Vesti
29.07.2019. 16:42
R. E.
RELATIVIZACIJA SUŠTINE: Bojkotom ću te, bojkotom češ me...
Svaki put kada vlast u Srbiji pomene reč "izbori", a ruku na srce to se dešava često, postoji barem jedna dežurna osoba u opozicionim redovima koja uzvikne - bojkot! Da se ne lažemo, takvih primera od uvođenja višestrančja imamo na pretek. Zapravo daleko je više pretnji bojkotom, nego onih zaista realizovanih...
I zato je, verovatno, pravo pitanje: Da li je bojkot nužno i dovoljno sredstvo ili politika radi politike?
Profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković za Ekspres objašnjava da je bojkot samo krajnje i defanzivno sredstvo za kojim poseže faktička koalicija jedinstvenih strana/stranaka koje su u suštini udaljene u delovanju.
"Za bojkotom se poseže kada se on više ne može izbeći. To je stvar kalkulacije, igra koja se igra kada znate da dalje ne možete vezanih ruku i nogu. Bojkotom opozicija pokušava da dovede u pitanje legitimitet vlasti, da odgovori glasače od izlaska na birališta čime se opet daje legitimite izbornom procesu. To, verujte, nijednoj vlasti nije ugodno. S druge strane, nije isključeno da će se uz naredne izbore možda održati i neki referendum, ne bi li se tako animirali građani da izađu na glasanje...", objašnjava Stojiljković.
Srpskim glasačima bojkot nije nepoznanica. Tokom devedesetih godina imali smo ih nekoliko, od 2000. godine više smo se preusmerili na kategoriju "pretimo bojkotom". Do danas niko nema precizan odgovor šta nam je od ta dva donelo više koristi? Ili makar, šta nam je prouzrokovalo manje štete...
Burne rasprave o tome treba li bojkotovati ili ne, potresale su opoziciju i 1990. godine, kada je Slobodan Milošević građane na birališta izvodio nekoliko puta. Prvo u julu kada su se izjašnjavali da li prvo treba doneti novi ustav, pa izaći na višestranačke izbore, što je naravno bila ideja vlasti. SPO i DS su se zalagali da novi ustav treba da se donese posle izbora i konstituisanja višepartijskog parlamenta. Na kraju je 98 odsto glasača izabralo Miloševićevu opciju... Novi Ustav je donet u jednopartijskoj Skupštini 28. septembra, a na predsedničkim izborima koji su održani kad i parlamentarni, 9. decembra 1990, Slobodan Milošević je prošao bolje i od svoje stranke, osvojivši 65 odsto glasova.
Opozicija nije bila složna, a odmah su pojedini lideri pozvali pristalice na bojkot. Negde u to vreme (oktobra 1990. godine) Vuk Drašković je izjavio: "Znam da će se večeras u vrhovnom štabu SPS točiti šampanjac zbog vesti koju ću vam reći: Predsedništvo SPO, najbrojnije stranke u Srbiji, donelo je odluku da do daljnjeg obustavi predizbornu aktivnost i promovisanje programa svoje stranke ("Borba")."
Dok je Draholjub Mićunović, tadašnji šef DS poručio da bi bojkot izbora značio povlačenje i ostavljanje čistog prostora postojećoj vlasti, Zoran Đinđić je, takođe preko "Borbe" poručio SPO-u: "U delu srpske opozicije dovoljno je samo biti protiv, a takvom apstraktnom radikalizovanju doprinose nekadašnji disidenti, politički amateri koji su u opoziciju uneli slepilo za pragmatizam i sklonost za metafiziku."
Ishod? Nagodba u kojoj je tadašnja vlast pristala da prihvati amandmane na izborni zakon, pa su i opozicione stranke povukle odluku o bojkotu, iako njihovi zahtevi nisu u potpunosti zadovoljeni. Ko je pobedio?
Ili recimo, ko je imao najviše koristi u onom čuvenom primeru o bojkotu iz 1997. godine, gde je kao najveći pobednik isplivao Vojislav Šešelj. Sam Zoran Živković je nedavno izjavio da ta odluku nije bila pametan potez i da ubuduće odluku treba doneti tek kada izbori budu i raspisani...
"Učestvovao sam u bojkotu izbora ’97. koje je tada organizovala Demokratska stranka. To je velika kampanja, koja je i komplikovanija, i teža i skuplja nego izborna. Ali rezultat je bio da su na vlasti ostali socijalisti i Šešelj i ta vlast se produžila još par godina", podsetio je nedavno Živković.
Od tada imali smo bojkote, apgrejdovanu varijantu u vidu "belih listića", imali smo mnogo najava bojkota, a onda nedavno čak i bojkot rada Skupštine. Ili on beše i dalje traje?!
Za igranje na kartu bojkota, prema rečima profesora Stojiljkovića, treba da postoje pravi razlozi.
"Jedno je stvar kontrole i regularnosti samog dana izbora i toka izborne kampanje. Problem je celokupan izborni i politički sistem u Srbiji. Dakle, problem je što većinski izborni sistem sa jednom izbornom jedinicom, kakav se primenjuje u Srbiji, ne omogućava građanima da imaju uticaj na to ko se kandiduje. Nema personalizovanih kandidata, već u praksi vrlo malo znamo o zastupnicima koje biramo u Parlament. Drugi problem je celokupan politički sistem koji omogućava postojanje i prikupljanje sigurnih glasova potkupljivanjem radnim mestima. A to su sve stari problemi koje još nismo rešili. Problem je i što opozicija ne pokreće ta pitanja", ističe Stojiljković...
I možda je Živković u pravu. Možda. Preranim donošenjem odluke samo se produbljuju ionako klimavi i nakalemljeni odnosi unatar opozicionih redova, u kojim je pitanje kako se običan građanin snalazi. Koliko je moguće zaključiti na osnovu dosadašnjih izjašnjavanja i nezvaničnih dojava, za bojkot su trenutno odlučni Vuk Jeremić i Dragan Đilas, dok Dveri i DSS i dalje vagaju. Sergej Trifunović se sa svojim PSG-om mentalno priprema za izbore, bojkot ne isključuje, a vetrovi iz Demokratske stranke nose lahor neoduševljenja idejom o bojkotu izbora. Kažu, bojkot nije politika.
Takva slika nije nimalo čudna. Dveri bi da ostanu u Parlamentu, DSS bi da se u isti vrati. Đilas i Jeremić imaju finansijsku stabilnost, ali nemaju stranku. DS ima insfrastrukturu, a nema para...
Profesor u penziji i politički analitičar Vladimir Goati za Ekspres kaže da je teško oceniti na apstraktnom nivou da li je bojkot dobro sredstvo, jer on zavisi isključivo od okolnosti, odnosa snaga... To je, kaže, kao da pitate da li je važnija leva ruka ili desna noga...
"On može biti vrlo korisno političko sredstvo, jer može biti presija ukoliko zemlja teži ka demokratiji i ukoliko vodi računa o tome, ne samo velike sile, nego stvarne institucije koje se bave demokratijom i izborima, misle. Ukoliko je stalo zemlji da ima legitimitet i demokratski renome. Ta priča da bojkot a priori ne valja, je koješta. Isto tako, ono može da bude prazna puška, kada po pravilu opoziciona snaga, svesna svoje nemoći, preti bojkotom. Jer se više plaši rezultata nego bilo čega drugoga", objašnjava Goati.
Upravo to političko sredstvo može se kao bumerang ili loša karma vratiti onima koji njime prete. Ne zato što prete. Ne zato što, možda, nema osnova. Već zato što nema zajedničkog dogovora i organizovanosti.
"Bojkot izbora bi imao smisla, ukoliko bude dobro pripremljen i osmišljen", izjavio je nedavno predsednik SDS Boris Tadić.
I onda nema drugog izbora nego se zapitati: Šta je to Tadić u zadnjih nekoliko godina dobro osmislio i pripremio...? Da li smo relativizovali sredstvo koje nam je opravdao/odredio cilj?
Komentari
