"Ruska vizija Srbije je da bude Belorusija na Balkanu"

U svakom slučaju, malo je onih koji su ostali ravnodušni povodom sastanka Aleksandra Vučića i Volodimira Zelenskog, kako u Srbiji tako i u inostranstvu, naročito u onim zemljama koje su već duže od četiri godine direktno ili posredno uključene u rat u Ukrajini.

Osnovno pitanje je, naravno, iz ugla Beograda, šta su srpske vlasti pa i Srbija dobile dolaskom Zelenskog, a pitanje kojim počinjemo intervju sa dr Slobodanom Zečevićem, direktorom Instituta za evropske studije, jeste: kome je bio potrebniji ovaj susret ‒ Zelenskom ili Vučiću?

„Teško je reći kome je bio potrebniji. Taj susret je od obostranog interesa i pripreman je neko vreme. Postoje zajednički interesi i svako je tu dobio ponešto, možda čak mi i više nego sam Zelenski. Zašto mislim da smo više dobili? Zato što smo mi u zapadnim medijima bili prikazivani kao tradicionalni ruski saveznik na Balkanu, pomenuo sam to i u jednom intervjuu na RTS-u, kao neka vrsta tradicionalnog ruskog vazala u ovom delu Evropu. Međutim, ova poseta Zelenskog je pokazala da mi, koliko god da imamo dobre i bliske odnose sa Rusijom, zapravo imamo neku svoju spoljnu politiku koja ima svoje interese i da aspekt ulaska u Evropsku uniju, znači put ka članstvu u Evropskoj uniji nije zanemarljiv, da nije lažan i da ima svoje strane aspekte. Da nije tako, Zelenski ne bi ni dolazio. Šta bismo mi, o čemu bismo, inače, razgovarali sa Zelenskim?“, kaže u razgovoru za „Ekspres“ dr Slobodan Zečević, direktor Instituta za evropske studije iz Beograda.

Mislite, dakle, da je Evropska unija, odnosno evropska perspektiva, ključna stvar koja je povezala Beograd i Kijev u ovom trenutku?

„Tako je. Naš put ka članstvu u Evropskoj uniji je osnovni motiv koji je doveo do dolaska Zelenskog u Beograd, da se pokaže da mi nemamo rusku spoljnu politiku, da imamo neku svoju spoljnu politiku koja nije skroz usaglašena sa evropskom, ali koja ima tendenciju da se približava evropskoj spoljnoj politici.“

Vučić se sastao sa Zelenskim, ima kontakte sa predstavnicima EU, sa Makronom, donekle i sa Nemcima, održava koliko-toliko dobre odnose sa Vašingtonom, ima kontakte sa Putinom, sa Sijem... Da li možemo tu njegovu spoljnu politiku da definišemo kao catch spoljnu politiku, kao što to radi i na unutrašnjem planu gde pokušava pokrije sve segmente?

„U suštini, kada je reč o njegovoj spoljnoj politici, ona je iznuđena njegovim opredeljenjem. Šta je bilo njegovo opredeljenje ‒ da ne uvede sankcije Ruskoj Federaciji. Ako je to već tako, to znači da ima mnogo manje sredstava iz Evrope za finansiranje određenih projekata u Srbiji. Onda on mora da se okrene, recimo, Kini da bi imao investitore ovde u Srbiji i da bi mogao da gradi. Sve to, sva ta njegova spoljna politika je, u stvari, uzrokovana time što mi nismo klasična evropska država koja je na putu ka članstvu u Evropskoj uniji ili je već u Evropskoj uniji, kao što je Hrvatska ili kao što je recimo Mađarska, koja prima znatno više sredstava iz fondova Evropske unije od nas. Sada da bi se to nadomestilo on se okrenuo Kini, koristi donekle povoljnije cene nafte i gasa koje dobija od Rusa, ali to je sve na kratkom štapu, kratkoj uzici. To se produžava ne dugoročno kako je, recimo, imao Orban.“

Nego na po tri meseca.

„Da, na tri meseca. Ta njegova politika ima balanse. Kod nas se predstavlja kako samo ima prednosti. Ali sa druge strane nikada ne treba zaboraviti kolike iznose dobija Mađarska iz fondova Evropske unije, to su milijarde i milijarde godišnje.“

Mada su i oni imali malu „seču“ dok je bio Orban na vlasti.

„Da, dok je bio Orban. Mislim da Hrvatska dobija blizu dve milijarde evra. A mi smo bili na nekih 200 miliona evra, plus plan za rast koji nije teško ispuniti.“

A koje je koristi imala Ukrajina od posete Zelenskog Srbiji?

„Ukrajina je dobila potvrdu teritorijalnog integriteta od jedne zemlje koja je vrlo bliska Rusiji.“

Ali Srbija je oduvek podržavala teritorijalni integritet.

„Oduvek, da. Ali sada Zelenski može da kaže ‒ evo jedna zemlja koja je vrlo bliska Rusiji, potvrđuje, odnosno govori o tome da će da poštuje naš teritorijalni integritet.“

Možemo li da govorimo o nekim posledicama na međunarodnom planu, kako pozitivnim tako i negativnim? Pozitivnim ako govorimo o nečemu što bi moglo da dođe sa strane kolektivnog Zapada i naravno da li nešto negativno može da dođe iz Moskve?

„Pozitivno je to što je, pre svega, kolektivni Zapad to kroz medije provukao, vrlo izraženo.“

Čak možda više nego neki domaći mediji.

„Pa, to ne znam, ali praktično na svim zapadnim vestima je pomenuta Srbija i poseta Zelenskog Srbiji. Kada Makron dolazi u Srbiju to se ne radi, zato što smo mi nebitni toliko za njih. Mislim, bitni smo, ali Makronova poseta je jedna rečenica eventualno u nekim glavnim vestima, da je bio u Srbiji. A ovo je bilo prilično propraćeno. Znači, mi smo dobili jednu medijsku sliku da, evo, u Srbiju dolazi Zelenski. To je jedna stvar, jedna pozitivna stvar u zapadnim medijima kada smo mi u pitanju. Mada je u svim tim vestima podvučeno da smo mi tradicionalni saveznik Rusije na Balkanu.“

Da li je to, zapravo, više predstavljeno kao da i Srbija okreće leđa Rusiji?

„Ne, nego to je predstavljeno u smislu ‒ bez obzira na to što je Srbija tradicionalni saveznik, Zelenski je došao u posetu Beogradu. Ali onda se to dalje ne komentariše, nego samo slede izjave Zelenskog u vezi sa samim ratom. Ali je činjenica, vidiš slike Vučića i Zelenskog iz Beograda, vidiš komentar da je došao u Beograd, i onda njegove izjave u vezi sa ratom u Ukrajini. To je otprilike neka slika koju smo dobili, a to je za nas pozitivno, ako govorimo o Evropskoj uniji. Jednostavno, razbijena je ta fama da smo mi apsolutno i bespogovorno, kako da kažem, mala ruska marioneta.“

A odgovor Kremlja?

„Odgovora Kremlja sigurno će biti. Oni nisu zadovoljni iz više razloga. Mislim, pre svega, da je taj ekonomski deo za njih mnogo problematičniji. Sama poseta Zelenskog manje-više, izjava da mi poštujemo teritorijalni integritet Ukrajine, a oni, naravno, imaju pretenzije prema Ukrajini. Ali druga stvar je bitna, ekonomski deo, koji podrazumeva jednim delom i izvoz naoružanja, koji ne postoji zvanično, i objektivno ga nema. Izvoz municije postoji u Češku, postoji u Nemačku...“

U Bugarsku, čini mi se.

„To je nešto što objektivno postoji. To Ruse čini nezadovoljnim jer oni misle da bismo mi morali sada da vodimo računa gde ide to oružje i da, jednostavno, prekinemo izvoz tamo gde postoji i najmanja sumnja da bi to išlo Ukrajini. Ne znam baš ko toliko disciplinovano radi na tome, sem one zemlje koje imaju čvrste sankcije prema Ruskoj Federaciji, koje verovatno vode računa gde završava naoružanje i municija. Mada mnogo toga dolazi na rusko tržište zaobilaznim putem preko Kazahstana, preko nekih drugih zemalja. Sam Zelenski je rekao da komponente u ruskom naoružanju dobrim delom dolaze sa Zapada.“

O tome se pričalo još od početka rata, od 2022. godine, da čipovi i mnogo toga još dolazi u Rusiju sa Zapada.

„Tako je. Posrednim putem. Iz Kine, naravno, dolazi najviše, ona im je najveća podrška, ali jedan deo tih elemenata dolazi sa Zapada.“

Govorili ste o tom ekonomskom delu koji najviše boli Rusiju, da li se nešto može reflektovati i na pregovore oko NIS-a?

„Naravno. Pogledajte, oni NIS prodaju i ne prodaju. To traje već mesecima. Drugo, nemamo dugoročno rešenje, ugovor za gas. To znači da je ruska vizija prema nama da mi treba da budemo Belorusija. To je njihova vizija o položaju Srbije u Evropi. Znači, Srbija je Belorusija broj 2 na Balkanu. Sa njihovog stanovišta to je nešto što je normalno. Sa našeg stanovništa to je suicidno. Mi smo zemlja koja je deo Evropske unije, mada nije zvanično. U kom smislu. Mi sve računamo u evrima, mi smo tržište Evropske unije i investicije koje dolaze kod nas su uglavnom evropske investicije, investicije iz država članica Evropske unije, i kineske investicije koje su važne u sektoru metalurgije, ali uglavnom su to fabrike praktično iz Francuske, Nemačke, Italije, koje su ovde otvorile pogone. Naš izvoz je defakto zasnovan na tome: ’Stelantisu’, ’Mišlenu’, ’Henkelu’, ’Ziđinu’ naravno... To je otprilike to. Kada bismo mi sebe stavili u položaj Belorusije, mogli bismo da zaključamo vrata, odnosno da ugasimo svetlo.“

Da se vratimo na naoružanje i municiju. Eksplicitno je rečeno da tokom posete Zelenskog nije bilo reči o vojnoj saradnji.

„Bilo je reči, ono što je provejavalo pre dolaska Zelenskog bilo je nagoveštaja mogućnosti zajedničke proizvodnje dronova.“

Vidimo da će te proizvodnje biti, ali sa Izraelcima.

„To se zna da će da bude sa Izraelcima i to je bilo zvanično. Ali bilo je raznih ideja, a opet to su sve posebni poslovi. Imate ’Čehoslovak grup’, veliku češku kompaniju za proizvodnju oružja koja je prisutna u Srbiji kroz vlasništvo u ’14. oktobru’ iz Kruševca. Navodno su hteli da kupe jednu fabriku za proizvodnju motora u okolini Beograda. Reč je o tome da je bila ideja da ’Čehoslovak grup’ zajedno sa nekim iz Ukrajine  proizvodi dronove u Beogradu. Dakle, to ne bi bila zvanično naša kompanija. Da li se od toga odustalo, sam predsednik je govorio da je odustao od toga, i da ćemo mi sami proizvoditi dronove sa Izraelcima. Što se tiče samih dronova, to zaista postaje vrlo bitan segment. Kao što je u Drugom svetskom ratu bio tenk glavno sredstvo, sada dron postaje jedno od glavnih sredstava u ratu. Tako da za nas to jeste bitno, ali zvanično toga nema. Nema ni zvanično izvoza municije. Međutim, ima izvoza trećim stranama. Da li je realno zameriti Srbiji na tome, zato što ne postoji direktna komunikacija i prodaja naoružanja Ukrajini? Drugo, ni Rusi se nisu mnogo trudili da njihovo naoružanje ne stigne u Hrvatsku i u Bosnu i Hercegovinu. To je sve njihovo naoružanje, ’kalašnjikovi’, pa su čak govorili da su poslali S300...“

A stizalo je i iz Ukrajine.

„I iz Ukrajine, pa naravno. Znate šta, to je jednostavno, ko ima naoružanje, želi da ga proda i da zaradi na tome.“

Bilo je reči i o saradnji posle rata, iako se ne nazire kad će taj rat da se završi. Koliki je tu potencijal za neke srpske firme da učestvuju u obnovi Ukrajine?

„Bio bi veliki potencijal. Šteta što je propao ’Energoprojekt’. To je bila firma koja bi zaista mogla da dobije poslove. Ne znam kakve su građevinske firme danas, u kom su stanju i da li su u stanju da učestvuju u obnovi posebno u Ukrajini. Ideja Ukrajine je da se kroz tu karpatsku inicijativu, koju spremaju, povežu vrlo usko sa okolnim zemljama iz Istočne Evrope gde smo mi, što je takođe mene iznenadilo, u paketu zajedno sa Poljskom, Mađarskom, Slovačkom, Češkom i Rumunijom. Bugarska nije, Grčka nije. To oni zovu Karpatska inicijativa, i misle da sa tim zemljama treba da imaju specijalne ekonomske odnose, u smislu razvoja infrastrukturnih projekata, zajedničkih povezivanja i njihovog učešća u ponovnoj izgradnji Ukrajine kroz korišćenje fondova Evropske unije. Mi se nalazimo u toj grupi država. Sadašnja situacija i naša ekonomska saradnja sa Ukrajinom na neki način nas kvalifikuju da dobijemo poslove posle rata. Naravno, države Evropske unije i Zapadne Evrope imaće prednost, ali sigurno da jedan deo poslova može da dođe i kod nas. Ali pitanje je koliko mi imamo kapaciteta da učestvujemo u tome.“

Deo država Zapadne Evrope će gledati da kroz te poslove i nadoknadi ono što su pomagali Ukrajincima u naoružanju, municiji...

„Sigurno. I ono što je veliki politički plus za nas koji nam je donela ta poseta, a što sam zaboravio da kažem, jeste činjenica, recimo, da je skinuta ogromna zastava Ukrajine na Kosovu, odnosno u Prištini. Što je za nas veoma dobro. Jer, pravo da vam kažem, zašto bi se Albanci tu postavili između nas. Ukrajina i Rusija su dve slovenske zemlje koje su veoma bliske nama i šta imaju tu Albanci da se guraju. Oni su nama bliski, a ne Albancima. Za nas je taj rat tragedija i zbog našeg geopolitičkog i geostrateškog položaja, a i ne samo zbog toga, nego i na ljudskom planu. To su ipak ljudi koji su nama vrlo, vrlo bliski. Teško je gledati njihovo uzaludno stradanje koje traje skoro duže nego što je trajao Drugi svetski rat, a pri tome se ništa specijalno ne dešava. Ljudi ginu svakodnevno. To je mučna slika.“

Priština je htela, prosto, da kroz tu nekakvu iskazanu podršku Ukrajini sebe približi i Americi i EU.

„Tako je. Međutim, sada su se upecali, da tako kažem. Skinuli su tu zastavu Ukrajine i neka su je skinuli...“

Maske su pale.

„Maske su pale, što je dobro, jer Evropa sada može da vidi koliko je u stvari taktika Prištine, da tako kažem, prozirna.“

Koliko je ta podrška neiskrena.

„Neiskrena, da. Njih ne zanimaju ni Rusi ni Ukrajinci, a nas ipak zanimaju, bar na emocionalnom planu, ti ljudi. Drugo, došli su mnogi od njih da žive u Srbiji, tako da mi sve to vidimo.“

Bilo je u Srbiji i nekih oštrih reakcija na posetu Zelenskog Beogradu. Grupa intelektualaca napisala je protestno pismo zbog njegovog dolaska. Ima raznih grupa koje se protive tome i ističu kako su Zelenski i Ukrajinci nacisti... Kako mislite da može ta poseta da se odrazi na unutrašnjem planu u Srbiji?

„Znate šta, to je u kontekstu izbora. Uvek postoje proračuni da li je ta poseta meni donela plus ili mi je donela minus u biračkom telu. Biračko telo u Srbiji percepira Rusiju kao svog zaštitnika...“

Većina ljudi i dalje to misli.

„Većina ljudi smatra Rusiju ne samo prijateljskom, nego i bratskom državom koja nas štiti od svih zlih oko nas koji pokušavaju da nas unište. Oni to tako percepiraju, a onda se to posle toga preliva u spoljnoj politici. Onda je Iran dobar, kada vidite sve te televizijske programe, zato što je Iran saveznik Rusije. Redžep Tajip Erdogan je dobar jer čim je saveznik Rusije, on je i naš saveznik i onda su svi super.“

Ali se u stvari zaboravilo da su ljudi iz Irana dolazili ’90-ih ovde na ratište u Bosnu...

„Zaboravili su da je Iran centar islamizma, a taj islamizam Srbe ne može da vidi. Oni misle da smo mi remetilački faktor u Bosni i Hercegovini i da nas treba isterati kao što su nas isterali iz Hrvatske. Oni ne shvataju da Turska nikada nije iskren prijatelj. Možemo da imamo saradnju sa njima, ekonomsku, i da pokušavamo da radimo na površini, ali Turska radi protiv nas svakog dana.“

Pored ostalog, naoružava Kosovo.

„Tako je. Ali kada vi pogledate te televizijske programe, imate utisak da su vam Iranci mnogo bliži nego Ukrajinci, ili Turci. A pri tome sve je to oročeno na kratkom štapu. Zato što Rusija i Turska, istorijski gledano, nikada nisu uspele da izgrade odnos poverenja na duži rok, slično kao Rusija i Nemačka. Ili mi i Nemačka. Možemo da imamo ekonomsku saradnju, ali geostrateški interesi su različiti.“

Rusi i Nemci su možda najbolju saradnju imali u vreme Putina i Šredera.

„Jesu. Oni su pokušavali, to stalno pokušavaju. Oni su bili ubeđeni i u Prvom svetskom ratu i pre Prvog svetskog rata da će izgraditi sa Nemcima i ovo i ono. Pa su onda i Staljin i Hitler imali pakt Ribentrop–Molotov, Lenjin je imao mir iz Brest-Litovska. Stalno je ta iluzija kod njih prisutna i na kraju uvek to padne u vodu. Ne znam, postoje neki dublji razlozi koji govore o tome da su oni geostrateški suprotstavljeni do kraja jedni drugima. Isti je slučaj i sa Turskom i Rusijom. Tu je Crno more, određeni uticaji... To se kod nas preliva na taj način. A ovo što govorite o intelektualcima, oni su ti koji smatraju da mi bespogovorno treba da pratimo spoljnu politiku Rusije. To je njihova ideja jer u krajnjoj liniji drugog izbora nemamo, po njihovom mišljenju. I treba da pratimo sve što Rusi rade, da mi radimo isto.“

Da li je za njih, kao i za većinu ljudi koja podržava Rusiju, dakle ne samo za ove intelektualce, dolazak Zelenskog bio šok?

„Jeste. I sada je interesantna taktika SNS-a po tom pitanju. Oni su u jednom trenutku, to je moj utisak, u političkom smislu pokušali da minimalizuju posetu Zelenskog, misleći da to može da utiče negativno. A onda su odjedanput shvatili da to ima prednosti u smislu isticanja nacionalnog ponosa, da je prijemom Zelenskog pokazao da ne zavisi ni od koga. Da si na putu nesvrstavanja, odnosno da možeš sa svima.“

Zapravo u svemu može da se nađe nešto dobro što može da se iskoristi.

„Tako je. Politički da se iskoristi. Ako je u prvom trenutku to shvaćeno kako smo uradili taj posao i to treba sad skloniti sa strane, u drugom trenutku, kada malo razmislimo o svemu tome, o posledicama, rečeno je ‒ pa ne, to je u stvari dokaz da mi imamo svoju spoljnu politiku koja je nezavisna.“

Ima onih koji su primetili da Zelenskog nije dočekao Vučić na aerodromu, iako bi prema protokolu možda to bilo očekivano.

„Jeste, ali nije obavezno. Ne mora predsednik države da dočeka Zelenskog, sigurno je to bila neka zadrška da ne bi baš toliko bolo oči Rusiji. Ali nije naivno što je za to određena ministarka Dubravka Đedović Handanović, zato što tu postoji jedan energetski deo priče, a to je da mi ne možemo, odnosno da nije lako da izvozimo struju na tržište Evropske unije i kad imamo viškove, i to 70 odsto iz termoelektrana. A nije lako zato što oni imaju takse za zagađivanje vazduha koje dolazi iz termoelektrana, kada je reč o energetici. I to sada ide u Ukrajinu. Znači možemo da izvezemo tu struju u Ukrajinu, što je za nas dobro rešenje.“