Strah od promaje i lobista

Strah od promaje i lobista

Shutterstock


Najsvežiji zakon u Srbiji stupio je na snagu pre dva meseca i trebalo bi da reguliše oblast o kojoj većina, ili bolje reći ogromna većina, malo ili nimalo zna. A pritom i o oblasti i o ljudima koji se njome bave ima izrazito negativno mišljenje.

Podaci zasad jedinog znanog istraživanja koje je na ovu temu sprovedeno u našoj zemlji najbolje ilustruju percepciju građana Srbije prema lobiranju: samo 50 odsto ispitanika u našoj zemlji je čulo za ovaj pojam, trećina je uverena da se lobiranjem bave političari iako su te dva funkcije apsolutno nespojive, dok je 35 odsto građana uvereno da je lobiranje samo lep naziv za krajnje sumnjive poslove.

Zakon o lobiranju, kojim bi trebalo da se reguliše ko i na koji način sme da utiče na donosioce odluka, ko, na koji način i s kojim ciljem angažuje lobiste, od lokalnog nivoa do onih od državnog značaja, blagonaklono ne posmatraju ni stručnjaci iz različitih oblasti navodeći pre svega negativne aspekte i iskustva drugih zemalja.

Kako god se lično odnosili prema instituciji lobiranja koja u zapadnim demokratijama funkcioniše decenijama, zakonsko regulisanje lobiranja u Srbiji postala je neminovnost na putu ka Evropskoj uniji. Savet Evrope za borbu protiv korupcije GREKO dao je preporuku da se Zakon o lobiranju u Srbiji usvoji još pre kraja 2016. godine. Prema zakonu, bavljenje lobiranjem je zabranjeno za aktivne političare svih nivoa i druge državne nameštenike, kao i za bivše funkcionere u periodu od dve godine nakon napuštanja mandata na kojem su se nalazili.

Lobiranje

Međutim, kada su ovdašnje, regionalne, pa i znatno šire prilike u pitanju, dve okolnosti koje dovode u sumnju delotvornost zakona i spremnost da se on u potpunosti poštuje, jesu postojanje neformalnih razgovora lobista i političara, te činjenica da je od 50 zemalja s kojima GREKO sarađuje dosad samo sedam usvojilo ovakvo zakonsko rešenje.

Novac nije u opticaju

Istorija i praksa lobiranja u Americi i u Evropi su značajno drugačiji od pojmova s kojima se u najvećem broju slučajeva barata u Srbiji. Opet, hteli to ili ne, i mi smo, bar kada su međunarodni odnosi u pitanju, prinuđeni da se uključimo u nimalo jednostavnu “matematiku uticaja i interesa”.

Nedavno su iz Amerike, postojbine lobiranja, stigli prilično oštri komentari na metodologiju kojom Albanci s Kosova pokušavaju da u SAD izdejstvuju promociju svojih interesa. Kritike na račun Albanaca nisu bile nimalo teatralne ili naivne, jer je način na koji su to pokušali da ostvare predstavljao direktno kršenje zakona koji u SAD regulišu ovu oblast.

S druge strane, dotičući se iste teme, ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić je u nimalo lepom tonu naveo kako je srpska dijaspora u Americi jedina koja glasa na tamošnjim izborima, a kao zajednica ne traži ništa zauzvrat. I to, dovoljno jasno govori o moći koju lobiranje i lobisti poseduju, kao i šta bi eventualno mogli da postignu.

Političko lobiranje je prilično nevidljivo javnosti, ali u sistemima gde je ono transparentno, kao što su SAD, jednostavnom web-pretragom registrovanih ugovora može se pouzdano videti ko su klijenti lobi firmi. Po američkim pravilima, novac koji se odvaja za lobiranje ne sme da predstavlja tajnu, odnosno mora se tačno znati kome novac ide, koliko i zbog čega.

Lobiranje

Međutim, novac nije direktna spona između lobista i političara. Tačnije, novac kao nagrada ne sme da bude uključen u ovu vrstu posla. Interesi obe strane su drugačije vrste. Primera radi, Teksas je savezna država u kojoj se nalazi centar naftne i petrohemijske industrije SAD, a većina kandidata za Kongres, bez obzira na to da li su demokrate ili republikanci, podržani su od strane ove industrije. Zbog toga su kongresmeni iz Teksasa uvek vrlo zaštitnički nastrojeni prema toj industriji koja ujedno zapošljava veliki broj stanovnika i obezbeđuje im visok standard.

Gotovo da nema države u kojoj se danas lobiranje ne odvija na neki način. U pojedinim zemljama ono nije formalno priznato, pa kad se govori o tome često se priča o posredovanju, zastupanju ili zagovaranju. Jedan od razloga za nedefinisanu situaciju je što lobiranje često ima negativnu percepciju u javnosti. Rajt Endrjus, lobista iz Vašingtona i bivši predsednik Američke lige lobista kaže da postoje brojni zajednički elementi na kojima lobiranje počiva, ali da se jedan izdvaja:

Povezane vesti – Zakon o lobiranju iz obećanja

“Jedna od konstanti je i neopravdano negativan stav prema lobistima koji je gotovo identičan svuda u svetu, čemu posebno doprinosi neobjektivno izveštavanje medija čiji novinari često i ne razumeju samu srž ove aktivnosti. Ovakvom stavu je svakako doprinelo i nekoliko afera u koje su bili umešani lobisti, ali ipak to ne bi trebalo da bude osnov po kojem se donosi sud o celoj profesiji”.

Presudni saveti

Lobiranje u Vašingtonu nije isto kao, na primer, u Parizu, jer su proces donošenja odluka, opšta politička kultura i način finansiranja političkih partija sasvim različiti. Isto može da se kaže i za evropski kontekst – lobiranje u Briselu nema mnogo zajedničkog sa lobiranjem u Rimu, Berlinu i Londonu.

Pišući sasvim direktno o značaju lobiranja u Evropskoj uniji, Sofija Korsi, koja se u okviru evropskih institucija dugo bavi ovom temom, lobiranje naziva “ružnom rečju” o kojoj zapravo niko nema identičan stav.

“Istina je da se u lobiranju sve zapravo svodi na način na koji ga neko praktikuje i cilj koji taj neko želi da postigne. Što je još bitnije, u EU svi to rade. To je jedini način da vaše ideje uspeju u ovom sistemu. Zbog toga lobiranje nije samo ustaljena praksa, već je i institucionalizovano u okviru EU”.

Shutterstock

Shutterstock

Objašnjavajući kako lobiranje funkcioniše i šta ono znači za mehanizam Evropske unije, ona navodi da je predstavljanje interesa u EU od nemerljivog značaja i da ponekad može da bude presudno. Pominjući primere kako su velike međunarodne korporacije, pa čak i države, bile “spasene zahvaljujući uspešnom predstavljanju interesa”, navodi i obratne primere kada su “pojedini bukvalno uništeni zbog manjka, ili lošeg predstavljanja”. Pritom je izričita u tvrdnji da, sagledavajući širu sliku sistema odlučivanja u EU, postaje “kristalno jasno” da ne lobiraju samo lobisti, već bukvalno svi. Poseban osvrt Sofija Korsi iznosi za zemlje koje pretenduju da postanu članice EU:

“Uzimajući u obzir kako sistem funkcioniše, vrlo je bitno za državu koja teži da postane država članica EU, da bude adekvatno predstavljena na svim nivoima institucija EU. Aktivnost zvaničnih predstavnika u Briselu ili drugde, to jest diplomatske misije u EU ili u sektorima ministarstava i raznim agencijama, mora biti dinamična i neprestana. Takođe, druge interesne grupe treba da budu zastupljene: njihova prisutnost može da potpomogne pristupanju ili čak da dovede do povoljnijih uslova za određeni lobi unutar pravnog okvira EU, kada članstvo postane realnost. Naravno, mogućnosti zastupanja interesa ne treba preceniti, ali se treba dobro izboriti za njih. Od presudnog značaja mogu biti saveti stručnjaka iz postojećih država članica”.

Koliko god bili uvereni da je zastupanje interesa država u Evropskoj uniji, odnosno pre svega u Briselu, najznačajniji segment međunarodne politike, realnost je značajno drugačija. U “evropskoj centrali” se za svoje interese najviše bore ogromne kompanije koje raspolažu s neuporedivo većim budžetima nego što to zemlje potencijalne članice EU mogu sebi da priušte. Borba za interese se vodi u oblastima energetike, proizvodnji hrane, u farmaceutskoj industriji, ribolovu…

Procene su da se godišnje na lobiranje u EU potroši više od milijardu i po evra, a broj aktivnih lobista u Briselu se procenjuje na oko 20.000. Ukupan broj onih koji rade na poslovima povezanim sa lobiranjem ili pomažu lobiste, uključujući i one koji su zaposleni u državama članicama EU, dostiže i do 100.000.

Shutterstock

Shutterstock

Kako rastu ovlašćenja, broj članica i tržište EU, tako se povećava i broj lobista koji su aktivni ne samo na ekonomskom, već i na institucionalnom lobiranju. To znači da se pored industrijskog sektora koji se nadmeće za povoljniju regulativu, pojedinačno nadmeću i regioni i gradovi pri raspodeli sredstava namenjenim infrastrukturnim i drugim projektima.

Najbolja šansa

Autor knjige “Korporativno lobiranje u Evropskoj uniji” Marko Drajić navodi da su oni koji proces u EU dobro poznaju svesni njegovih prednosti i nedostataka, ali da je učešće u njemu neophodno ukoliko brinu o svojoj budućnosti.

“Donošenje odluka u evropskim institucijama ne sme da bude tema koja je u našoj javnosti ograničena na floskule o ‘besmislenim procedurama’ ili ‘nametanju pravila’. To je neodgovorno jer bi kompanije, ali i svi građani Srbije, trebalo da znaju da je lobiranjem moguće na te odluke uspešno uticati. Što je najvažnije, na evropske institucije je moguće i treba uticati. Lobiranje u institucijama EU je tekovina njenog razvoja i rezultat potrebe da odluke koje se odnose na 500 miliona ljudi budu utemeljene na njihovim interesima.

To je praksa kojom se u evropskim institucijama trenutno zvanično bavi gotovo 11.500 subjekata – od sindikalnih do religijskih organizacija. Ipak, skoro polovinu ukupnog broja lobista čine oni koji se bave zastupanjem poslovnih interesa. To dovoljno govori o značaju odluka ovih institucija za poslovanje kompanija u Evropi i širom sveta i važnosti izgrađivanja lobističkih kapaciteta za uticaj na njih.”

Povezane vesti – SKUPO LOBIRANJE Pacoli: Osigurao sam 43 priznanja svojim sredstvima

Drajić objašnjava da je, kako za poslovne tako i za političke interese, preduslov uspešnog lobiranja odlično poznavanje procedura donošenja odluka. Zbog svoje uloge u zakonodavnom procesu, u EU su najčešća meta lobista Evropska komisija, Evropski parlament i Savet EU. Jedan od glavnih zadataka Evropske komisije je kreiranje i predlaganje pravnih akata, a Evropskog parlamenta da ih zajedno sa Savetom EU usvaja ili menja.

“Lobisti imaju najviše šansi da utiču na određenu odluku kada je ona u početnoj fazi donošenja u rukama činovnika koji su na nižoj hijerarhijskoj lestvici. Zato oni, pored toga što se sastaju sa poslanicima Evropskog parlamenta, komesarima i šefovima generalnih direktorata, znaju da je jednako važno i da pišu njihovim pomoćnicima, da učestvuju u radu različitih komiteta, odbora, radnih tela na kojima se predlozi odluka formulišu”, navodi Drajić.

Shutterstock

Shutterstock

“Cena korupcije”

U knjizi “Vodič kroz lobiranje” Duško Krsmanović precizno razgraničava pojmove lobiranja i korupcije koji se ovde uglavnom poistovećuju, naglašavajući da se korupcija odnosi na aktivnosti koje su kvalifikovane kao krivična dela u kojima se davanjem i primanjem mita utiče na nosioce javnih funkcija:

“Lobiranje nikada ne uključuje davanje direktne nagrade nosiocima javne funkcije u zamenu za određenu uslugu. Lobiranje je vršenje uticaja putem informacija koje imaju političku težinu. Da bi informacija bila korisna za lobiranje, ona mora da bude vrlo specifična i upotrebljiva za političke ciljeve. Informacije u procesu lobiranja predstavljaju ključni faktor, jer putem njih institucije dobijaju znanja koja im unapređuju zakonodavni i izvršni kapacitet, ali i informacije o pulsu javnog mnjenja i industrije koje su od suštinskog političkog značaja za izabrane funkcionere”.

Prema objašnjenju koje navodi, “cena korupcije” u razvijenijim ekonomijama je prilično visoka, pa se kompanijama ne isplati da nekog podmite, jer to uvek nosi rizik da će osoba koja vrši javni posao biti otkrivena, ili da će jednostavno izgubiti svoj položaj, što može da znači i da cela “investicija” propada a kompanija dodatno može potpuno da uništiti svoju reputaciju:

“Umesto toga, mnogo je isplativije ulagati u lobiranje čiji su rezultati trajniji, a ne nosi gotovo nikakve rizike po poslovanje kao korupcija. Firme u razvijenim ekonomijama slede i ekonomsku logiku kada se odluče za legalan način vršenja uticaja kroz lobiranje, koje je ekonomičnija opcija imajući u vidu rizike koje nosi korupcija… Lobiranje istiskuje korupciju u određenom stepenu u sistemima gde je ekonomija razvijenija a vladavina prava jača. Time se uticaj na donošenje odluka pomera iz sive zone ka transparentnosti, što je ključ za obezbeđivanje integriteta javnog sektora.”

Shutterstock

Shutterstock

Nemanja Nenadić, programski direktor organizacije Transparentnost Srbija, navodi da je u Srbiji dugo poznato da uređeno lobiranje može biti dobra prepreka nekim vidovima korupcije:

“To znanje nije samo teorijsko, niti zasnovano isključivo na iskustvima velikih lobističkih centara. I u samoj Srbiji su, u prve dve decenije ovog veka, građani saznali za mnoge slučajeve u kojima je bilo izrazitih sumnji da su propisi donošeni pod uticajem zainteresovanih strana, pri čemu niko nije polagao račune o toku zakonodavnog postupka. Donosioci odluka u državnim organima bili su ili jesu pod uticajem mnogih, počev od konsultanata iz inostranstva i diplomatskih predstavnika, koji promovišu svoje viđenje pravca reformi kojima Srbija treba da teži, preko partijskih finansijera, koji su dočekali trenutak da naplate prethodnu podršku kroz propise i odluke koji će im biti u interesu, pa sve do snažnih domaćih ili mešovitih interesnih grupa koje štite privilegovan položaj svojih profesija, dominaciju svojih firmi na srpskim tržištima, ili ekskluzivnu mogućnost eksploatacije resursa”, ističe Nenadić, dodajući da preciznih istraživanja na tu temu nema, ali da je utisak da su se posredovanjem između zainteresovanih strana i donosilaca odluka u Srbiji do sada manje bavili profesionalni lobisti, a da su tu ulogu najčešće igrali “ljudi od poverenja”, koji formalno nisu deo državnog aparata i koji mogu uporedo da se bave svojim osnovnim profesijama bez zakonskih smetnji.

“Mi smo spremni, uključujući i to da imamo ovlašćene predavače za lobiste. Sve će morati da bude registrovano, da se zna koji lobista je pristupio kom funkcioneru. Mi možemo da proverimo izveštaj lobista i lobiranih lica i da to uporedimo”, izjavio je Dragan Sikimić, direktor Agencije za borbu protiv korupcije, u čijoj nadležnosti je mnogo toga što se tiče ove oblasti.

Agencija kao obavezu ima sprovođenje obuke i izdavanje uverenja o završenoj obuci za lobiste, vođenje Registra lobista i Registra pravnih lica koja obavljaju lobiranje, uključujući pojedince i pravna lica iz inostranstva koji se time bave u našoj zemlji, kontrolu o lobističkim kontaktima s funkcionerima koji su izabrani, postavljeni ili imenovani, kršenju obaveza, sprečavanju korupcije…

Poslednje pomenuto je zapravo i najznačajnije, jer se pojmovi lobiranja i korupcije često prepliću. Nenadić objašnjava da je zakon o lobiranju jedan od poslednjih antikorupcijskih zakona koje Srbija nije imala:

“Svakako da je to dobro samo po sebi, međutim, iskustva iz zemalja regiona pokazuju da su ti zakoni u velikoj meri ostali mrtvo slovo na papiru, odnosno da je veoma mali broj registrovanih lobističkih aktivnosti”.

Shutterscok

Shutterscok

Predsednik Društva lobista Srbije Nenad Vuković izričit je u stavu da u Srbiji tako neće biti:

“Prvi put imate mogućnost da uvidom u registar vidite ko je uticao na koga, i samim tim se svi neformalni savetnici i sva neformalna lobiranja pomeraju u sivu zonu”.

Uz komentar da je “dobro da se uredi neko polje, pa čak i ako nije savršeno”, ekonomista Vladimir Goati je svojevremeno izjavio da je “lobiranje klizava materija, ali da je dobro da se nešto što već neformalno postoji uvede u zakonske tokove”.

Koliko je pomenuto klizavo polje široko, svedoče tvrdnje znalaca ove oblasti iz Evrope da se lobiranjem, na svoj način, uglavnom u formi aktivnosti, bave i brojne nevladine organizacije sa različitim ulogama, bez obzira na to da li deluju na nacionalnom ili evropskom nivou:

“Nevladine organizacije su gotovo uvek neprofitne, ali pojedine imaju milionske budžete. One promovišu određene vrednosti kroz zagovaranje, a ređe konkretne interese kroz lobiranje. To, naravno, ne znači da se ne bave i lobiranjem, i to najčešće na polju ljudskih prava i ekologije.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar