ŠTA NAS UČI ISTORIJA Berlinski kongresi koji nam se stalno ponavljaju

ŠTA NAS UČI ISTORIJA Berlinski kongresi koji nam se stalno ponavljaju

foto: Britanica


Mitovi u Srbiji su sveopšta i rasprostranjena pojava. Često, sopstvenim ili tuđim greškama, prihvatamo ih kao istorijske činjenice. Asprahujemo ih kao aksiome, a onda ih “nebeski” glorifikujemo. Zato nam se dešavaju paralelne istorije, paralelne stvarnosti i paralelna očekivanja.

“Ne mislim da je bilo šta propalo. A, da li očekujete čuda? Čuda se u životu ne dešavaju. Jedanput ili dva puta se dogodi da tim iz istočne Evrope uzme Kup šampiona 1990. i 1991. i to, ovog puta na penale. I to se neće ponoviti u narednih 30 ili 50 godina…Tako da pustite čuda, ovo je realnost. Vidi se da se nalazimo u teškoj i ozbiljnoj situaciji i moramo da se ponašamo odgovorno i da vodimo računa o budućnosti našeg naroda”, rekao je Aleksandar Vučić po završetku samita u Berlinu.

Nisu novinari jedini koji su očekivali “čuda”. Posebno kada je samit u Berlinu mesecima unazad poistovećivan sa Berlinskim kongresom iz 1878. godine. Ako postoji period u prošlosti za koji se može reći da je bio jedan od odlučujućih u našoj istoriji, onda je to druga polovina 19. veka.

Sve počinje preko Rusije…

Za one koji ne znaju, Berlinski kongres bio je skup izaslanika tadašnjih velikih sila Nemačke, Austrougraske, Francuske, Velike Britanije, Italije, Rusije i Turske održan od 13. juna do 13. jula 1878.  u Berlinu. Kongres je sazvan radi revizije San-stefanskog mira (potpisan 3. marta 1878.), kojim je završen rusko-turski rat. Prema tim, pretežno od strane Rusije diktiranim pregovorima, Turska bi izgubila veliki deo svoje pređašne kontrole nad Balkanom, a trebalo je da bude stvorena i Velika Bugarska koja bi uključila veliki deo današnje Makedonije, delove Srbije do Niša, Albanije i Grčke. To bi faktički bio ruski balkanski satelit. BiH bi dobila značajnu autonomiju, iako ostaje pod turskim suverenitetom, dok je predviđeno da Srbija, Crna Gora i Rumunija dobiju državnu nezavisnost.

Karta podele Balkana prema San Stefanskom miru

Karta podele Balkana prema San Stefanskom miru

Najveće razočaranje rusko-turskim dogovorom doživela je Srbija. Prvo, kad je iznenada postignut mir, srpska vojska je morala da se povuče sa Kosova iako je već bila stigla do Prištine. Sanstefanski sporazum je Srbiji oduzimao Pirot i Vranje koje su Srbi sami oslobodili, a u poslednjem trenutku priznao joj je Niš, koji su Rusi takođe namenili Velikoj Bugarskoj. Srbija kneza Milana Obrenovića je ušla u savez s Rusijom protiv Turske s ciljem da pripoji Bosnu, Kosovo i Metohiju, Novopazarski Sandžak, Makedoniju, a umalo je ostala i bez već osvojenih teritorija na jugoistoku zemlje.  Sanstefanski mirovni ugovor je bio ogromno razočaranje za Srbe i to se naročito videlo u politici kneza Milana koji je do tada vodio prorusku politiku, a onda se sasvim okrenuo Austrougarskoj.

Nagoveštaju naglog porasta ruskog uticaja na Balkanu najviše su se protivile Autrougarska i Britanija.  Između ostalog, upravo je Balkan Austrougarskoj bio prirodan izbor za širenje.

Nakon ozbiljnog međunarodnog pritiska Rusija je morala da popusti i San-Stefanski ugovor je poništen, a pregovori o uređenju Balkana počeli su iz početka. Budući da Nemačka faktički nije morala da štiti svoje interese na Balkanu, njen predstavnik Oto fon Bizmark nastupio je relativno neutralno izjavivši da Balkan “nije vredan ni malog prsta ili kostiju jednog pomeranskog pancir-grenadira”.

Ishod pregovora bio je Berlinski mir 13. jula 1878. kojim su Rumunija, Srbija i Crna Gora priznate kao suverene države. Bugarska, kojoj je u odnosu na prethodni dogovor tri puta smanjena teriorija, proglašena je autonomnom kneževinom pod otomanskim suverenitetom,

Makedonija ostaje Turska, Kipar je dodeljen Britaniji, dok je BiH pripala Austrougarskoj. Srbija je znatno proširena i dobila je četiri okruga (niški, pirotski, toplički i vranjski). Iako je Srbija na Berlinskom kongresu, praktično i formalno, stekla svoju nezavisnost, ovaj datum ostaje upamćen kao podsećanje da Srbija ipak nije uspela da ostvari svoje ciljeve iz srpsko-turskih ratova.

Istim mirovnim ugovorom, velike sile tako su uspele da drastično ublaže moć Turske u Evropi i Aziji, kao i da u korist Austrougarske smanje uticaj Rusije. Rezultat – tenzije između dva carstva i nove napetosti na Balkanu.

Vek i po kasnije opet Berlin

Granice na Balkanu i interesi velikih sila nad malim balkanskim narodima, onako kako su skrojeni 1878. godine na Berlinskom kongresu, projektuju se već vek i po, a posledice su bile često krvave. Osim toga, politika balkanskih zemalja od tada je pod jakim uticajem velikih sila.

Da je to zaista tako, pokazao je i tek održan samit u Berlinu. Za one koji su očekivali rešenje problema Kosova, hitno ukidanje taksi, razgraničenje ili razmenu teritiorija, samit je pravo razočarenje.  Cilj je, kažu stručnjaci, bio dolazak do novih razgovora, dijaloga…

EPA-EFE/Mika Schmidt / POOL

EPA-EFE/Mika Schmidt / POOL

Na Berlinskom kongresu je odlučeno da o sudbinama balkanskih naroda odlučuju velike sile. Ovoga puta, 2019. godine, dovedene su i zapadnobalkanske zemlje, ali prema oceni ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, samo zato da bi se napala Srbija. I Vučić pride… Na kraju krajeva, ne treba zaboraviti, da su sile koje su tada pokretale svet, pokreću i danas – interesi.

Da li je Balkan danas, pod uticajem velikih sila, vraćen na stanje s kraja 19. veka? Gde su danas linije interesnih sfera Rusije i Zapada? Mogu li mali balkanski narodi da se oslobode berlinske zavisnosti od pre 140 godina? I u kojoj meri se, danas, može verovati Rusiji? Videćemo tek u nastavku ovovekovnog berlinskog kongresa. Već ovoga leta u Parizu, gde se nastavlja samit u okviru Berlinskog procesa.

A proces traje…

 

 

1 comment

Dodajte komentar

+ Ostavite komentar