Ne sporeći važnost postojanja ovakvog zakona, Vesna Stanojević ipak u prvi plan ističe stav da rodna ravnopravnost u civilizovanom društvu pre svega mora da bude podrazumevajuća kategorija.
"Da pokušam to da objasnim, a da ne budem gruba ni prema kome – ja na neki način odbacujem, ignori šem rodnu ravnopravnost, jer se ona po mom sudu podrazumeva po rođenju svakog pojedinca. Možda je to moje posmatranje problema pogrešno, ali generalno ne vidim razliku između muškaraca i ženu bilo čemu. Da li muškarci mogu nešto što žene nisu u stanju? I da li nam je za to potreban zakon? Smatramda nije.“
Problem izvesno postoji. Zašto mislite da je rešenje na drugoj strani, a ne u jasnim zakonskim okvirima?
"Toliko dugo slušam o rodnoj ravnopravnosti i još ne znam zašto se u tolikoj meri to potencira. Lično, od strane muškaraca u svom životu i radu nisam imala problema s tim što sam žena. Imam dve ćerke, ni one nisu imale tu vrstu problema. Ali, to ne znači da problem ne postoji. Međutim, preovladao je stav da će sam zakon to rešiti, da ćemo sada, da banalizujem, nakon njegovog usvajanja svi postati ravnopravni i da nekome mogu da kažem što ranije nisam mogla ili smela.
Nažalost, gotovo svakodnevno imamo priliku da vidimo šta se sve dešava na nivou muško-ženskih odnosa, sa svim raznim likovima. Ali, kako god to nazvali, sa problemima takve prirode se ne suočavaju samo žene, već se to događa i mladićima. Imali smo primer Pahomija, pa ništa. I slične njemu koji su napastvovali mlade muškarce.“
Jedna od odredbi zakona jeste da se njime, pre svega u političkim strankama i institucijama, obezbedi zastupljenost žena od 40 odsto na rukovodećim mestima.
"Pravo da vam kažem, imam utisak da je to više pohvala, u smislu da neko saopšti kako ima ne znam koliki procenat žena u rukovodećim telima i kaže ’mi smo to postigli’. Međutim, iskreno, gledajući Skupštinu Srbije i prateći rad pojedinih visokopozicioniranih političarki, ne vidim da je tu postignut neki rezultat. Ne vidim da su te žene učinile nešto što zahteva divljenje i pažnju. Zapravo, mislim da mnoge od njih jednostavno prate muškarce. Imala sam prilike da se sretnem s tim u pravosuđu. Da li znate da žene sudije znaju da budu gore prema žrtvama nasilja nego sudije muškarci? A zašto? Zato što imaju potrebu da se dokazuju, možda da bi ostale na tim funkcijama. Da li je to cilj svega? Da biramo žene koje će da sede i ćute ili da govore ono što
muškarci pričaju da bi bile lojalne? Mnoge od žena na funkcijama se često ne čuju kada bi trebalo da se oglase. Možda je to nekom važno, njihova brojnost, ali je za mene bitan kvalitet, ne nečiji pol i procenat zastupljenosti. Bitno mi je šta žene koje su izabrane na važne funkcije rade, koliko vrede i koliko mogu da doprinesu svima nama.“
Skupština je usvojila i dopune Zakona o zabrani diskriminacije, s čim se u praksi povremeno srećete.
"Kada je diskriminacija u pitanju, nekako su mi u toj priči pred očima ljudi sa posebnim potrebama, invalidi, Romi... koji su stvarno diskriminisani. Većina nas teško prihvata da postoje ljudi koji ne mogu u kolicima da uđu na fakultete, u školu, u ustanove, da posećuju neke manifestacije, normalno prolaze ulicama... Ti ljudi stvarno jesu diskriminisani.“
Opširnije čitajte u štampanom izdanju Ekspresa koji je od 28. 5. 2021. na svim kioscima.
