Uskoro ćemo obeležiti petnaest godina otkako se raspala poslednja zajednička država Srbije i Crne Gore. Posle Kraljevine SHS i Jugoslavije, pa potom komunističke Jugoslavije i SRJ, Državna zajednica Srbija i Crna Gora bila je poslednja mutacija zajedničke države Južnih Slovena. Crna Gora postala je nezavisna država, a samim tim i Srbija je obnovila svoju nezavisnost. Gde su posle decenije i po od razdruživanja odnosi Srbije i Crne Gore? Da li su se Beograd i Podgorica udaljili, približili ili su i dalje na nekoj distanci? I što je još važnije, kada će dve države moći da žive kao normalni susedi, bez nepotrebnih trzavica.
Istoričar Predrag Marković sa Instituta za savremenu istoriju, inače i sam po majci Crnogorac, što za ovu priču nije presudno, ali nije ni nebitno, misli da je, bar što se Srbije tiče, izvestan korak unapred načinjen.
„Srbija se pomerila. Naša država vodi besprekornu susedsku politiku prema Crnoj Gori. Nema nikakvih ambicija, nikakvog paternalizma. Sve ove nevolje i svi ovi skandali i teške reči, uglavnom, dolaze iz Crne Gore, kad govorimo o zvaničnicima. Naravno da imate i u Srbiji ponekog publicistu, čak i naučnika, koji oštro govori o Crnoj Gori. Pogotovu se deo medija meša u crnogorsku politiku. Ali na nivou države zaista samo na crnogorskoj strani imamo ispade protiv Srbije, protiv srpskog naroda. Tako da u tom smislu mi možemo da kažemo da smo prevazišli tu ideju da budemo neki stariji brat Crnoj Gori“, kaže Predrag Marković na početku razgovora za „Ekspres“.
U Podgorici, čini mi se, imaju drugačije viđenje, naročito su ga imali u vreme dok je DPS imao potpunu vlast u Crnoj Gori.
„To je njihov propagandni konstrukt. Šta je to zvanična Srbija, pogotovu poslednjih godina, uradila na štetu Crne Gore?“
Optuživali su je za pokušaj organizovanja državnog udara...
„Državni udar u koji su bili uključeni keramičar, krojač, ribar, scenografkinja i taksista. To je bio najčudniji državni udar u istoriji državnih udara. Nisam čuo da takvi profesionalci organizuju državne udare. To je tako jedna čudna struktura zaverenika.“
Mnogi su očekivali da će nešto više da se promeni sa dolaskom nove vlasti u Crnoj Gori, sa dolaskom nove garniture?
„Mi moramo da prestanemo da se bavimo Crnom Gorom. Mi moramo da se vratimo na poziciju Srbije kao pre 110 godina, kada je Krleža došao da bude srpski dobrovoljac u balkanskim ratovima, pa su ga neki magarci u našoj vojsci oterali, pa je završio u zatvoru. On je bio vojni pitomac koji je hteo da postane srpski vojnik. Niko ga nije terao na to. Srbija ne sme da moli da neko bude njen prijatelj i da voli Srbiju. Mi treba da budemo prirodni objekat poštovanja i divljenja, što je realno po našoj kulturi i našoj privrednoj moći, našem društvenom kapacitetu da ubedimo u privlačnost života u prijateljstvu sa Srbijom.“
Utisak je da često to nije bio slučaj, pa čak i u poslednjih petnaest godina, da je Beograd pokušavao da se na neki način umili drugima.
„Nama veliki problem prave ’beogradski Crnogorci’ koji imaju neke sentimentalne razloge za nekakvo nezadovoljstvo svojim rođacima. Jedan moj prijatelj, beogradski Crnogorac, voli da kaže da je čitav montenegrinski projekat osveta loših đaka. Jer u Crnoj Gori ko je mogao da ’dobaci’ studirao je u Beogradu, Novom Sadu...“
Mislite na one koji nisu mogli da dođu u Beograd?
„Da, to je teorija jednog mog prijatelja, beogradskog Crnogorca. Ovi najprobojniji su normalno došli ovde. A da ne pominjemo Novi Sad koji su pojeli. Vidite u Vojvodini kolika je i dan-danas proporcija rukovodilaca Crnogoraca. Ja bih da sam Vojvođanin na ’ov’ ozbiljno bio frustriran.“
Ali imali smo situaciju i da Srbija za ambasadora šalje čoveka koji je rođen u Nikšiću. Zašto nismo mogli da pošaljemo iz Vojvodine? Pritom ne omalovažavam gospodina Božovića.
„To je naravno problem. Prvo što mi moramo da shvatimo jeste da Crna Gora ne može da bude deo Srbije. Ona ne može da bude okrug u Srbiji. Ona je neka posebna država. I u budućnosti, u dobrom slučaju, odnosi će da budu kao odnosi Nemačke i Austrije. Znači, Austrijanci su posebna država, ali u mnogim stvarima dele identitet sa Nemcima, u kulturi, na primer. Oni su istovremeno deo jednog šireg nemačkog kulturnog, ekonomskog i društvenog prostora, ali su državno, pa čak i identitetski, poseban narod. Druga stvar, ja kao polu-Crnogorac mislim da su Crnogorci skupi za održavanje.“
U kom smislu?
„Zato što otimaju, a ništa ne daju. Evo primer sa vojskom. Vi znate, naravno, da Crna Gora nikada nije dala ništa u vojni budžet, ni u Saveznoj Republici Jugoslaviji, ni u Državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, a verovatno ni u SFRJ. Tako da ako Bajdenova administracija izgura u tome, jedino nasleđe Trampa koje neće dirati jeste zahtev da sve članice NATO-a daju dva odsto društvenog proizvoda za vojsku. I sada se ja pitam, Crnogorci koji su nenavikli da išta daju, kako će da se razvija taj njihov NATO entuzijazam. Pod dva, ovih dana se bliži vrhuncu kriza oko kineskih dugova, oko dugovanja Crne Gore Kini. Tu su Crnogorci pokazali da nisu budućnost kako su tvrdili, nego da zapravo imaju mentalitet Crnogoraca od pre 50 godina. Jer Crna Gora je uvek uzimala iz tih saveznih fondova. I oni su mislili da će, i kada uzmu od Kine, to biti kao sa pomoći za uklanjanje posledica zemljotresa ili onih ogromnih fondova za nerazvijene. Mislili su da ni Kinezima ne mora da se vrati. I sada kada je stiglo za naplatu, oni prosto nemaju iskustva sa tim da nešto plate. Ali uz pomoć šarma i osećaja za marketing istorijski su uvek naplaćivali svoje zasluge. Na primer, vi ste mlađi čovek, ali mi stariji svi smo znali pesme o komandantu Savi, koji je sa svojim Crnogorcima junački poginuo na Sutjesci. A Crnogorci su tek četvrta grupa poginulih na Sutjesci. Na primer, niko ne zna kako se zvao komandant Hrvata koji su najviše poginuli. Znači, daleko više je poginulo Hrvata, Dalmatinaca, nego Crnogoraca. Pa onda Sedma banijska, pa onda Srbi iz Bosne, pa tek onda Crnogorci. Međutim, pošto ovi drugi nisu imali osećaj za marketing, onda smo mi naravno naučili da su Crnogorci dali najveći doprinos partizanskoj borbi. A zapravo Sremci su dali mnogo veći doprinos, proporcionalno stanovništvu. A tek Banija, Kordun, Bosanska Krajina, o njima da ne govorimo... Do 1943–1944. godine partizani u Crnoj Gori izgledaju kao junaci Mihaila Lalića. Ono malo što ih je ostalo krilo se negde, a dve-tri brigade što su otišle u Bosnu, to je ukupno 2.000 do 3.000 ljudi.“
Govorite o odnosu Nemačke i Austrije i njihovom zajedničkom kulturnom nasleđu. Čini se da u Crnoj Gori pokušavaju da te kulturne veze sa Srbijom prekinu.
„To isključivo ide na njihovu štetu. Recimo, svi ozbiljni crnogorski izdavači imaju lažne adrese u Srbiji, jer 90 odsto knjiga prodaju u Srbiji, da bi mogli da uđu u otkup za biblioteke, pa onda imaju kobajagi ovde neke adrese. Na primer, montenegrinska „Istorija Crne Gore“ od Andrijaševića više se prodala u Srbiji nego u Crnoj Gori.“
Zašto?
„Zato što, jednostavno, ako se kulturno otcepe od Srbije, time se zatvaraju. Oni se isto ponašaju kao Bošnjaci u Sandžaku sa bošnjačkim jezikom. Onda bismo morali da podelimo književno nasleđe, pa ono što je na našem jeziku da bude srpsko, a to što bude imalo ’šj’ i ’žj’, da bude crnogorsko.“
Koliko je toga?
„Kažu da ima. Koliko sam ja shvatio, i sam Milo Đukanović nije poštovao crnogorski jezik pa mu je pisalo na natpisima predsjednik, a ne predšjednik. I on je zapravo uvredio crnogorski jezik.“
Stalno se govorilo da Njegoš nije Srbin nego da je Crnogorac, kako je bio na čelu crnogorske pravoslavne crkve koja je bila autokefalna...
„U istom trenutku je i Karlovačka mitropolija posebna crkva. Mitropolija na Cetinju ima sličan status kao Karlovačka. Pa Sremci, do sada još uvek nisu postavili zahtev za sremsku pravoslavnu crkvu.“
Očekujete li da će nova crnogorska vlast, ako potraje, učiniti neki korak napred u pravcu zaista dobrih susedskih odnosa?
„Oni su već učinili neke korake. Promenjen je Zakon o slobodi veroispovesti, čime je anticivilizacijska mržnja prema jednoj verskoj zajednici ukinuta iz zvaničnih dokumenata. To je korak koji je najviše pogodio ljude, više nego bilo šta drugo. Državljanstvo je bilo zanimljiv test. Pitanje je da li će uspeti da izdrže ili će odustati. Zaista je paradoksalno da Albanci iz Bruklina imaju crnogorsko državljanstvo, a da ga Crnogorci iz Beograda nemaju. Hrvati imaju dvojno državljanstvo. Sve zemlje u našem okruženju manje-više tolerišu dvojno državljanstvo. Oni se naravno plaše toga da bi Crnogorci iz Srbije promenili političku scenu u Crnoj Gori, ali to može drugačije da se reši. Glasačko pravo može da se uveže za prijavu boravka, za prebivalište.“
Kada će Srbija i Crna Gora imati normalne dobrosusedske odnose? Da ovde ljudi shvate da oni nisu deo Srbije, a da u Crnoj Gori shvate da ih niko odavde ne ugrožava.
„Prvo, dobar deo problema je to što je deo srpskih intelektualaca suštinski korumpiran, možda i političara. Znači ta kriminalna hobotnica seže do Vračara. Za početak bi trebalo da stvarno bude oštro ispitan novac koji je uništio Vračar, Zlatibor, Novi Sad, a koji stiže iz Crne Gore. Kako to ide? To je jedna mera koja bi doprinela ozdravljenju odnosa. Ono što je zanimljivo jeste su da ljudi koji vole politiku kao Crnogorci zapravo Srbiji doprineli mnogo više u drugim nepolitičkim poljima. Borislav Pekić, pa i Danilo Kiš, po majci, Lubarda, Matija Bećković... A što se tiče političara, ne bi se reklo baš da su nas usrećili. Od Puniše Račića, preko Radovana Karadžića, Slobodana Miloševića, Borisa Tadića. Da li ima goreg čoveka u našoj politici od Radovana Karadžića? Dobro, Ratko Mladić nije bio političar. Ne zaboravimo ni Željka Ražnatovića, jer i on je jedno vreme imao stranku... On je bio u rangu Puniše Račića. Pa, znate li zašto je Račić pobio one hrvatske poslanike? Zato što su oni rekli – pljačkao si begove. A on je tražio da predsednik Skupštine kazni Hrvate zbog uvrede. A ovi siroti nisu znali za taj koncept, za obraz. Mogli su da kažu – pa dobro, izvini. Da se on ne obruka. A oni ga brukaju, jer on je oslobađao imanja begova. Tako da ne bismo rekli da je to bio najsrećniji uticaj Crnogoraca na srpsko društvo i državu. Ja bih voleo da nam opet stižu umetnici iz Crne Gore, a manje političari i kontroverzni biznismeni.“
Mislite da treba isključiti Crnogorce iz politike?
„Da, iz politike, i uništiti mutne tokove novca od droge.“
Da nije možda sada kasno ili malo teže da se to uradi jer, prema onome što čujemo sa svih strana, taj novac je već dobrano ušao u srpsko društvo?
„Pa, postoje poreski zakoni, postoje zakoni o ispitivanju imovine. Za početak da se poštuju urbanistički propisi na Zlatiboru i na Vračaru. Za početak bar to. Pa zar je to toliko teško?“
Poslednji dani su ponovo turbulentni u Crnoj Gori i njihovoj vladajućoj koaliciji sada. Premijer Krivokapić se, navodno, tajno sastao sa Milom Đukanovićem. Da li je to pokušaj Đukanovića da se vrati ili da ispušta konce iz ruku?
„Đukanović je političar velikog formata, prevazilazi svoje protivnike. Da nije udario na pokojnog Đeda (vladiku Amfilohija, prim nov.), verovatno ne bi izgubio vlast. Problem je što bez Đeda ta šarolika bivša opozicija, a sada vladajuća koalicija, ne funkcioniše baš najharmoničnije. Ali trebalo bi da mi zapravo imamo odnos prema događajima u Crnoj Gori kao i prema dešavanjima u Severnoj Makedoniji, ne bi trebalo time da se bavimo uopšte. Zapravo, šta je interes Srbije u Crnoj Gori, osim da se sačuvaju prava srpske manjine i srpske crkve? Šta je drugo interes?“
Pa zar to nije dovoljno?
„Jeste. Ali neke od tih interesa čuvaju i evropski zakoni. Da bi se sačuvali svi ti interesi, samo treba da se poštuju standardi Evropske unije koji se tiču zaštite manjina i tako dalje, i tako dalje..“
Mislite da bi Evropa trebalo da natera Crnu Goru da poštuje ta pravila?
„Naravno. Samo da primenjuje evropske standarde, da srpska manjina u Crnoj Gori i srpska crkva imaju status makar kao u Hrvatskoj.“
Da li imate utisak da je bila jasnija situacija dok je Đukanović bio na vlasti? Znalo se šta od njega i DPS-a može da se očekuje. Sada su stvari malo drugačije, upravo zbog te šarolike vladajuće koalicije.
„Sigurno da ova sadašnja vladajuća koalicija ne govori jednim glasom. Ali verovatno je neprijatno to što na dnevnoj bazi neki tabloidi kod nas napadaju crnogorskog premijera i razne političare u Crnoj Gori. Zaista, to je nešto što ne bi trebalo da se radi. Na sreću, to ne radi država zvanično. Mi imamo mnogo bitnije probleme za Srbiju nego što su crnogorski unutrašnjopolitički marifetluci.“
Kažete da ne bi trebalo da se bavimo Crnom Gorom, ali se onda opet vraćamo na „beogradske Crnogorce“. Da li je moguće da se uz toliko Crnogoraca u Srbiji ne baviš Crnom Gorom? I, sa druge strane, da li je moguće uz toliko Srba u Crnoj Gori da se ne bavite Crnom Gorom?
„Ne znam. Kada se kaže ’Srbi u Crnoj Gori’, ja se setim Novaka Kilibarde. Tog najvećeg Srbina koji je na kraju postao vatreni Montenegrin. Tako da ja ne znam baš tačno šta su Srbi u Crnoj Gori i šta su terazijski Crnogorci.“
Mislite da to nije jasno definisana grupa ljudi ili je grupa ljudi koja se lako preoblikuje?
„U SFRJ Crnogorci su pravili karijere na najmanje tri kvote. Na crnogorskoj kvoti, na beogradskoj kvoti i na novosadskoj kvoti. Tako da su oni imali tu zgodnu poziciju da su mogli da biraju. Evo daću vam primer braće Milošević. Jedan brat je bio politički kadar Srbije, drugi je bio politički kadar Crne Gore. I zaista to poigravanje identitetom, postavljanje kako im je korisnije, prosto ne bi trebalo više da bude osnova za političke karijere. Znači, ljudi treba zaista da se opredele i, naravno, nikako da naplate to što su dobri Srbi. To je njihova stvar.“
Mislite da su Srbi iz interesa?
„Ne znamo to. Ali prosto ne bi trebalo da bude trgovine identitetom. Teško je to. Zato pominjem Novaka Kilibardu, jer teško je baš znati do koje mere je čovek Srbin, ako napravi takav salto kao što je napravio taj veliki srpski nacionalista, u početku, koji je posle postao veliki Crnogorac.“
Kako objašnjavate tu njegovu veliku transformaciju?
„Nije dobio nešto. Nije dobio što je hteo.“
Opet dolazimo do interesa?
„On je slučaj za to. Pretpostavljam da mnogi iskreno imaju identitetsko opredeljenje. Ali, prosto ne znam kako to razdvojiti, to su tako bliski identiteti i lako se, čak i bez neke koristi, ljudi kontekstualno ponašaju, pa su u nekoj situaciji Srbi, a u drugoj situaciji Crnogorci. Ne mora to da bude neko koristoljublje. Ljudi imaju u različitim kontekstima različite strategije.“
U Crnoj Gori de fakto postoji srpski korpus. Kako bi Beograd trebalo da postupa u zaštiti interesa Srba koji dole žive, a koji neće da se okreću „kako vetar duva“?
„Beograd treba da podrži srpske kulturne institucije. Ali srpske kulturne institucije.“
Šta to znači?
„Da budu deklarisano srpske, a ne da podržimo kao što smo podržavali i finansirali u Jugoslaviji sve crnogorske institucije. A sada da podržimo samo srpske kulturne institucije. Kao što podržavamo takve institucije u Severnoj Makedoniji ili Hrvatskoj.“
Da li postoje takve institucije?
„Postoje. Nema ih mnogo. Naravno, što se tiče školovanja, to ide spontano, samo od sebe. Inače, mnogi ambiciozni Crnogorci i dalje nastavljaju da se školuju u Srbiji. Oni treba da imaju potpuno iste uslove kao studenti iz Srbije.“
Mislite da ne budu tretirani kao što se tretiraju studenti iz stranih država?
„Ne, apsolutno ne treba tako da ih da tretiramo. Zato što, prvo, nije to nikakva šteta da se nekoliko hiljada studenata finansira, a dugotrajno pravi kulturni uticaj. Drugo, najbolji studenti će ostati ovde. Pogotovo žene. Pošto mi je majka Crnogorka, ja izuzetno cenim crnogorske žene. I po pravilu Crnogorke koje dolaze da studiraju u Beogradu u velikom broju tu i ostaju. Sredina je bolja za ambiciozne žene, profesionalce.“
Koliko je jak kulturni uticaj Srbije u Crnoj Gori?
„Ne znam. Crnogorske institucije su bile malo zatvorene u odnosu na Beograd. Ali na nivou neinstitucionalne kulture, kao što je čitanje knjiga, tu nema nikakve razlike. Imate problem sa neplaćanjem. Marina Abramović kada se vratila, ona je prvo dobila neki prostor na Cetinju. I onda je pljuvala po Beogradu, bilo je to strašno. Međutim, ona nije znala za tu osobinu da Crnogorci ne vole da plaćaju. I posle, naravno, kada je srpska država odrešila kesu, sada je puna hvale. Njima je bilo milo zbog Marine Abramović, ona jeste Crnogorka poreklom, ali kada je trebalo da se nešto plati, onda su izgubili entuzijazam.“
Da li je to moguće da je novac u suštini njihovog bića?
„Moj pokojni rođak Dobrica Ćosić rekao je sledeće za Milovu garnituru. Prvo me je pitao: ’Kako se zove ona mašina što se ubace pare pa svira muzika. Kažem – džuboks. E to, to su takvi političari.’ Ali zato mi treba da koncentrišemo investicije samo u jasno srpske kulturne programe i da prosto ne molimo nikog da bude Srbin. Kao što nismo molili pre 100 godina, kada je Krleža bio na korak da postane Srbin. Da nije bilo nekog tupavog oficira koji ga je maltretirao, ko zna šta bi bio Krleža.“
Često ljudi kažu da današnju Srbiju dugujemo Crnoj Gori, zato što su se oni otcepili od nas, a nije Srbija napravila referendum o nezavisnosti.
„To je bila vrlo duhovita opaska Mila Đukanovića kada je rekao da su nam oni poklonili državnost. Možemo samo da im zahvalimo na tome.“
A šta je sa ekonomskim investicijama u Crnu Goru?
„To ide samo od sebe. Država i ne bi trebalo tu da investira. Pretpostavljam da ljudi ako imaju interes, oni će da investiraju.“
Ali „Telekom“ je uložio u Crnu Goru, EPS isto ima interes da ulaže u Crnu Goru.
„To je samo na ekonomskoj osnovi bez ikakve bratske pomoći. Samo na ekonomskoj osnovi, uz reciprocitet. Što bi rekao jedan moj drug južnosrbijanac: ’Crnogorci imaju jedno vino i to je najbolje na svijetu.’ Srbija ima 300 vina i nema tu vrstu ponosa.“
Opet, dakle, pitanje marketinga.
„Crnogorci su narod sa dobrim istorijskim marketingom. Sve njihove pobede su istorijske, od Mojkovca preko Sutjeske itd. Uvek su oni spasavali stvar. Imate tu priču kako su oni oslobodili Beograd, potomci njihovih komunista, što nije tačno. Kako je izgledao partizanski pokret Crne Gore, samo pročitajte Mihaila Lalića.“
