SASLUŠANJE DRAŽE MIHAILOVIĆA (I deo): Veze sa engleskim obaveštajcima

SASLUŠANJE DRAŽE MIHAILOVIĆA (I deo): Veze sa engleskim obaveštajcima

Wikipedia


Načelnik Štaba Jugoslovenske vojske u Otadžbini, ministar vojske Kraljevine Jugoslavije, vođa četnika, odmetnik.  Godina je 1946. dan 13. mart. Dragoljub Draža Mihailović je uhapšen. Od tog trenutka u prostorijama zloglasne OZNE počinje maratonsko isleđivanje koje ja trajalo čak 42 dana, a potom i suđenje – poznatije kao Beogradski proces. Za to vreme Mihailoviću je postavljeno 1.009 pitanja, o vezama sa engleskim obaveštajnim strukturama, prvobitnom savezništvu sa Titovim partizanima, saradnjom sa okupatorum, svađom sa maršalom.

Nakon suđenja, Mihailović je streljan.
Ekspres će eksluzivno u narednih nekoliko nastavaka preneti najzanimljivije delove stenograma sa Mihailovićevog saslušanja.

Islednik: Pre događaja od 27. marta 1941. bili ste povezani sa Borom Mirkovićem i verovatno da ste bili informisani o događajima od 27. marta. Da li ste u to vreme imali vezu sa vojnim atašeom u Beogradu i sa kojim, ponaosob sa Klarkom i Fortijeom?

Dragoljub Mihailović: Od vojnih atašea u Beogradu poznavao sam engleskog atašea Klarka, članove iz poslanstva američkog atašea Fortijea, članove francuske misije Rikoa, Barbijea, Betuara, kao i ranijeg vojnog izaslanika i jednog generalštabnog majora, alpinca, čijeg se imena ne sećam; bugarskog atašea Dobrinova. Njegov naslednik se pravio da me ne poznaje na jednom prijemu iako smo se znali iz Sofije: grčkog vojnog atašea sam znao; još iz Praga sam poznavao češkog atašea Malija. Veze sam održavao sa Klarkom i Fortijeom. Obično smo se sastajali u stanu kod Klarka, uvek sam odlazio sa Žarkom Popovićem (generalštabni pukovnik, načelnik 1. obaveštajnog odeljenja Glavnog Generalštaba Vojske Kraljevine Jugoslavije, vojni ataše Kraljevine Jugoslavije u Italiji 1933. i u Moskvi 1940. godine. Posle “Kairske afere” prelazi kao pukovnik u britansku vojsku, prim. aut.) sem jedne večeri kada sam bio sam kod Klarka, a to je bilo one večeri kada je bio prijem Udruženja rezervnih podoficira kod Klarka. Predmet diskusije sa Klarkom i Fortijeom bila je vojna i politička situacija u Evropi i moja je težnja bila da doznam što više o tim stvarima. Moram priznati da smo dosta i doznavali, Klark je nama davao čitave elaborate o nemačkoj vojsci. Pokazalo se da su ti elaborati bili tačni. Među nama je vladao drugarski odnos.

Islednik: Gde ste obično održavali sastanke sa Klarkom i Fortijeom?

DM: Obično u stanu kod Klarka, tu negde oko Sanatorijuma Vračar, na Topčiderskom brdu, iza igrališta “Jugoslavije”, kod jednog člana britanske ambasade. Svi smo dolazili u civilnom odelu. Uvek smo dolazili noću.

Suđenje Mihailoviću održano je u zgradi Letnje dvorane Vojnog pešadijskog učilišta na Topčideru. (Wikipedia)

Suđenje Mihailoviću održano je u zgradi Letnje dvorane Vojnog pešadijskog učilišta na Topčideru.
(FOTO: Wikipedia)

Islednik: Da li ste dolazili kod porodice Mišić?

DM: Aca Mišić je moj klasni drug i gotovo svakodnevno sam odlazio u njegov dom, od 1930. kad god bih bio u Beogradu.

Islednik: Da li je Mišić odlazio sa vama kod Klarka?

DM: Nije nikada, mada je znao da ja odlazim, jer sam mu ja otvoreno pričao, naravno koliko sam mogao.

Islednik: Da li ste Mišiću govorili o zaveri koju Simović priprema protiv režima?

DM: Nisam. Imao je običaj da pije i mogao je negde nekom da zapreti, ali računali smo ga kao svoga.

Islednik: Jeste li poznavali još nekog iz američke ambasade?

DM: Možda sam znao, ali ne mogu da se setim. Nisam ih mnogo razlikovao od Engleza, pa ne mogu da se setim imena.

Islednik: Jeste li Žarku Popoviću pomagali u radu u Obaveštajnom odeljenju?

DM: Od kako je Žarko došao na rad u Obaveštajno odeljenje, ja sam svakoga dana od 7 do 9 časova često ostajao u njegovom odeljenju i pomagao mu u radu. Imao sam i konkretne zadatke na terenu, prevodio sam agente u Austriju, gde sam imao kanal još dok sam bio komandant u Sloveniji. Moj konkretni zadatak bio je održavanje veze sa Klarkom, posle Žarkovog odlaska u Rusiju kao vojnog izaslanika. Žarko je u Rusiju pošao u drugoj polovini 1940.

Islednik: Iz dosadašnjih informacija izlazi da je vaša vojna karijera bila u stvari vojno-politička. Jeste li voljni navesti saradnju sa postojećim strankama i pojedinim političkim ličnostima?

DM: Čini mi se da sam se u Sloveniji borio protiv klerikalizma, čija je težnja bila stvaranje jedne Habzburške države – po mom mišljenju. Povezao sam se sa vodećim ljudima koje je organizovala Jugoslovenska nacionalna stranka. Dolaskom u Beograd, rasplamsala se borba oko Konkordata. Ja sam tada stupio u vezu sa “crnorukcima” preko Stojana Stojadinovića, generalštabnog pukovnika u penziji, koji je radio u “vagon-liju”. Moj cilj je bio da vidim da li će “Crna ruka” moći nešto da preduzme u organizaciji pobune protiv režima.

Mihailoviću i grupi od dvadeset trojice optuženika iz redova četnika, vlade u izgnanstvu i Nedićevog režima sudili su za izdaju i ratne zločine.

Mihailoviću i grupi od dvadeset trojice optuženika iz redova četnika, vlade u izgnanstvu i Nedićevog režima, sudili su za izdaju i ratne zločine.

Islednik: Kada ste imali prvu radio-stanicu?

DM: Mislim da sam prvu imao ostvarenu 26. septembra 1941. Ova prva radio-stanica konstruisana je na Ravnoj gori inicijativom poručnika Sime Uzelca, nekadašnjeg oficira puka za vezu, koji mi je doveo na Ravnu goru amatera Aleksandra – Sašu Todorovića, studenta iz Zemuna.

Islednik: Kako je uhvaćena prva veza sa inostranstvom, pre nego što su na Ravnu goru došli Ostojić – Lalatović – Hadson?

DM: Sa prvom radio-stanicom o kojoj sam govorio, Dejan Uzelac, mornarski narednik, radiotelegrafista koji je sam došao na Ravnu goru i stupio kod mene pod moju komandu, slušajući jednu britansku stanicu koja je radila sa brodovima, uspeo je da se javi toj stanici. On je znao mornaričke znake i sećao se po kodu, imenu, jednog svog broda na kome je on nekada služio. Britanska stanica je čula i odgovorila mu. On je kazao da je jugoslovenski brod. U razgovoru na engleskom predata je depeša za tu stanicu, u kojoj je objašnjeno da nismo brod, već jugoslovenska vojska u šumi. Engleski je znao Saša Todorović. Engleska stanica je posle tražila da se legitimišemo i odgovorimo na neka pitanja, u “protivnom”, svaki naš trud za daljom vezom biće “uzaludan”.
Potpukovnik Dragoslav Pavlović tada je englesku stanicu uputio na majora Živana Kneževića, koji je tada bio u Londonu, dajući mu neki znak, neko ime jedne Francuskinje, mislim Margarit, s kojom je Knežević imao poznanstvo u Parizu, kada je sa Pavlovićem bio na ratnoj školi. Englezi su to proverili i videlo se da smo mi Jugosloveni. Pavlović se javio sa “kum”.
Sa svoje strane mi smo takođe tražili da se oni legitimišu iz Radio Londona emisijom i da Knežević da neki znak Pavloviću, kako bismo mogli znati da je to zaista engleska stanica. Ovu ideju sam ja dao. Zaista se iz Londona javila u nekoliko mahova “Kum 58”, što je značilo 58. klasa ratne škole u Parizu na kojoj su zajedno bili Knežević i Pavlović.

Islednik: Jeste li tada opštili sa šifrom?

DM: Nisam. Šifru koju sam dobio od Perića iz Carigrada nisam mogao upotrebiti zato što je bila mnogo prosta.

Islednik: Ko je doneo ovu šifru?

DM: Nisam siguran. Mislim trgovac Maksimović iz Palanke koji je došao iz Carigrada. On kod mene nije dolazio.

Telegram Generalnom konzulu u Istanbulu šalje Nedićev ministar vojske i mornarice.

Telegram Generalnom konzulu u Istanbulu šalje Nedićev ministar vojske i mornarice.

Islednik: Kada ste počeli opštiti sa šifrom?

DM: Odmah po dolasku Ostojić – Lalatović – Hadson. Mislim da je to bilo koncem oktobra 1941. Tada sam se nalazio na Ravnoj gori.

Islednik: Opišite kako je išla veza sa šifrom?

DM: Hadson je doneo jedan engleski roman, otprilike oko 250 stranica, sa po dve kolone na svakoj stranici. Takva ista knjiga ostala je kod Britanaca. Kada je došao na Ravnu goru, “Marko” je knjigu rasekao napola, pa je oko 120 stranica dao meni, a 120 strana ostalo je njemu. Sem toga, on je doneo i ključ, jedan četvorocifreni broj, red ne mogu da se setim. Tako smo mogli slobodno komunicirati sa engleskom službom bez bojazni da budemo otkriveni.

Islednik: Da li je izbeglička vlada u Londonu primala neposredno vaše izveštaje, ili je služba veze išla na drugi način?

DM: Na početku veze, posle dolaska Ostojića i Hadsona, pa sve dok sam ostao bez veze na Zelengori u martu 1945. i uprkos mojim stalnim nastojanjima i protestima da dobijem vezu sa kraljem i vladom, nikada mi nije uspelo da imam samostalnu vezu, nego je uvek išla preko engleske obaveštajne službe. Intelidžens servis imao je šifru i služba veze išla je preko njega, odnosno preko komande Srednjeg istoka.

Islednik: Šta ovo znači u krajnjoj liniji?

DM: Britanci su smatrali da me, odvajajući od vrhovnog komandanta i vlade, mogu neposredno staviti pod svoj uticaj, sprečavajući svaku intervenciju koja bi mogla doći od vlade diplomatskim putem. Njihova težnja bila je da oni rukuju operacijama u Jugoslaviji.

Islednik: Da li ste imali od koga i s kim nekontrolisanu vezu od strane engleske obaveštajne službe?

DM: Imao sam. Stanica koja je imala vezu sa mojom tajnom stanicom u Italiji bila je u centru veze kod Peveca. Imao sam takođe vezu sa Amerikom. U početku za ovu vezu nisu znali engleski oficiri koji su bili kod mene, ali kada je ova veza preko njujorških listova objavljena, onda sam pukovniku Bejliju kazao da je to moja stanica. Ova radio-stanica nalazila se stalno u selu Jančići kraj Čačka. Šifru za vezu sam sa ovom radio-stanicom udesio preko pukovnika Rakića u Kairu. Ova radio-stanica bila je moja veza sa američkim generalštabom i poslanikom Fotićem. Uveren sam da je šifra u ovoj vezi ostala tajna. Ova stanica ja poglavito služila u propagandne svrhe. Ostalih veza koje ne bi bile pod kontrolom savezničkih oficira, kod mene nisam imao.

Islednik: Kako je održavana veza sa majorom Perićem u Carigradu?

DM: Ne mogu da se tačno setim vremena, ali mislim da je do kraja 1943. ostvarena veza sa Carigradom preko turskog konzula u Beogradu. On se stavio na raspolaganje da nam pomogne i ja sam ovu vezu iskoristio.

Mihailović je bio optužen po 47 tačaka. Njemu i optuženima se sudilo za predaju zarobljenih partizana Nemcima u Slovcu, napad na Užice i masakre u Vraniću i Drugovcu... Wikipedia

Mihailović je bio optužen po 47 tačaka. Njemu i optuženima se sudilo za predaju zarobljenih partizana Nemcima u Slovcu, napad na Užice i masakre u Vraniću i Drugovcu… (FOTO: Wikipedia)

Islednik: Zbog čega ste tražili da između vas i pukovnika Belija, šefa britanske obaveštajne službe, u vašem štabu postoji pismeni kontakt?

DM: Dokačili smo se. Smatrao sam ga krivcem za promenu koju je engleska vlada u svojoj propagandi preko Radio Londona zauzela prema meni, iako sam ja još 1942, kada sam došao u Crnu Goru, molio Hadsona i slao depeše u London da mi engleska vlada stavlja blagovremeno primedbe ako ona nalazi za potrebno u odnosu na moj rad. Engleska vlada mi nije stavljala nikakve primedbe, mada je bila obaveštena o mome radu u potpunosti. Najednom je nastupio preokret. Ja sam Beliju pripretio Sovjetskom Rusijom i stavio mu do znanja da mi je dosadilo da kao mala zemlja budemo kusur Evrope. Zbog ove pretnje Sovjetskim Savezom Beli je celu noć telegrafisao u London i ja sam odmah dobio prekor vlade u Londonu za takvo moje držanje.

Islednik: Da li ste tada mislili na ozbiljnu vezu sa Sovjetskim Savezom?

DM: Jesam.

Islednik: Kako ste je mislili ostvariti?

DM: Direktnim povezivanjem sa Sovjetskim Savezom.

Islednik: Sa pitanjem vlade u Londonu ili bez nje?

DM: Bez posredništva i pitanja vlade u Londonu.

Islednik: Zašto ne sa pitanjem vlade?

DM: Bio mi je poznat stav vlade. Veza sa vladom mi je bila onemogućena direktno, a išla je preko engleske službe. Uspevao sam da dobijem stvari mimo Engleza do Kaira, ali od Kaira dalje nije moglo jer je bio zabranjen šifrovani saobraćaj Kairo-London.

Islednik: Da li ste pokušavali kontakt sa Sovjetima, preko kakve političke ličnosti u inostranstvu?

DM: Jesam, preko gospodina Jovana Đonovića. Njemu sam depeširao da me poveže sa Rusima direktno, mimo znanja vlade i Engleza. On me je obavestio da će učiniti sve i dobio sam odgovor tek u drugoj polovini marta 1945. da pošaljem delegate u Beograd 10. marta da bi se povezali sa ruskim ljudima, koji su imali da me dovedu u vezu sa glavnom komandom maršala Tita. Đonović mi je javio da se u kontaktu sa Rusima ne zauzimam suviše za kralja Petra i da su mi Rusi tako poručili. Takvu poruku od strane Rusa Đonović je dobio u Parizu gde se sastao sa Rusima.

Islednik: Kada ste učinili predlog preko Đonovića?

DM: Još 1943. Nadodajem na svoje prvo pitanje kao odgovor da sam u martu 1945. ponovo po odgovoru Đonovića tražio da on izdejstvuje drugi moj sastanak s Rusima jer je njegovo obaveštenje o prvom sastanku koji je trebalo da se održi 10. marta zakasnilo.

Islednik: Vi ste 23. decembra 1943. godine održali konferenciju sa generalom Armstrongom, šefom britanske vojne misije kod vas. Sećate li se te konferencije i šta je bilo njeno centralno pitanje?

DM: Sećam se. Njeno centralno pitanje bio je moj zahtev da general Armstrong posreduje da dođe do sporazuma između mene i Tita.
Zašto nije došlo do sastanka?

DM: Na konferenciji od 3. januara 1944. u selu Goreovice pod Medvednikom imao sam konferenciju sa Armstrongom, koji je trebalo da mi prenese odgovor po mom zahtevu za kontakt sa Titom. Na moje iznenađenje, dobio sam odgovor kakav nikad nisam očekivao. Naime, Armstrong mi je rekao da britanska vlada ne želi da posreduje u pogledu sastanka i pregovora s partizanima. Ovoj konferenciji prisustvovali su Armstrong, Beli, ja i Steva Moljević.

Islednik: Je li Armstrong težio da dođe do sporazuma između vas i partizana?

DM: Kada sam mu izneo zahtev za sporazum, bio je oduševljen. On je odmah poslao depešu u London i povodom te depeše poslao mi je pismo puno ushićenja i nade da će doći do izmirenja između mene i partizana.

Islednik: Čime tumačite stav odbijanja koji je izrazila engleska vlada po pitanju sporazuma vas i maršala Tita?

DM: Engleskoj vladi nije bio interes da dođe do sporazuma između mene i Tita, jer bi na taj način ona oslabila svoj politički uticaj u Jugoslaviji, a na korist uticaja Sovjetskog Saveza. Engleska vlada nije zaboravila moju pretnju Beliju i o mom naslonu na SSSR i van diskusije je da joj nije bio politički račun da Sovjeti imaju jači uticaj u Jugoslaviji. Englezi su bili uvereni da će preko mene imati pun uticaj u Jugoslaviji i prirodno je da nisu imali politički interes da se ja i Tito sporazumemo.

NASTAVIĆE SE.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar