SRBI U ZEMLJI ILUZIJA: Nostalgija za Jugom

SRBI U ZEMLJI ILUZIJA: Nostalgija za Jugom

EPA-EFE/ANDREJ CUKIC


Da je škotski pisac Džejms Metju Beri mogao da inspiraciju za svog junaka koji nikada ne želi da odraste potraži među narodima, da li bi mu oko zapelo za Srbe? Da li bi mu isto tako, kao inspiracija za mistično ostrvo Nedođiju na kojem se Petar Pan skriva, mogla da posluži velika Jugoslavija nastala posle Drugog svetskog rata?

Frapantna je, naime, sličnost u ponašanju Berijevog izmišljenog junaka i mnogih Srba koji, kao što Petar Pan ima Nedođiju, u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji danas vide zemlju u kojoj bi želeli da žive, i u kojoj neće morati da odrastu – ni nacionalno, ni politički, ni društveno, ni ekonomski…

Istraživanja o SFRJ

Kako drugačije objasniti da i 30 godina od njenog raspada, prema nekim nedavnim istraživanjima, čak petina građana Srbije želi da živi u nekadašnjoj SFRJ? Neka druga istraživanja od pre dve godine, rađena u regionu, pokazuju da je taj žal zbog raspada Titove Jugoslavije u Srbiji još veći – 71 odsto

Istovremeno je slično istraživanje sprovela i agencija “Galup” i došla je, naravno, do sličnih rezultata.

Zbog čega je, dakle, taj procenat, nazovimo ih jugonostalgičara, najveći u Srbiji? Kako se to uklapa sa neprestanim ponavljanjem da su „komunisti zavili Srbiju u crno”, i da su svi u toj i takvoj Jugoslaviji profitirali na račun Srba u svakom pogledu?

Istoričar akademik Vasilije Krestić ocenjuje da je to veoma kompleksno pitanje, jer za Jugoslavijom razni ljudi mogu da žale iz raznih razloga. U suštini svega je, prema njegovim mišljenju, nezadovoljstvo postojećim stanjem u državi.

“Posledica toga je i stvaranje želje da se vratimo na staro, koje sa ove istorijske distance od tridesetak godina, koliko već nema Jugoslavije, izgleda kao nešto što je bilo mnogo bolje”, kaže Krestić za “Ekspres”.

On, međutim, dodaje da se ljudi, kada se tako izjašnjavaju, često rukovode i emocijama, ali i racionalnim razlozima.

“Ima, međutim, i onih razloga koji nisu racionalni, a vezani su za nepoznavanje onoga šta nam je ta Jugoslavija donela, odnosno onoga što je trebalo da nam donese”, kaže Krestić.

Bilo bolje i lepše

Tako, zapravo, manje-više svesno zanemaruju one loše stvari koje su postojale uSFRJ.

“Ako nisu zadovoljni postojećim stanjem, ljudi traže neke izlaze i rešenja. A zbog nepoznavanja problema koji su postojali u onoj Jugoslaviji, izgleda im kao da je to bilo bolje i lepše nego što je ovo u kojem žive”, dodaje akademik Krestić.

A u takvoj situaciji nije ni čudno kako lako mogu da prođu i podvale poput one sa lažnom stranom američkog magazina “Forbs”, navodno iz sedamdesetih godina prošlog veka, koja je pre par godina objavljena na društvenim mrežama. A na toj strani, koju su isfabrikovali slovenački radikalni levičari, nalazi se ogroman naslov„Jugoslavija među najbogatijim državama Evrope!”. Za mnoge je to izgledalo toliko primamljivo da su je besomučno delili po društvenim mrežama, ne sumnjajući u njenu autentičnost. Rekli bi – što je babi milo, to joj se i snilo.

Svojevrstan paradoks je i taj da je među Srbima najprisutniji žal za državom čiji je doživotni predsednik bio Josip Broz, Hrvat, kojem su upravo Srbi zamerali to što, na primer, nije nikada posetio najveće stratište Srba u Jasenovcu.

Istoričarka Latinka Perović nedavno je u intervjuu “Ekspresu” iznela objašnjenje i za taj fenomen: „Ja stalno govorim Tito je bio kompatibilan sa Srbima. Zašto? On je obnovio Jugoslaviju koju su oni smatrali svojom državom, stvorio moćnu vojsku koja je uvek bila velika, nacionalna vrednost za Srbe koji su mnogo ratovali. Oslonjen je bio na Rusiju. Jeste Hrvat, ali to je bilo u interesu Srba tada.”

Za sociologa Trivu Inđića, veliki izvor nostalgije u Srbiji prema Jugoslaviji leži u činjenici da je srpski narod rasut po svim nekadašnjim jugoslovenskim republikama, te da je Jugoslavija za njih bila šansa da žive u jedinstvenoj političkoj zajednici.

“Mislim da je to veliki izvor nostalgije, jer je to prvi put da su Srbi dobili priliku da žive kao jedna celina. I ne mora da znači i da su bili hegemonistički narod u odnosu na ostale, pre svega na Slovence i na Hrvate. Mislim da tvrdnja o hegemonizmu Srba nije korektna i da se teško može dokazati, čak i u slučaju kralja Aleksandra i njegove politike”, kaže Inđić za “Ekspres”.

Veličina države

U jednom od poslednjih istraživanja, koje je uradila agencija “Faktor plus”, kao jedan od razloga zbog kojeg bi želeli da žive u SFRJ, ispitanici su navodili i „veličinu države”.

Inđić, ipak, ne veruje u to da se ta današnja nostalgija za Jugoslavijom prevashodno vezuje za to sveukupno jedinstvo Srba, koliko za osećanje socijalne sigurnosti i jednakosti, koje su jugoslovenski narodi imali u tom autoritarnom socijalizmu. U pitanju su, dakle, pravo na zapošljavanje, sloboda kretanja, besplatno školstvo i zdravstvena zaštita, životni standard, politika industrijalizacije…

A to, po pravilu, predstavlja kritiku okolnosti u kojima danas živimo. Jugonostalgija, tako, s jedne strane sve više dobija „potrošački karakter”, gde su od pitanja „svih Srba u jednoj državi”, mnogo važnija pitanja jeftinih letovanja, putovanja po svetu, uzimanja kredita koji i nisu morali da se vraćaju…

To je, zapravo, žal za vremenima u kojima se sigurno živelo i u ekonomskom i u socijalnom smislu. Jugonostalgičarima u stvari nedostaje socijalna država. A ona nije nestala samo raspadom socijalizma. Ona se velikim delom izgubila i u zemljama Zapada.

“Ljudi su živeli na neki način u društvu koje je bilo lišeno žestoke logike tržišta i konkurencije. Radilo se osam sati dnevno uz jake socijalne, zdravstvene, obrazovne projekte koji su išli u susret i nižim društvenim slojevima. Mislim da je to, bar kod starijih ljudi, izvor nostalgije”, kaže Inđić.

Više pročitajte u štampanom izdanju nedeljnog Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar