Vesti
26.05.2022. 12:05
Vojislav Tufegdžić i Marko R. Petrović

Diplomatija

"Srednjovekovni Srbi nisu isto što i mi danas"

crkva
Izvor: Shutterstock

Srbija je kroz istoriju više puta iskusila "obe strane medalje" koja bi se mogla nazvati od ljubavi do mržnje u međunarodnim odnosima. Danas se ponovo nalazi u situaciji da se, ukoliko je u prilici da bira, opredeljuje između racionalnog i onoga što bi u narodu nazvali – duševnog.

Generacije nakon Drugog svetskog rata odlično pamte vreme kada su učene da se u Pokretu nesvrstanih, koji je okupljao mahom ugrožene i siromašne države, nalaze naši najveći prijatelji. Uglavnom iz Azije i Afrike. U isto vreme dok se rađala ljubav prema dalekoj Kubi, decenijama izolovanoj usled američkih sankcija, Nemačka je bila najpoželjnija destinacija za naše gastarbajtere. Među onima s kojima smo delili naklonosti, ali ne samo njih, izdvajali su se Libija sa svojim liderom Moamerom el Gadafijem, te Irak sa Sadamom Huseinom. Od Rusije smo se "odljubili" u vreme Informbiroa davne 1948. godine. Danas smo, generalno, ponovo u bratskim odnosima.

U istorijskim knjigama zapisano je kako su prvi školovani Srbi do znanja stizali u Beču i u Trstu, te su Austrijanci i Italijani doživljavani kao veliki prijatelji. Zbog pomoći u Prvom svetskom ratu ispevana je "Kreće se lađa Francuska", u ovdašnjim školama u znak zahvalnosti uveden je francuski jezik. Grci su neupitno prihvatani kao pravoslavna braća...

Ali, svi s kojima smo bili u "ljubavi" su daleko, ni sa kim ne delimo granicu. Sa onima s kojima je imamo posebnih naklonosti donedavno nije bilo. Navedeno, uz sva moguća pogrešna tumačenja, nameće pitanje da li smo neobični po tome što razumevanje i prihvatanje tražimo ne kod suseda, već "tamo daleko"?

Susedski sporovi

"To je i zabavno i komplikovano istovremeno. Ali je ozbiljnija tema. Vidite sada ovu situaciju, empatiju prema Rusima koja evidentno postoji, možda kod nas malo prenaglašeno... Ali, u životu je to tako. Najviše volimo nešto što je daleko i nedostupno, što ne poznajemo dovoljno. Tako se zaljubljujemo u sportske ili muzičke zvezde. Možda bi neko rekao da je to malo adolescentski, što jeste tačno, ali takav je princip u životu. Ne samo kao društvo, već se i kao pojedinci zaljubljujemo u nešto pomalo misteriozno i nedovoljno znano. To je jedan razlog", kaže za "Ekspres" Đorđe Vukadinović, urednik Nove srpske političke misli.
 

Za istoričara dr Predraga Markovića je "tako normalno" što su nam oni koju su nam bili "dalje od očiju, bliži srcu".

"Koncept dobrosusedskih odnosa je, zapravo, počeo tek sa formiranjem Evropske unije. Ranije si sa udaljenim zemljama, sa kojima nemaš ’fizički’ dodir, imao bolje odnose jer nije bilo nikakvih tačaka sukoba. Sa susedima je uvek bilo nekih razmirica, najčešće su u pitanju bile različite teritorijalne pretenzije. I to je dovodilo do toga da tražiš saveznika kod nekoga ko je malo dalje, a ko je pritom i dovoljno jak. Uvek se tražio neki ’stariji brat’", kaže dr Marković za "Ekspres".

Srbija
Izvor: Shutterstock

Dodaje, međutim, da i kada su odnosi sa susedima u pitanju ima izuzetaka.

"Mi sa Rumunima, recimo, nikada nismo imali bilo kakve sporove." 
 

Često se, međutim, prema njegovom mišljenju, pravi greška kada se govori o odnosima među državama nekada i sad. U srpskom slučaju je zanimljivo pogledati odnose sa Nemačkom, sa kojom smo dva puta ratovali u poslednjih stotinak godina, dok je danas Berlin jedan od vodećih partnera Beograda.

"Polazi se od pogrešne pretpostavke da se narodi ne menjaju. A to nije tačno. Današnji narodi imaju malo toga zajedničkog sa svojim precima. Današnji Nemci nemaju veze sa Nemcima iz perioda Drugog svetskog rata i nacizma. Govorim o ’Zapadnim Nemcima’. To znam jer sam tamo živeo. Kod njih nema trunke nacionalizma, ali ga ima u nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj", kaže dr Marković.
 

Takođe, dodaje, ne može se povlačiti paralela između odnosa koje su Srbi, na primer, kroz istoriju imali sa Bugarima ili Grcima:

"Srednjovekovni Srbi nisu isto što i mi danas. Mi smo sa Bugarima imali prvo dobre odnose, pa su onda u XIX i XX veku bili loši, pa smo danas opet dobri."

Kao drugi razlog za istorijske afinitete prema "dalekim" narodima, a ne prema susedima, Vukadinović navodi upravo sukobe:  

"Oduvek imamo dobre odnose sa Rumunijom i Grčkom, sa Bugarskom u poslednje vreme, ali smo nekada imali teške ratove i zločine koje su počinili na našoj teritoriji. To je prošlo i manje-više je zaboravljeno. Danas su Makedonci verovatno najpovoljnije ocenjeni u našim istraživanjima, izrazito dobro tretirani. Prema Rumunima su vrlo pozitivne ocene, čak i prema Mađarima, o Crnoj Gori da ne govorim. Nije dakle tačno da mi sa susedima ne funkcionišemo dobro."

Treći razlog naklonosti prema pojedinim zemljama i narodima za Vukadinovića je sledeći:

"Skloni smo i pomalo se identifikujemo sa onima koji su protiv zemalja koje nama zagorčavaju život. Ako govorimo o Zapadu, naravno da ćemo simpatisati one koji takođe imaju problem s njima. Nije to tako misteriozno kao što na prvi pogled deluje. ’Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj’, to je princip prema kojem se i sada pozicionira javno mnjenje u Srbiji. Pošto nas je Zapad maltretirao, a jeste, onda se mi vezujemo za sve one koji su protiv njih, koji su u sukobu sa Zapadom."

Izbegavanje zamki

Sličnih stavova je i dr Suzana Rajić, profesorka istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. I ona se slaže da je kroz istoriju bilo normalno tražiti nekog moćnog zaštitnika kada si stalno ugrožen.

"To nije iracionalno jer ta ugroženost i ti strahovi su bili stvarni. I država se tu postavlja kao čovek koji traži prijatelja koji bi mu pomogao u odbrani. U takvoj situaciji prirodno je i da se kod ljudi stvori takav osećaj, da im uđe u genetski kod“, kaže dr Rajić za "Ekspres“.

Insistiranje na prijateljskim, bratskim odnosima, prema njenim rečima, često je, zapravo, samo deo diplomatskih uvijanja, punih frazeologije. Takav nastup je, s jedne strane, upućen široj javnosti da bi se stvorilo odgovarajuće javno mnjenje, a sa druge predstavlja i pokušaj privlačenja pažnje inostranih partnera:

"Kada želiš da privučeš nečiju pažnju, potenciraćeš neke dobre stvari, neka lepa sećanja koja tome mogu da doprinesu. Tako, na primer, kada govoriš o Francuzima, pričaćeš o periodu Prvog svetskog rata kada su nam pomogli. Ali, prećutaćeš vreme srpske revolucije i Prvog srpskog ustanka kada je Napoleon bio saveznik Otomanskog carstva.“
 

Takvih primera, navodi, ima još – od Grčke, koja je kao i Srbija svojevremeno imala teritorijalne pretenzije na balkanske teritorije Osmanskog carstva, preko Bugarske, sa kojom danas Srbija ima korektne odnose, pa nećemo potencirati događaje iz perioda dva svetska rata, do Turske koja je danas važan partner Srbije, te je logično da se neće na sva usta govoriti o periodu viševekovne turske okupacije:

"U Atini je potom pravilno procenjeno da im je najbolje rešenje za suprotstavljanje stvaranju ’Velike Albanije’ da imaju zajedničku granicu sa Srbijom, pa su i ti sporovi rešeni“, dodaje sagovornica "Ekspresa“.
 

Bitno je, kaže dr Rajić, imati u vidu i da se spoljna politika vodi sa aspekta budućnosti, a poznavanje prošlosti pomaže u poznavanju nekih osnovnih linija postupanja velikih sila "kako ne bismo upadali u zamke i zablude“.

"Osnovne linije spoljne politike velikih sila ostaju iste. Ko prati to kroz istoriju videće jasno i neće biti šokiran onim što se dešava“, zaključuje dr Rajić.

Književnik Zoran Bognar kaže da smo "nažalost, svi mi svedoci i žrtve toga što pripadamo malom narodu“, zbog čega smo uvek bili uslovljeni da se negde privolimo kako bismo opstali u egzistencijalnom i geostrateškom smislu:

"Ta vrsta neke neprirodne ljubavi u svesti homo politikusa je više nego očigledno prisutna. Mi smo, nažalost, a možda i na sreću ako gledamo iz kulturološkog ugla, na ovom topografskom mestu, a u strateško političkom smo na vetrometini. To jeste prokletstvo Balkana. Ovde se ukrštaju i sve mitologije, kulture, vere... što je Dejan Dukovski nazvao ’Bure baruta’.

Kroz vekove smo, a posebno u dvadesetom, bili veoma lakomisleni i lakoverni, uglavnom su naše odluke bile u korist naše štete. I ti ’prijatelji’, u okolnostima kada nam je pomoć i podrška bila najpotrebnija, pokazali su drugo lice. Od najbenignijih detalja. Grci, koji su nam u svesti bliski po veri i senzibilitetu, devedesetih su nam zviždali u Atini kao košarkaškim prvacima Evrope. Pojednostavljujem, pravim možda i neku vrstu patetične slike, ali je, nažalost, tako.“

Prema Bognarovim rečima, o odnosu Rusije prema Srbiji suvišno je govoriti:

"Mogao bih da navedem desetine primera kada su nas ostavili na vetrometini ili su u najblažu ruku bili neutralni. Ako dođemo do sadašnjeg trenutka u kojem se ništa i ne pitamo, jednostavno smo uslovljeni. Politika da možemo sa svima budemo dobri nije moguća. Nije održiva. Kome ćemo se privoleti ili kome bismo voleli da se privolimo, mislim da to uopšte nije u našim rukama. Nismo u poziciji da pišemo note i odlučujemo koje će melodije biti na repertoaru.“

Čista korist

Osvrćući se na vreme kada su nam, u doba bivše Jugoslavije, među politički veoma bliskim bili Libija i Irak, Vukadinović kaže da u tome ne vidi ništa problematično:

"Mi smo s njima imali interes, što dobro znaju starije generacije. Oni su možda imali više ljubavi prema nama, mada se to ne može zvati ljubavlju, a mi smo kao država imali realne koristi od saradnje sa Sadamom i sa Gadafijem. Velike koristi. Sigurno je desetine hiljada Srba, naših radnika i uopšte građana, imalo koristi od saradnje s njima. I to uopšte nije bilo bez veze. Politički, mislim da tu nikakve ljubavi i afiniteta nije bilo.“

S druge strane, naš sagovornik ističe da postoji preterivanje u „tom nekom samomazohističkom optuživanju“ da kao narod činimo nešto što niko drugi ne radi:

"Naprotiv, svi to rade, svi tragaju za stvarnim ili izmišljenim prijateljima i saveznicima da bi pokazali da nisu sami, da imaju neke moćne zaštitnike. Uz to, postoji i ta naša evroatlantska mantra. Nije baš da smo u svemu nevini, a da su drugi krivi. Ali, nikako nije obrnuto, da su svi oko nas dobronamerni, a da smo mi problematični.“

Za Vukadinovića ne postoji dilema oko toga da li ipak opstaju neke istorijske bliskosti:

"Postoje neki kontinuiteti, vekovna prijateljstva. Znate, na tome često insistiram, uvek se pitam šta je navelo Nemačku i Austriju da tako munjevito, još dok se ništa nije desilo uoči raspada Jugoslavije, stanu na hrvatsku i slovenačku stranu? Ima tu naklonosti, simpatije, više ili manje spontane. Ne radi se samo o političkom vrhu države, već i o javnosti tih zemalja. Jer, kako su oni odmah znali ko su ’dobri’, a ko ’loši momci’ u bivšoj Jugoslaviji?“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

"Politička pozicija Srbije nikad teža"
Aleksandar Vučić

Aleksandar Vučić

05.05.2022. 10:22

"Politička pozicija Srbije nikad teža"

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ocenio je da je politička pozicija Srbije "nikad teža" kao i da je "dodatno komplikovana" izjavama ruskog predsednika Vladimira Putina.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
16°C
30.05.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve