Simbol mladosti i najava propasti

Zvala se Sanija Hiseni. Bila je studentkinja treće godine Medicinskog fakulteta u Prištini, stipendista Titovog fonda, dobitnica plakete "Boro i Ramiz", dvostruka šampionka Jugoslavije u streljaštvu... Ona je predala poslednju štafetu mladosti Josipu Brozu Titu, pre 40 godina, 25. maja 1979.

Po sećanju onih koji su tada izveštavali sa priprema za održavanje sleta, kao i sa samog događaja na stadionu JNA, Sanija, koju je rukovodstvo Saveza socijalističke omladine Jugoslavije izabralo da u ime omladinaca Titu čestita rođendan, bila je prilično nadmena i prepotentna. Na sva pitanja je odgovarala šturo, bez želje da preterano sarađuje.

Pa ipak, kada je došao trenutak da preda štafetu, u dahu je, nakon što je istrčala uz stepenice do svečane lože (pritom klecnuvši na jednom stepeniku), najpre na albanskom jeziku, a potom i u skraćenoj verziji na srpskom poručila: "Voljeni druže Tito, stotine hiljada ruku mladih nosilo je ovu štafetu do tebe, putevima naše divne domovine, sa našim najiskrenijim željama upućenim tebi od omladine, pionira i radnih ljudi zbratimljenih naroda i narodnosti Jugoslavije, koji žive svi kao jedan, i svi iz jednog srca čestitamo ti 87. rođendan. U ime slobode, u ime socijalizma, u ime samoupravljanja, u ime ravnopravnosti, u ime mira, jer mi govorimo jezikom tvojim i srcem tvojim. Ovu zemlju i ovaj narod ništa ne može slomiti. Ni danas, ni sutra, nikada."

Od Tita je, potom, dobila dva poljupca u obraz i zlatni sat. Desetak godina kasnije, Sanija je napustila ove prostore i, navodno, odselila se u Kanadu. Oni koji su ostali, uključujući i neke od onih koji su bili uz Tita dok mu je predavala štafetu (Azem Vlasi, Vasil Tupurkovski...) u međuvremenu su, uprkos datoj zakletvi, "skrenuli s njegovog puta" i državu okrenuli u smeru koji je vodio ka krvavom raspadu. Štafeta je nošena 42 puta, od 1945. do 1987. godine. Omladinci koji bi je predavali Titu birani su po ključu, tako da je svake godine nosilac dolazio iz druge republike ili pokrajine.

Ironično, prvi koji je štafetu mladosti, kako se zvanično zvala od 1957. godine, predao Titu bio je ni manje ni više nego Mika Tripalo, tada predsednik Centralnog komiteta Narodne omladine Jugoslavije. Petnaest godina kasnije bio je jedan od vođa Hrvatskog proleća, pokreta koji je tražio redefinisanje odnosa u federaciji, veća ovlašćenja za tadašnje hrvatsko rukovodstvo, uz otvoreno pokazivanje hrvatskog nacionalizma.

Miroslav Cerar, jugoslovenski reprezentativac u gimnastici, dvostruki olimpijski, petostruki svetski i desetostruki evropski šampion, štafetu je maršalu predao 1965. godine!

Pedesetak godina kasnije, u emisiji "Kao sav normalan svet" na RTS-u, priznao je da je tada imao tremu kao nikad pre, te da se za predaju štafete pripremao kao da je išao na takmičenje.
"Tito mi je zahvalio i nakon toga sam otrčao i otišao u njegovu ložu. Nema tu neke nostalgije, ali ja sam od onih koji priznaje šta je bilo dobro i šta nije bilo dobro. Ne mogu da se žalim. Živeo sam u skromnim uslovima, imao sam sva moguća priznanja, cenili su me svuda, ali trebalo je raditi," prisećao se tada Cerar, koji u oktobru puni 80 godina.

Trideset četiri puta štafeta je uručena Titu. Prvi put to je bilo u Zagrebu, a potom ju je dočekivao ispred Belog dvora sve do 1957, kada ju je prvi put primio na stadionu JNA. Jednom je položena na njegov odar, 1980. godine, a sedam puta primili su je predsednici Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, koji su se, po uzoru na
članove osmočlanog Predsedništva SFRJ koje je rukovodilo državom
posle Titove smrti, rotirali na godinu dana.

Prvi među njima koji je primio štafetu bio je Miodrag Vuković, danas poslanik vladajuće Demokratske partije socijalista Crne Gore, jedno vreme i potpredsednik crnogorske vlade. Tada se izjašnjavao kao Jugosloven. Kada je počelo "događanje naroda", povukao se iz politike, i u nju se vratio tek nakon što se SFRJ raspala. Neki bi rekli da se vratio na velika vrata, kao jedan od autora "Žabljačkog ustava", kojim je formirana SR Jugoslavija. A kada je sredinom devedesetih pukla tikva između "dva oka u glavi" - Beograda i Podgorice - zalagao se za nezavisnu Crnu Goru.

Pa ipak, i danas ističe da je voleo Jugoslaviju, da je bio Jugosloven i da misli da je to bila veličanstvena zemlja koja je imala "tempiranu bombu u svojim temeljima, a koja je eksplodirala odloženo". Tu eksploziju, kako kaže za "Ekspres", on je naslutio još 1981. godine, kada je trebalo da primi štafetu. Bila je to, seća se, posebna godina, prva posle Titove smrti. Već su počele i rasprave šta raditi s mnogim stvarima vezanim za lik i delo doživotnog predsednika Jugoslavije, pored ostalog i sa štafetom.
"Prisustvovao sam sednicama državnog i partijskog rukovodstva. Sergej Krajger bio je predsednik Predsedništva, a Lazar Mojsov predsednik CK SKJ. Dilema je bila, kad već nema Tita, šta će nam više Titova štafeta. Onda su se i moji Crnogorci, savezni funkcioneri Vidoje Žarković, Veselin Đuretić, Dobroslav Ćulafić i Nenad Bućin podelili. Dvojica su bila za to da završimo sa štafetom jer nema ni Tita, pa neka ide u istoriju. Drugi su rekli da je to omladinska štafeta, da je to simbol vezanosti i mladosti iz različitih republika i pokrajina," seća se Vuković.

Štafeta je, zanimljivo, krenula i pre nego što je u Beogradu odlučeno o njenoj sudbini. Igrom slučaja, upravo je Vuković bio čovek koji je ispratio tu prvu posttitovsku štafetu na put po Jugoslaviji. Po ranije utvrđenom redosledu, štafeta je trebalo da krene iz Titograda, sa glavnog gradskog trga, a po scenariju koji je važio godinama ispraćao ju je predsednik SSOJ.

Opširnije pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...