “Poslednja šansa”.

Najslabija karika u celoj priči su, svakako, njeni izvori u vidu “uglednih”, ali “anonimnih” istoričara koji svedoče kako se navodno i sam mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije pre šest godina lično uverio da se tamo gde se nalaze mošti Savinog naslednika na mestu arhiepiskopa, Svetog Arsenija Sremca, zapravo nalaze ostaci Svetog Save.

Sveti_Sava_Kraljeva_Crkva

Njihovi argumenti, ali i pitanja koja se postavljaju, mogli bi, sa jedne strane, da se shvate i kao relativno ozbiljni. Zašto bi, recimo, Turci nosili Savine mošti skroz od Mileševe do Beograda da bi ih tu spalili? Da li je moguće da se turski odred neprimećen prikrade manastiru i odatle otme mošti svetitelja, a da potom niko ne pokuša da ih od njih otme na putu do Beograda.

Naruku im ide i to što, bar za sada, niko nije video nijedan zapis koji bi direktno svedočio o samom spaljivanju u Beogradu. Kažemo bar za sada, zato što je u Beograd pre dve godine stiglo oko 20.000 spisa iz Osmanskog arhiva u Istanbulu, a koji svedoče o životu u Srbiji pod Osmanskim carstvom u XV, XVI i XVII veku.

U njima, međutim, nema dokumenata koji govore o spaljivanju moštiju Svetog Save, a kako za “Ekspres” kaže arhivistkinja u Arhivu Srbije Enisa Alomerović Hubanić, nešto od toga moglo bi da se nađe u posebnom fondu koji je i dalje na sređivanju u Osmanskom arhivu.

Shutterstock

Shutterstock

“Reč je o fondu Episkopske kancelarije. To je fond u kojem se obrađuje tematika crkve. On je trenutno na sređivanju i nije dostupan istraživačima. Kada bude bilo dostupno, to će biti prva građa koja će se istražiti. Mi, međutim, ne znamo da li se u njemu išta o toj temi nalazi, ali kada biste ljude u Osmanskom arhivu pitali da vam daju neke smernice gde da ih tražite, verovatno bi vas uputili tu”, kaže Alomerović Hubanić za “Ekspres”.

Zanimljivo je, međutim, da su čak i neki od najuglednijih istoričara u svojim delima o spaljivanju moštiju Svetog Save pisali, maltene, kao da je reč o aksiomu koji se ne mora dokazivati, ne navodeći izvor na osnovu kojeg tvrde da se nešto dogodilo. Jedan od nih je i nesumnjivo jedan od najvećih autoriteta Vladimir Ćorović, koji u svom delu “Istorija Srba” piše: “Nije još sasvim utvrđeno šta je neposredno potaklo Sinan-pašu, glavnog zapovednika turske vojske, da toga proleća 1594. uzme mošti Sv. Save iz Mileševe i da ih spali na Vračaru 27. aprila 1594. godine”.

Ćorović ipak dovodi u pitanje motive velikog vezira, opravdano pretpostavljajući i da Sinan-paša „nije mogao biti nijednog časa u sumnji da će takav postupak duboko ozlojediti Srbe”.

“Šta je hteo s tim? Da kazni Srbe za taj lokalni ustanak u Banatu ili da ih unapred zaplaši? Nama se čini da su motivi morali biti dublji”, piše Ćorović.

sveti-sava

Dalje, on podseća i da “takav postupak prema mrtvima nije bio u običajima Turaka; telesa kraljeva Milutina i Stefana Dečanskog i telo kneza Lazara i drugih srpskih svetitelja ostala su pošteđena sve do naših vremena”.

“Očevidno je, dakle, da se htelo tim svetogrđem Svetog Save pogoditi sama crkva i njeni predstavnici, koji su u Savi gledali svog duhovnog rodonačelnika. A to se dogodilo što turske vrhovne vlasti sa Sinanom na čelu nisu bile zadovoljne držanjem srpskih crkvenih lica, njenim vezama i radom u narodu, i što su spaljivanjem Savinog tela hteli, i simbolično i stvarno, da spale srpsku slobodarsku misao, koja se počela sve jače osećati”, navodi Ćorović.

Slično, ali sa malo više detalja, ali opet ne navodeći izvor, 2010. godine pisala je i Milica Bakić Hajden, predavač na Odeljenju religijskih studija Univerziteta u Pitsburgu. U radu pod naslovom “Sveti Sava i snage duhovnog autoriteta”, ona navodi da je možda čak i sam sultan Muhamed III naredio Sinan-paši da se pozabavi moštima Svetog Save kojima su se, kako navodi, zbog njihovog čudotvorstva klanjali čak i poturčeni Srbi, štiteći ih od drugih muslimana. Sinan-paša je, kako navodi, taj posao dodelio izvesnom Ahmed-begu Okuzi, koji je kivot sa moštima Svetog Save i doneo iz Mileševe u Beograd.

“Jedan detalj je veoma zanimljiv, a to je da su Turci naterali monahe da nose kivot. Oni su se, očigledno, plašili da ga dodirnu, verovatno zbog čudotvornih moći koje su vezivane za telo mrtvog sveca”, navodi Milica Bakić Hajden.
Što se same SPC tiče, njima pisani tragovi nisu potrebni, jer se u potpunosti oslanjaju na predanje koje je, kako to reče vladika mileševski Atanasije Rakita, “jače od svih dokaza” i koje govori o tome da su mošti Svetog Save spaljene u Beogradu.

Pročitajte još: Ko je stariji – SPC ili Crna Gora?

Da pisani tragovi o tome šta se tačno dogodilo tog 27. aprila 1594. godine ipak postoje, tvrdi istoričar Nebojša Šuletić, pozivajući se na “Žitije cara Uroša” koje je pisao patrijarh Pajsije (1542-1647). Pajsije, naime, navodi da 7103. godine (1594. godine), u vreme dok je bio “veliki rat na budimskoj strani”, “te godine sažegoše prekrasne i čudotvorne mošti Svetoga Save Srpskoga”.

Da li zaista opisujući kako se sve to dogodilo, ili u želji da prida još više značaja moštima sveca, Pajsije navodi i određene vremenske prilike tog dana: “Tada je bilo neko znamenje, bura vetra i gradno kamenje, tako da su se čudili mnogi i jedva su pobegli u svoje domove”.

Problem sa Pajsijevim pisanjem je u tome što, iako savremenik dešavanja, on nije bio i lično prisutan u Beogradu tog dana. Nije, doduše, bio ni još jedan savremenik, rimokatolički spisatelj iz Bosne Ivan Tomko Mrnavić, koji, nezavisno od Pajsija, takođe piše o spaljivanju moštiju Svetog Save.

“Postoji nekoliko izvora iz tog perioda koji govore da se tako nešto dogodilo, kao i nekoliko mlađih izvora koji ukazuju da je moguće da je deo moštiju spasen. Patrijarh Pasije je svakako izvor koji ne možemo zanemariti, pa možemo da zaključimo da se nešto verovatno dogodilo. Imate, međutim, i iskaze monaha iz manastira Mileševe koji tokom XVII veka, kada odlaze u Rusiju po materijalnu pomoć za manastir, traže da im se da i kivot za mošti Svetog Save.

Racionalna rekonstrukcija ili pretpostavka o zbivanjima bila bi da je deo moštiju možda spasen, i kasnije čuvan u Mileševi. Jer da je reč o nekoj izmišljotini monaha, sigurno bi je neko nekada negde razotkrio”, kaže Nebojša Šuletić za “Ekspres”.

On priznaje da su ostale neke nedoumice, ali ističe i da nema sumnje da se te 1594. godine nešto dogodilo.

“Patrijarh Pajsije je izvor koji čovek ne može da ignoriše. A on kaže da će otprilike sada Turcima sve ići loše u tom ratu, jer to je period Dugog rata koji je trajao do 1606. godine”, kaže sagovornik „Ekspresa”.

Na pitanje zbog čega bi se, naročito nakon oslobođenja Srbije i njenog međunarodnog priznanja 1878. godine, krilo da je deo moštiju Svetog Save sačuvan, Šuletić odgovara da bi se to moglo tumačiti samo proizvoljnim nagađanjima.
On ocenjuje i da u Srbiji pomalo romantično posmatraju prošlost i ističe da istorija ovih prostora ima toliko dinamike, “a u sećanjima našim ima toliko diskontinuiteta”.

On dovodi u pitanje i vezu srpskog ustanka u Banatu (“ako ga je uopšte bilo”) sa spaljivanjem moštiju Svetog Save.

“Ovde postoje stalna stradanja, seobe, pa stradanja, pa zaboravljanje… Kad, na primer, posmatrate srpske izvore iz vremena Dugog rata (1593-1606), iznenadili biste se koliko se retko spominju Nemanjići ili koliko se u nekim krajevima Nemanjići uopšte ne spominju, a spominju se, recimo, Brankovići. Pa Pajsije napiše ‘Žitije cara Uroša’ i još nešto o Stefanu Nemanjiću, pa onda odjednom oživi kult Nemanjića. Setite se našeg vremena, kada smo mi išli u školu, šta smo znali o Obrenovićima? A onda snime seriju o njima, i odjedanput se zatrpaju novine Obrenovićima”, objašnjava Šuletić.

A ako govorimo o mogućnosti da je deo moštiju sačuvan, a da za to niko nije znao, Šuletić ocenjuje da je to moguće u okolnostima stalnih seoba i stradanja, pa podseća da su čak jednom u Karlovačkoj mitropoliji zaboravili gde se nalaze posmrtni ostaci patrijarha Arsenija Čarnojevića.

“Vadili su ih iz zemlje za neke verske radnje i posle niko nije zapisao gde su ponovo pohranjene. Potpuno je logično i moguće da je neko neke mošti, relikvije i važne stvari skrivao, pa da se posle zaboravilo gde su tačno sakrivene, jer onaj ko je sakrio nije o tome ostavio zapis”, kaže Šuletić.

I on, međutim, priznaje da nije video turske izvore koji govore o spaljivanju ostataka Svetog Save.

“Čak se spominje i disertacija nekog turskog istoričara koju ne možete ni da nađete u biblioteci na fakultetu, a na osnovu koje se tvrdilo da je ta priča pouzdana. Ja nigde u turskim izvorima nisam našao da se spominje da je Sveti Sava spaljen. Jedino što može tačno da se utvrdi jeste godina kada je to moglo da se dogodi jer Sinan-paša nije sve vreme rata bio u Beogradu. Ali te 1594. godine jeste”, kaže Šuletić.

Verski analitičari, naravno, listom, odbacuju tvrdnje o tome da ostaci Svetog Save nisu spaljeni. Neki, poput Zorana Čvorovića, najpre misle da priče o tome da mošti sveca nisu spaljene ne treba ni komentarisati, “jer se time samo daje publicitet onima koji zagovaraju nešto što je laž, skuvana sa namerom da se unese smutnja među srpski narod kada je u pitanju njegov odnos prema najvećim svetinjama”.

“Čitava ta aktivnost koja je kreirana u ozbiljnim inostranim obaveštajnim krugovima, a čiji su izvođači razni nadriistoričari, ukazuje da postoji ozbiljna zla namera koja nije motivisana naučnim ili verskim razlozima. Komentarišući to, zapravo se pomaže kreatorima takvih priča. Ja sam dubokog uverenja da takve stvari ne treba komentarisati već ih treba ćutanjem smestiti tamo gde zaslužuju”, kaže Čvorović.

Na pitanje zar nije bolje laži „smestiti tamo gde im je mesto”, jasnim dokazima protiv njih, Čvorović odgovara da se „u srednjem veku znalo da kmet ne može da izazove plemića na dvoboj”.

Decenijama, dodaje on, živimo u vremenu opšte sekularizacije, u kojem je “predanje kao izvor saznanja potpuno degradirano”.

“A predanje je ozbiljan izvor saznanja i ozbiljan izvor za formiranje nacionalnog istorijskog sećanja. Šta ćemo mi kao nesrećan narod kojem su uništene srednjovekovne arhive? Da budemo potpuno istorijski beslovesan narod, jer sve ono što mi znamo na osnovu predanja, dovešćemo u pitanje zato što nemamo arhivske pisane tragove o tome? Pa, onda mi malo šta možemo sa ozbiljnošću da tvrdimo o nama. Onda smo mi narod koji počinje istoriju tek od vremena kada počinju da se pojavljuju pisani izvori”, kaže Čvorović.

Na konstataciju da je to vreme formiranja nacija, on odgovara da, po njegovom ubeđenju, nacije na pravoslavnom istoku nisu, poput nacija na zapadu, formirane u XIX veku, već zajedno sa nastankom autokefalnih crkava.

“U autokefalnoj crkvi nastaje nacionalna književnost. Otuda su prva srpska nacionalna književna dela žitija. Potom nastaje književni jezik, pa domaća svetiteljska loza… Svi elementi nacionalnog identiteta kod pravoslavnih naroda nastaju u okviru pravoslavne crkve. To je nesporno. Ali ključno je pitanje, ako degradiramo predanje kao kredibilan izvor istorijskog saznanja i izvor za formiranje nacionalne svesti, onda ćemo mi prvo skratiti vreme našeg trajanja ili pamćenja i onda će nam se dovoditi u pitanje sve što znamo o nama, a ne možemo da dokažemo”, navodi Čvorović.

A upravo su predanje i zavet, kako svetosavski, tako i kosovski, poslužili za mobilizaciju stanovništva u Prvom srpskom ustanku.

“Travnički vezir 1806. godine piše da se narod u Beogradskom pašaluku pobunio misleći da osveti svoga kneza Lazara. To jasno govori da je iz predanja rođen Prvi ustanak i da je jasan kontinuitet. Uostalom, i Prota Mateja Nenadović, kada piše zakon za Valjevsku nahiju, koristi Savino Zakonopravilo. Jasna je njihova svest da žele da očuvaju kontinuitet državnosti i istorijske svesti koji je neprekinut. Srpska crkva je čuvar usmenog predanja u nedostatku uništenih pisanih dokumenata”, podvlači Čvorović i dodaje da se ne sme dovoditi u pitanje kredibilnost predanja kao izvora saznanja i izvora formiranja nacionalne svesti.

“Time ćemo dovesti u pitanje sve ono što znamo o sebi, a što nije moglo da se sačuva, jer nama je neprijatelj uništavao pisanu dokumentaciju. To je zapravo udar na kontinuitet našeg sećanja, našeg trajanja i naših ustanova. Sve što znamo i o državi i o pravu mnogo je više sačuvano u predanju”, poručuje on.

Sličnog je stava i Vladimir Dimitrijević, koji ocenjuje da je “u zemlji čija ‘elita’ ne zna ništa o Zakonopravilu Svetog Save (a zna sve o engleskoj ‘Velikoj povelji sloboda’ kralja Džona Bez Zemlje) sasvim moguće da se sopstveni srednji vek tretira kao period ‘mača i magije’, besmislenog prolivanja krvi u borbi za vlast, ili kao neki provincijski vodvilj, što smo gledali u RTS-ovoj seriji ‘Nemanjići'”.

“I, naravno, sasvim je moguće da se konstruišu lažne istorije, od kojih se jedna odnosi na, tobož sigurnu, ‘činjenicu’ da ‘spaljivanja moštiju Svetog Save’ nikad nije ni bilo, to jest da Svetosavska crkva, kad obeležava praznik vezan za posmrtno mučeništvo svog prvog poglavara – jednostavno laže! I sad će tu da se pojave tumači koji će nam, poput Dena Brauna (čiji imitatori u nas pišu o Konstantinovom koplju i Nemanjinom blagu), dokazati ovu tezu, tako plitkoumno omamljujuću i tako komercijalno efektnu”, navodi Dimitrijević.

On dodaje i da je poljska naučnica Izabela Lis-Vjelgoš, koja se bavi književnošću srpskog srednjeg veka, „istinu izložila u svom ogledu ‘Još jednom o moštima Svetog Save – prema nekim poznijim srednjovekovnim izvorima’ (Crkvene studije, 9-2009, 271-281)”.

Ona, kako navodi, prvo ukazuje na svepravoslavno shvatanje svetih moštiju kao izvora živog svečevog prisustva u crkvenoj zajednici, i svedoka pobede vaskrslog Hrista nad smrću, a zatim dodaje: “U staroj Srbiji, prisustvo moštiju bilo je od velikog značaja, jer su one ne samo bile objekat svetačkog kulta, nego, pre svega, znak prestiža države, Crkve i naroda, a takođe, posebne Božje milosti i plana prema njima. Naročitu važnost imale su mošti Svetoga Save – ličnosti najdublje utkane u svest i biće naroda, koje su, nakon prenosa iz Trnova u Mileševu, odredile svojevrsni sakralni, duhovni centar (axis mundi), prema kome se srpska zajednica mogla stalno orijentisati. One su bile simbol lične i kolektivne svetosti, ali i znak državno-crkvenog legitimiteta i srpskih tradicija”. Laganje o takvoj svetinji bi, svakako, ceo srpski narod učinilo baštinikom praznine i paučine, umesto svetosavskog duha življenja i umiranja za krst časni i slobodu zlatnu. A savremeni srpski denbraunovci hteli bi da dokažu da su upravo praznina i paučina ono što baštinimo – jer smo, tobož, ‘izmislili’ spaljivanje Savinih moštiju – kaže Dimitrijević.

Falsifikovani barjak

Najčešće spominjana verzija jeste da je Sinan-paša odlučio da mošti Svetog Save spali kao opomenu i upozorenje Srbima u Banatu koji su se digli na ustanak tokom Dugog rata između Austrije i Turske. Istoričar Nebojša Šuletić, međutim, ističe da treba prvo videti da li je ta buna uopšte postojala, ili je u pitanju nešto drugo.

“Prvi put posle skoro 100 godina Turci su vodili rat u Ugarskoj. Turski pisci optužuju Sinan-pašu da je praktično uništio Ugarsku. Turci su imali običaj da kreću u proleće u rat i da se vraćaju u jesen. Ovog puta vojska od nekoliko desetina hiljada ljudi logorovala je u okolini Beograda. Oni su tražili i dopunsku zaradu i zabavu, pljačkajući hrišćanska sela u tim krajevima. Zato se, kao reakcija, rasplamsala hajdučija, a onda se i raja podigla boreći se za goli život i u Slavoniji, Sremu, Banatu. Kroz našu istoriografiju stičete utisak da je oživela ideja za oslobođenjem. Ali kad čitate mađarske i turske izvore, vidite da je to borba za preživljavanje i to na prostoru cele Ugarske”, objašnjava Šuletić.

Još jedan detalj vezan za bunu u Banatu je da su, navodno, srpski ustanici nosili barjake sa likom Svetog Save. Malo je poznato, međutim, da je tvorac te priče upravo Ivan Tomko Mrvanić, koji je istovremeno i jedna vrlo kontroverzna ličnost, poznat kao falsifikator povelja.
“On je plasirao tu priču o barjacima sa likom Svetog Save. E, kad ulazi u te neke pojedinosti, već mu se manje može verovati. Vrlo je nepouzdan. Pouzdanije deluje kada govori o spaljivanju moštiju Svetog Save, jer su i drugi o tome govorili. Teško da bi tako nešto izmislio”, dodaje Šuletić.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar