Služba Božija - zašto je propao Peti oktobar

Srbija nije preterano srećna zemlja. Uz silne nedaće i sve ono što se događa kući sagrađenoj nasred puta, u Srbiji već dva veka, preciznije od 1804. godine, neumitno i mimo zdrave logike traju i dva sukoba: ideološki i politički.

U potrazi za odgovorom zašto smo takvi i na uvek aktuelno pitanje zašto nije bilo lustracije (sinonim za odgovornost zbog kršenja ljudskih prava i sloboda) u Službi državne bezbednosti posle petooktobarske revolucije i pada režima Slobodana Miloševića, ušli smo u mali košmar. Sreli smo se sa pomenutim sukobima. S tim u vezi sagovornici „Ekspresa“, njih sedam, petorica bivših i sadašnjih radnika nekad SDB danas BIA, hteli su da govore, ali ne pod svojim imenom, neki sasvim opravdano, i dva političara. Nenad Čanak je posle izvesnog razmišljanja bio “zauzet”, a Nebojša Čović je sa zadovoljstvom pristao.

Međutim, iz dvonedeljnog istraživanja vašeg novinara stiče se utisak da je major Službe državne bezbednosti Luka Laban, junak iz čuvenog dramskog komada Dušana Kovačevića “Profesionalac”, i dalje aktivan, šunja se ovim prostorima u potrazi za neprijateljima komunizma ili sveopšteg izma. Ili je to samo njegov duh – u čemu je razlika?

Povezane vesti - KO SVE VRŠLJA PO SRBIJI? U našoj državi aktivno je 170 stranih obaveštajaca

Univerzitetski profesor Teodor Teja Kraj u “Profesionalcu” izgovara čuvenu repliku: ”Prirodi je trebalo milion godina da od majmuna napravi čoveka, a komunizmu samo pedeset godina da od čoveka napravi majmuna”. Kultni dramski pisac vraća nas u stvarnost da već dugo živimo između sinonima majmuna i čoveka, od onog drugog majmuna profesora Teje iz pretpolitičkog društva do mitomanskog narativa da smo mi kolevka zapadnoevropske civilizacije. Zapravo živimo u amplitudi ekstremnih političkih strasti i mržnji, daleko od zrelosti o kojoj govori već poslovični primer Knuta Hamsuna, norveškog pisca, dobitnika Nobelove nagrade za književnost 1922. godine.

Veliki pisac u nekom svom tekstu uz nemušto objašnjenje pravdao je Vidkuna Kvislinga, norveškog političara kolaboracionistu sa nacistima u Drugom svetskom ratu, rekavši da je navodno Kvisling u to vreme spasao mnoge živote Norvežana. Svekolika javnost u Norveškoj nije Kunta Hansuna nazvala fašistom, izlapelim starcem, prikrivenim kolaboracionistom, nego je odgovorila civilizovano i snažno: ogromna većina Norvežana iz svojih biblioteka spakovala je knjige svog omiljenog pisca i poslala mu ih poštom!

Koliko smo mi daleko od mirnog političkog dijaloga, od odgovornih politika i prevashodne zaštite državnog i nacionalnog? Mnogo daleko, složićete se.

Vratimo se toliko često rabljenoj, posebno uz „istorijske datume” prenaglašenoj priči i kuknjavi  zašto se nije desio 6. oktobar i zbog čega nije lustrirana Služba državne bezbednosti?

Da se razumemo, oba pitanja su bila sudbinski važna za političku i društvenu budućnost Srbije, ali je problem u tome što ih najčešće pominju članovi DOS-a (Demokratske opozicije Srbije), znači vođe grupacije od 17 stranaka koji su preuzeli vlast u Srbiji posle pada Miloševića. Zapravo niko od njih za sve ovo vreme nije dao validan odgovor na ova pitanja. A sve karte su bile u njihovim rukama, oni zapravo nisu ni pokušali da reformišu bezbednosne službe, MUP, tužilaštvo, pravosuđe...

Naši sagovornici se slažu da je bilo neophodno napraviti lustraciju SDB i ostalih bezbednosnih službi, ali lustracija samo u ovim važnim državnim službama bez reforme u svim pomenutim i važnim državnim institucijama, što se u političkom žargonu kaže 6. oktobar. Sagovornici „Ekspresa“ podvlače da je za ovako krupne promene bio potreban potpun politički konsenzus, političko-razvojni program i adekvatna snaga koja će te promene izneti na svojim plećima.

Sa druge strane, birači, svi koji su glasali za DOS i oni koji su naknadno preumili u vezi sa Miloševićem, bili su željni parčeta pravde, čekali su da se barjaktari bivše vlasti hapse, da im se sudi, da odgovaraju za loše vođenje države koja se našla pred samim kolapsom.

Ništa od pomenutog nisu dočekali. Krajnje je neumno tumačenje nedarovitih političara poput Zorana Živkovića, Čedomira Jovanovića i Žarka Koraća, koji u nerazumevanju kompleksnog programa prstom upiru u Vojislava Koštunicu. Pišući na ovu temu, naš poznati istoričar Čeda Antić u autorskom tekstu u „Nedeljniku“ kaže:

“Najveći problem 5. oktobra bio je nedostatak dugoročne ideje. Između evrofanatizma i antropološkog konzervatizma, mi smo bili naklonjeni ili svim reformama (osim onih koje bi nas lično pogodile) ili nijednoj. Problem je bio što je Srbija ostala partijska država. Tu se ništa nije promenilo, DOS-ove partije su bile mnogobrojne, posvađane i slabo organizovane. One su onemogućile punu tranziciju… Reč je o suprotnostima koje pokazuju da mi tokom protekle tri decenije nismo samo u političkoj ili ekonomskoj, već i u državnoj, nacionalnoj i ontološkoj krizi.”

Veliki zalogaj za DOS političku grupaciju u kojoj ogromna većina liderčića nije imala pojma šta je država, kako ona funkcioniše, šta je primarno a šta sekundarno u tom sistemu, a tek da razumeju koliko je važno da Srbija postane građansko pravna država. Da to nisu razumeli, najbolje ilustruje događaj bez presedana, gde dolazi Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova, sa grupom lidera DOS kod premijera Đinđića i pita: ”Predsedniče, šta da radimo, sud je odbio da prisluškujemo neke ljude za koje smo procenili da je to iz bezbednosnih razloga vrlo važno. Kažu zakon to ne dozvoljava.“

Povezane vesti - OTKRIVAMO TAJNI PRAVILNIK UDBE: Kako vrbovati saradnika? (VIDEO)

Premijer Đinđić je odgovorio: ”Donećemo odluku Vlade da SDB može da prisluškuje koga god želi.“

Nebojša Čović, prvi potpredsednik u vladi Zorana Đinđića, naglašava da postoje određene zablude u poimanju SDB. Ova institucija, kao što joj ime kaže, brine o državnoj bezbednosti Srbije. U narodu je prisutan narativ da je to skupina opskurnih ljudi koji zbog sopstvenih interesa i odbrane vlasti Slobodana Miloševića nije ništa drugo ni radila. Istina je da je više od 95 odsto radnika SDB korektno radilo svoj posao, ali vrh Službe na čelu sa Radetom Markovićem se upustio u kriminalne poslove po nalogu porodice.

„Službe bezbednosti mogu da budu izuzetno opasne ukoliko se stave u samo političku funkciju stranke na vlasti. Kod nas je toga bilo i ima ga još. Međutim, u vremenima u kojima smo mi bili - od 1990. do 2000. pa i posle, Državna bezbednost je srasla sa politikom, prvo sa SPS-om, a posebno je srasla sa porodicom Miloševićem. Verujem da je jedna od velikih grešaka DOS posle 5. oktobra bila ta što nije dobro sagledana funkcija državne bezbednosti“, kaže Čović.

Obrazlažući zašto nisu reformisane bezbednosne službe, Čović ističe razlike u DOS-u po tom pitanju. Jedan deo DOS-a mislio je da apsolutno ne treba ništa dirati, sve je još sveže, sve je još mlado. Drugi deo DOS je smatrao da treba napraviti određene promene, za neka dela i nedela ih procesuirati. Treća grupa je smatrala da je dobro da se neke funkcije i mehanizmi iskoriste po principu „a sad malo mi“.

„Kada sve ovo poredim sa izazovima koji, recimo, čekaju novu crnogorsku vlast, mnogi iz tih struktura bezbednosnih i državnih krenuće da se povezuju sa novom vlašću kao što se to događalo sa DOS. Ti ljudi iz nove crnogorske vlasti su neiskusni političari poput većine u DOS što su bili. Službe će im ponuditi puno podataka, što je za svaku politiku važno. Naravno u tim informacijama ima i puno laži.

Posle 5. oktobra Miloševićevi ljudi iz SDB i dalje su radili svoje poslove bez kontrole države. Uz to vojna i državna bezbednost nisu se nikako podnosile, što je otvorilo vrata da naše službe budu napadnute, izbušene spolja i iznutra, špijunima iz regiona i obaveštajcima velikih sila. Mi iz DOS nismo imali odgovore na sve pomenuto, a mnogi su bili impresionirani svojim pozicijama. Pomislite kakva je to bila impresija za mnoge članove DOS kad su gledali snimak iz motela 'Šarić', ona događanja sa nesrećnim generalom Perišićem. Većina njih je bila ubeđena da su naše bezbednosne službe moćne i bezgrešne.

Međutim, mesec dana posle formiranja prelazne vlade, krenulo se u sistematsko razgrađivanje DOS. Službe su imale naše psihološke profile a i neprijatne podatke nekih lidera DOS“, objašnjava Nebojša Čović.

Odgovarajući na tvrdnje naših sagovornika iz bezbednosnih struktura da je bar trećina lidera DOS u stvari sarađivala sa Službom, Čović kaže: „Ja sam tu tvrdnju čuo, ali nisam imao prilike da je proveravam. Niti imam neke egzaktne podatke. A da li je moguće, pa u Srbiji je sve moguće. Ne isključujem mogućnost. DOS je bila šarena družina, 17 ljudi iz različitih struktura. Ubrzo je krenula i utakmica na najvišem mogućem nivou između Đinđića i Koštunice. Ako na to sve dodate uticaj međunarodnog faktora, tužan kraj je neizbežan. U tom smislu danas vidim tu opasnost za novoizabranu vlast u Crnoj Gori. Neka pogledaju iskustvo DOS, da ne dozvole da im donose kadrovska rešenja u bilo kom ministarstvu, naročito onim 'egzotičnim' u koja spadaju ministarstva sile, pravde, finansija.“

Bezbednjaci, sagovornici „Ekspresa“, tvrde da se pod kraj 80-ih Služba državne bezbednosti otrgla kontroli. To se, oni tvrde, dogodilo odmah posle smene Jovice Stanišića. Podvlače da je to radio sam vrh Službe, sve je dovelo do određenog broja političkih ubistava koja do danas nisu razjašnjena. Tome dodaju da politički vrh nije nailazio na otpor bezbednosnih službi da one ukažu da se na Kosovu ne sme upotrebiti vojska, što je kasnije dovelo do bombardovanja...

„Kada pričamo o SDB, ne smemo da upadnemo u zamku da tvrdimo da generalno u tim službama ništa nije valjalo, da diskreditujemo nešto što je potrebno svakoj državi pa i našoj. Uvek se mora kada takve stvari pričamo pominjati ime i prezime. U državnoj i vojnoj bezbednosti ogromna većina ljudi je časno obavljala svoj posao. Ali u pikovima, na vrhovima, pri odabiru načelnika sektora, politika a ne profesija donosila je ključna rešenja. Nama su jednim delom i probili vrh Službe, mislim da je posle Stanišića došlo do čudnog upravljanja Službom, kojom se više upravljalo za nedeljnim ručkovima i sedeljkama u porodici, nego po pravilima službe“, tvrdi  Nebojša Čović.

Sagovornici „Ekspresa“, bivši i sadašnji službenici naših bezbednosnih agencija, tvrde da svaka služba ne samo kod nas nego i u svetu ima nesagledivu moć. Zavisi da li te službe rade po zakonu, odnosno da li su u službi države. Ili rade u političkom sistemu koji nije voljan da napravi pravnu državu, nego se drži volje vlasti i službovanja vlasti, što se u Srbiji praktikovalo od Karađorđa do danas.

Ugledna ličnost iz bezbednosnog sveta kaže da je svaka služba bezbednosti najmoćnija ako radi po zakonu. Svi se je plaše, posebno oni sa „pekmezom na rukama“. Ljudi u tim službama dobro su plaćeni, štite isključivo državne i nacionalne interese, svaki potrošeni dinar kontroliše Vlada, službu kontroliše Vlada da ne iskače iz zakonskih okvira, svaki dokument se čuva, od putnih troškova do izveštaja da je neko od moćnika prekršio zakon i stekao dodani kapital.

Ljudi iz takvih službi na poslu su poput kaluđera, odgovorni, posvećeni poslu, poštuju hijerarhiju. „U našem slučaju bilo je toga, načelnik odeljenja sa najbližim saradnicima užinao je u čajnoj kuhinji mesni narezak iz konzerve sa veknom hleba. Nisu plate bile male u to moje vreme, prosek oko 800 evra, ali starih navika iskusni bezbednjaci su se držali. I kod nas se poštovao zakon, mada je bilo iznimnih slučajeva.“

A šta može služba kojoj zakon nije primaran. Može šta joj padne na pamet. Da ti podmeću, prebiju, da ti unište porodicu, da preko medija objave „svedočenje tvoje ljubavnice“... Mogu državu da dovedu u opasnost, kao što je to bilo krajem prošlog veka kod nas... Ili DB može da kreira raspoloženje u društvu. Preko svojih medija, svojih urednika i novinara puštaju priče o „iznenadnoj opasnosti od zaraznih bolesti, o opasnosti da je ubačen smrtonosni otrov u lokalni vodovod“, do svetlije budućnosti koja samo što nije stigla.

Povezane vesti - OTKRIVAMO TAJNI PRAVILNIK UDBE II DEO: Niko nije nedodirljiv, svako može biti obrađen (VIDEO)

Naše bezbednosne službe su odgovarale mahom jednopartijskoj vlasti. Koliko je to zloupotrebljavano posle Miloševića? Kažu ne mnogo?! Međutim, sve dok potpune račune ne budu izneli pred Vladu, a da finansijski deo ne iskontrolišu nezavisna finansijske institucije, pod izvesnom je sumnjom.

BIA je 2009. osnovala posebno odeljenje za organizovani kriminal. Taj resor je postojao i ranije, u okviru jednog velikog sektora.

Drugi naš sagovornik, koji je rukovodio jednom bezbednosnom agencijom dosta davno, tvrdi: “Da su sve naše bezbednosne službe odlučile da Karadžić i Mladić ne treba da idu u Hag, oni bi i danas bili na slobodi. Dogovorili su se da društvo plaća preveliku cenu zbog njihove slobode, pa su se saglasili sa državnim vrhom da idu u Hag“!

Koliko Srbiju koštaju bezbednosne službe? Sigurno mnogo. One za državu rade mnogo važne poslove, opis njihovih delatnosti je složen i razuđen. Ne odvija se samo u zemlji, nego i u inostranstvu. BIA danas, kako kažu sagovornici „Ekspresa“ ima oko 1.900 zaposlenih sa administracijom i tehničkim osobljem. Sagovornici iz VBA samo su slegli ramenima, uz napomenu da su njihovi troškovi u odnosu na obim posla dosta skromni.

Pitamo šta je u poslovnoj strukturi BIA najbitnije, koji sektor?

„Analitika je srce službe, dobar operativac se brusi pet godina. Koja služba ima dobru analitiku, moguće greške se svode na minimum“, kaže iskusni bezbednjak. Važno je da društvo o službi brine na pravi način. „Samo četiri službe u svetu danas imaju strategiju razvoja. To su SAD, Engleska, Rusija i donekle Francuska. Šta je sa Kinom, nisam upućen... I mi smo imali GAP, to je bilo malo telo sastavljeno prvenstveno od diplomata i iskusnih bezbednjaka, vodilo se računa o tome šta će biti sutra. Koliko znam, GAP je ugašen, a tako nešto postoji u Engleskoj. Zovu ga G3.“

Da li su se službe rešile Miloševićevih satrapa?

„'Sablja' je mnogo pomogla. Ubistvo Đinđića bio je otrežnjujući šok. Već 2004. BIA počinje da se oporavlja, dolazile su nove snage, bilo je teško. Godine 2009. starosni prosek u BIA iznosio je 38 godina.“

Više prislušnih stanica nego šoping molova

„Da bi štitila državu, Služba mora isključivo da radi po zakonu. Služba nije tu da prati ko od političara ima ljubavnicu ili da montira procese, da izmišlja kako bi neko da izgubi glavu, da nekoga prisluškuje bez sudskog naloga... što je bilo u vreme Miloševića i DOS-a. U vreme DOS-a i kasnije imali smo u Beogradu više prislušnih centara nego šoping molova“, podseća Čović.

Nebojša Čović kaže da su ljudi posle 5. oktobra pretrčavali sa raznoraznim legitimacijama i političkim i DB.

„Narod je očekivao da se DOS sa tim obračuna, a ne da u određenoj meri to stavi u kontrafunkciju. Što se tiče iskustva, neću sam sebe da amnestiram, nikada se nisam stideo što sam bio u SPS, niti u DOS. Koliko sam mogao, probao sam da određene stvari korigujem. Na jugu centralne Srbije, u Preševu, Bujanovcu, Medveđi, posle na KiM, tada jesam imao saradnju sa bezbednosnim strukturama, ali po sasvim drugim pitanjima. I tamo su se mimoilazile državna i vojna bezbednost. Brzo smo se konsolidovali. I kada smo to konsolidovali i sinhronizovali, kao što znate, napravili smo velike rezultate.

Iskustva je imao i Duško Mihajlović, koji je dobio resor unutrašnjih poslova, ali je ubrzo skrajnut. Došlo je do toga da se on vodio samo na papiru kao ministar policije a da je zapravo njegov zamenik ili pomoćnik bio ministar policije. A koliko sve to nije valjalo, pokazalo je užasno finale. Predsednik Vlade pred zgradom Vlade je bukvalno streljan. A onda su te iste službe uz pomoć raznoraznih kreatora, neću im pominjati imena, pravili raznorazne konstrukcije kompletnog slučaja atentata i ubistva premijera... To je direktni pokazatelj vremena u kojem smo radili“, zaključuje Nebojša Čović.