Vesti
18.02.2025. 15:45
Vesti
24.02.2025. 15:35
Marko R. Petrović
Intervju
Da li je školska godina izgubljena, ko meri da li su zahtevi studenata ispunjeni... pitali smo profesora
U poslednjih pet godina sigurno, a i o godinama pre tog perioda dalo bi se raspravljati, gotovo nijedna školska godina nije bila, da tako kažemo, "normalna“. Bez obzira na to da li je bila prekidana štrajkovima, protestima, pandemijama, zločinima...
Nažalost, ni ova godina nije "iskočila“ iz tog matriksa. Već skoro dva meseca, ako u to uračunamo i na prečac skraćeno prvo polugodište, školski sistem nalazi se u svojevrsnom limbu. Deo prosvetnih radnika nalazi se u "zakonskom štrajku“, drugi su u "potpunoj obustavi rada“, jedni drža časove u trajanju od 45 minuta, drugi po pola sata, treći ne drže nastavu uopšte...
Roditelji i deca snalaze se kako bi se uklopili u novonastalu situaciju, bar kada je reč o nastavi. Ali su se isto tako i aktivirali, tako što je bar deo roditelja, ali i učenika, pre svega srednjoškolaca, podržao nastavnike i profesore u naporima da se izbore za ispunjenje njihovih zahteva.
I dok svi govore o protestima, blokadama, o načinima nadoknađivanja nastave, mogućem smanjenju plata nastavnicima koji su u štrajku, Aleksandar Markov, doskorašnji predsednik Foruma beogradskih gimnazija i profesor istorije u Osmoj beogradskoj gimnaziji, izašao je sa drugom, reklo bi se, konstruktivnijom pričom. U autorskom tekstu u jednom beogradskom nedeljnom listu, on je najpre ocenio da sada svi počinju da traže neki način da se iz cele situacije izađe što pre, ali je procenio i da bi trebalo da se gleda šta sve dobro može da se izvuče iz svega što nam se danas dešava.
U razgovoru za "Ekspres“, Aleksandar Markov malo detaljnije govori o tome šta može da izađe kao benefit iz poslednjih dešavanja.
"Teško je reći gde je izlaz sada i kako ćemo izaći iz ovoga, imajući u vidu da se nastavnici uglavnom drže studentskih zahteva koji su prilično široko postavljeni. A ono što još više otežava jeste činjenica da mi nemamo telo koje može da meri da li su zahtevi ispunjeni ili nisu ispunjeni. Ako se držite toga, i ako uzmete, recimo, da je zahtev da budu kažnjeni odgovorni za pad nadstrešnice ili napad na studente, ako tumačimo šta znači ’kažnjeni’, neko može da protumači da to znači da treba da budu osuđeni. Sudski proces može da traje i godinu dana. I ako se sada slepo držite toga, to znači da će školska godina biti u prekidu godinu dana ili nekoliko meseci. To je nezamislivo. U nekom trenutku prosto će morati da se stane. Neko će morati da kaže – dosta je i vraćamo se.
Naravno, uvek se pozivamo na odgovornost prema bivšim učenicima. Na gimnazijskim nastavnicima je po prirodi stvari da osećaju odgovornost prema tim mladim ljudima koje su školovali. Jer, većina njih iz gimnazije odlazi da studira. Ali moramo imati odgovornost i prema mladim ljudima koji su u školi danas i koji moraju nekako privesti školsku godinu kraju. Tako da je možda najbolje da u nekom trenutku studenti sami kažu ‒ hvala vam, vaša podrška zaista znači, ali morate da se okrenete i svojim učenicima, da pomognete da privedu školu kraju, da od njih stvorite te misleće ljude“, kaže Aleksandar Markov, profesor istorije u Osmoj beogradskoj gimnaziji za "Ekspres“.
Da pokažu taj nivo odgovornost prema drugima.
"A postoji i alternativa. Alternativa je da vlast pokaže odgovornost i da kaže – ispunili smo sve zahteve. Mada je to veoma teško jer, opet se vraćamo na to ko će da potvrdi da su ispunjeni svi zahtevi. Uvek može da postoji neko ko će reći – ne, ovo i ovo nije ispunjeno. Ali, eto, možemo da prebacimo i na vlast i da kažemo da oni moraju da pristupe ispunjenju tih zahteva i da se na taj način sve završi. Meni je realniji scenario da studenti opet pokažu odgovornost jer se sve vreme pozivaju na odgovornost. Da kažu – hvala našim profesorima, oni su dosta uradili za nas, možete da se vratite nazad i da nastavite da nam pružate podršku mimo škole.“
A i studenti su dosta uradili za vas.
"Uradili su u smislu zahteva, pomogli su delimičnom ispunjenju zahteva. Moramo da se vratimo na to da svi oni zahtevi nisu ispunjeni. Onaj ključni koji se odnosi na materijalni položaj u prosveti, da plata početnika bude ravna prosečnoj zaradi, taj zahtev nije ispunjen u ovom trenutku. Imamo najavu, odnosno kroz taj plan koji su napravili, to bi moglo biti ispunjeno nešto kasnije, krajem godine ili početkom 2026. godine. Ali, činjenica je da to nije ispunjeno u ovom trenutku. Svakako, doprineli su boljoj ponudi nego što je bila na početku. Jer ne možemo da kažemo da ništa nije dobijeno štrajkom nastavnika, nešto je dobijeno. Čak i taj poslednji kolektivni ugovor o kojem se dosta polemiše i priča i koji nesumnjivo sadrži diskriminatorne članove koji bi se mogli izmeniti aneksima.
Bilo bi veoma loše suspendovati Poseban kolektivni ugovor jer on zaista pruža dobru zaštitu nastavnicima s jedne strane, a postoje i pojedini članovi koji su povoljniji u odnosu na članove Zakona o radu... Stoga ne bi trebalo povlačiti taj poslednji kolektivni ugovor, već aneksima popraviti one članove koji su sporni. Sve u svemu, pomogli smo jedni drugima sigurno, ali možda je vreme da sada preuzmemo odgovornost prema mladima, odnosno ovoj mlađoj deci koja se školuju. I tu bi mogao biti izlaz iz čitave situacije.“
Vesti
19.02.2025. 18:25
Veštačka inteligencija o protestima u Srbiji - pet mogućih ishoda
Da se vratimo sada na ono dobro što bi možda moglo da izađe iz ovoga. U tekstu u NIN-u pomenuli ste praktično neku novu vezu koja se stvara između nastavnika i roditelja, koji su uvek nekako bili suprotstavljene strane. Sada deluju na neki način zajedno. Pomenuli ste i da se neguje stvaranje kritičkog mišljenja kod dece. Kako to može dalje da se razvija?
"To je zadatak za sve nastavnike, da od ove revolucionarne škole, kako sam je nazvao, iskoriste sve benefite za neku budućnost. Jedan moj kolega, a i nekih 2000 roditelja iz Novog Sada, govorili su o mogućem prekidu školske godine u martu. Sam predlog je u velikoj meri besmislen, ali čak i kada bi se to desilo, jedni razlog, opravdani razlog za tako nešto, mogao bi biti taj da se sada sprovede ta neophodna reforma školstva. I da po ovom modelu, gde su praktično, bar kada je reč o gimnazijskim učenicima, učenici koji su učestvovali u obustavi nastave učestvovali u radionicama koje su nastavnici organizovali. Dakle, nastavnici književnosti imali su svoje radionice, prirodnjaci su imali svoje, istoričari svoje. Organizovali su se kvizovi, gledanje filmova, analiza filmova.
Šta vam to govori? To vam govori da su učenici zainteresovani da rade, zainteresovani su da uče, zainteresovani su da polemišu, da diskutuju na različite teme, ali u skladu sa nekim svojim interesovanjima. I to nas vraća na jednu reformu gimnazija koja je ranije bila predlagana, još sa pokojnim Gašom Kneževićem, koja je podrazumevala uvođenje izbornosti. Tako da bi prvi razred gimnazije bio jednak za sve, a onda drugi, treći, četvrti u skladu sa svojim afinitetima učenici bi birali izborne pakete, u skladu sa kojima bi dalje razvijali svoje interesovanje. A to bi opet bilo dalje u skladu sa njihovim planovima za upis na fakultete. Jer, činjenica je da neko se neko ko planira da upiše istoriju, društveno humanističke nauke, neće mnogo interesovati za matematiku. Zašto bi imao, recimo, toliki fond časova iz matematike, ako može da ima veći fond časova iz istorije. I obrnuto, kada je reč o prirodnjacima.
U tom pravcu svakako bi trebalo razmišljati jer činjenica je da smo sada imali situaciju da nemate klasično odeljenje, da celo odeljenje dođe na jednu radionicu, nego se oni grupišu u skladu sa svojim interesovanjima i odlaze na te, nazovimo ih radionice. To je zaista nešto što bi moglo promeniti paradigmu obrazovanja i učiniti ga prihvatljivim. Sama škola nikada neće biti u potpunosti interesantna učenicima. I ne može. Ona je po prirodi stvari obaveza i kao takva dosadna. Ali, možete je učiniti kvalitetnijom sredinom, gde bi učenici zaista mogli da uče ono što smatraju da im je potrebno. Opet naglašavam, govorim o srednjoškolskim, gimnazijskim učenicima, jer računamo na neku njihovu zrelost u tim godinama, i da se opredeljuju dalje u skladu sa svojim afinitetom.“
To je nešto što na Zapadu već dugo funkcioniše, gde postoji ta izbornost.
"Tako je. I na taj način, kroz ove radionice, kroz ovu saradnju učenika i nastavnika razbili smo taj nivo autoriteta. Imali ste na primer Osmu beogradsku gimnaziju gde su nastavnici napravili horsku radionicu. Oni su imali probe hora i oni su izvodili učenicima neke izvođače od EKV pa nadalje. Naprosto, promenili su sistem rada jer to je jako dobro. Više ne postoji ona vrsta autoriteta gde nastavnik, kada uđe, lupi dnevnikom o sto i sada svi moraju da ga slušaju, ili ga niko ne sluša, ali prave se da ga slušaju. Uspostavljena je ta vrsta saradnje što je dobro.“
Uspostavljen je autoritet na drugi način.
"Tako je, kroz saradnju. E, sad, može sve ovo da nam se obije o glavu ‒ i ova sloboda koja je data učenicima u kreiranju, i roditeljima da učestvuju – ako bismo se vratili u one stare škole. Možda bi u nekom trenutku roditelji mogli proceniti da neki nastavnik ocenjuje prestrogo, pa organizovati plenum, pa blokadu ulica i slično.“
Vesti
19.02.2025. 16:05
Koliko građana Srbije podržava studente i njihove zahteve?
Vesti
23.02.2025. 12:35
Brnabić: "Studentima manja školarina za 50 odsto, profesorima veće plate"
Bilo je takvih slučajeva gde su roditelji organizovali proteste, u Šestoj gimnaziji, ako se ne varam.
"Bilo je, dobar primer gde su roditelji pokušavali da se pobune protiv nastavnika, protiv profesora Kneževića. Ali, kako bih rekao, i tada je rađeno na pogrešan način. Kao što je sada u nekim situacijama bilo nekih pogrešnih poteza od strane vlasti. Umesto da koriste neke zakonom dozvoljene metode, oni su išli na pritisak. Opet se vraćam na ono odakle je sve počelo, a to je slučaj Jovine gimnazije, kada je premijer imao priliku i sigurno kao roditelj da ode i uputi žalbu direktoru i inspekciji, on se tada odlučio za medije i da vrši pritisak kroz medije. Dalje da ne ulazimo šta je razbuktalo proteste i građansku neposlušnost kod nastavnika. U svakom slučaju, ovo bi mogla biti dobra prilika. Da li će je nastavnici, da li će je društvo, ne samo nastavnici, iskoristiti, teško je proceniti. Jer čitavom društvu je u interesu da škola bude bolja, da bude kvalitetnija. Sigurno bi nastavnici tu izašli iz zone komfora. Najlakši je čas na koji se uđe, ispredaje i uopšte te ne zanima da li učenik prati ili ne, ti si ispredavao svoje.“
I da li taj čas ima efekta.
"Tako je, ti si ispredavao svoje. Ali, ako bismo uveli nastavu koja bi bila ovog tipa, dakle, sa obradom tema koje su nešto drugačije od onoga što plan i program predviđa ‒ obrada, obrada, utvrđivanje, obrada, obrada, utvrđivanje – nastavniku bi bilo teže jer bi morao da se priprema za svaki čas i morao bi da se znatno više angažuje mimo časa nego što je sada slučaj, kada on eks katedra samo ispredaje i završi.“
Ali, možda bi na neki način bilo i lakše ako bi sa druge strane imao partnera koji bi bio uvučen u celu priču i da kroz interakciju dođu do nečega zajedno. A ne samo da izdeklamuje nešto i da ga ne interesuje ništa drugo.
"To u velikoj meri zavisi od samog nastavnika i njegove spremnosti da se menja. Imate nastavnike koji se i danas žale na S-dnevnik koji je uveden pre nekoliko godina. Zašto? Najčešće zato što smatraju da im je na taj način oduzet autoritet. Ranije onim običnim dnevnikom mogli su da lupe o sto i da ’zavedu’ red.“
Sad mogu da udare laptopom.
"Mogu, ali će ih skupo koštati. Zavisi mnogo od nastavnika. Ne kažem da i sada ne postoje nastavnici koji rade po sličnom principu, ne ovako slobodno, ali daju veće mogućnosti učenicima da razvijaju svoje potencijale. Ali, ako bismo to institucionalizovali i uveli kao pravilo, sigurno bismo dobili kvalitetnije škole, odnosno učenike koji bi bili motivisaniji da idu u školu. Naravno, to prati neke druge izmene u pogledu broja učenika u odeljenju. Jer popularnije gimnazije broje po 35 učenika u odeljenju, što je...“
To je i protivno zakonu.
"Naravno, i protivno zakonu, jer zakonom je predviđeno da ima najviše 28 učenika po odeljenju. Ranije je bilo 30, sada je spušteno na 28. Ali sa druge strane, imate i škole koje nisu toliko popularne, koje imaju problem sa brojem učenika. Tu negde između dolazi do nepoštovanja zakona, zato što obično te škole koje nisu popularne popune, bar kada je reč o velikim gradskim sredinama, broj đaka, ali nakon toga ti đaci počinju da izlaze iz tih škola, da ih napuštaju i prelaze u ove popularnije preko raznih veza i slično.“
Da li možemo da kažemo kako je možda ovo sada pravi trenutak da se počne, ili da se osmisli reforma celog obrazovanja koje bi na kraju trebalo da dovede do toga da škola bude zanimljivija, efikasnija, da deca budu motivisanija, da izlaze kao kvalitetniji ljudi iz te škole, ako ne i sa više znanja?
"Mi smo propustili do sada više šansi i trenutaka za promene. Ovo bi mogao biti odličan trenutak. Prvo, ova školska godina je i suštinski izgubljena. Formalno, možda se i može nadoknaditi, još u ovom trenutku, može se produžiti školska godina, mogu se uvesti radne subote, postoji čitav niz načina. Da ne pričamo kako smo radili u vreme kada smo imali onaj veliki štrajk, ne znam koja je to bila godina, kada je Verbić polivan vodom. Tada se formalno nadoknađivalo. Tada smo još imali papirne dnevnike pa nije bilo dovoljno mesta u dnevnicima da napišemo nastavne jedinice, pa smo fotokopirali dnevnike i lepili papire i ubacivali...
Formalno će se naći način da se ova školska godina privede kraju, ali suštinski, činjenica je da je ona izgubljena. I da ne bi bila u potpunosti izgubljena, upravo ovo što nam se dešava trebalo bi da bude dobra prilika, i da tako gledamo na sve što se dešava, a ne kao na izgubljenu godinu. Da gledamo kao na dobru priliku da nešto promenimo, da vidimo šta je dobro donela ova ’revolucionarna’, ova ’gerilska’ škola. Kako su to učenici radili, čime su nezadovoljni, možemo o tome da pričamo. Nije sve u oceni. Na neki način institucionalizovati ovu ’gerilsku’ školsku godinu, naravno, uz određene dopune, izmene.“
Ne vraćati se na stari sistem već...
"Mislim, da bi bilo veoma loše vratiti se na stari sistem jer vrlo brzo bismo od partnera mogli napraviti protivnike. S tim što mislim da bi i roditelji, a možda čak i učenici, sa ovom podrškom koju su nesumnjivo dali nastavnicima u velikom broju škola i to što su dobili vetar u leđa koji su dobili, možda to koristili za neke pogrešne ciljeve kako bi opet njihova deca dobijala petice. Naravno, ovde možemo pričati i o promeni sistema ocenjivanja koji je zastareo, koji je ostao u nekom starom vremenu, dok se svet potpuno promenio na Zapadu, pa i na Istoku. Promenio se sistem ocenjivanja, a mi i dalje imamo ono strogo od 1 do 5, pa sada svrstaj negde svoje znanje. A znamo još dok smo mi bili mladi da ocena nije merilo znanja, ali opet i dalje insistiramo na tome.“
I zašto je roditeljima toliko bitno da im deca imaju petice?
"Bitno im je zato što na osnovu tih petica oni opet upisuju ili srednje škole ili fakultete. Pogotovo je to nezgodno za srednje škole jer ta petica iz osnovne škole nosi 60 poena, odnosno odličan uspeh nosi 60 poena, a matura 40. Što znači da se ceni više, kada bismo to preveli, ceni se materijalno ‒ koliko si petica poneo, a ne koliko si naučio, što je ono što bi trebalo da pokažeš na tom ispitu. Jedni ispit koji imamo tog tipa, a koji je na nivou čitave države, jeste ta mala matura. Probalo se sa uvođenjem državne mature za srednje škole, nije prošlo.“
Pa su odložili, opet.
"Pitanje je da li će nekada od toga i biti nešto. Ali, imamo ovu malu maturu koja nam pokazuje kako se radi, koliko se radi, da li se dovoljno kvalitetno radi, koja osim tog kvalifikacionog karaktera ima i evaluacioni karakter, odnosno daje potpunu informaciju nastavnicima i upravi škole kako se radi u toj školi. Ali, mi smo opet prednost dali toj oceni, a ne znanju koje bi učenici trebalo ukupno da pokažu na tom ispitu.“
Kada ste govorili o toj evaluaciji, da li je iko ikada zaista realno sagledao rezultate male mature i rekao – e, vidi ovaj profesor tri godine zaredom imao je super đake, a ovaj profesor je tri godine za redom imao katastrofa đake? Da li je neko pravio to poređenje i da onda u skladu sa tim nešto uradi sa profesorima, na primer?
"Ja verujem da se u Ministarstvu prosvete radi neka analiza nakon što se završi taj ispit. Moguće da neke škole to isto rade, ali u pogledu motivacije nastavnika nije bilo pomeranja. Bilo je razgovora o uvođenju platnih razreda. Recimo, to bi mogao biti jedan od načina kako bi se merio doprinos nastavnika, odnosno kako bi on mogao napredovati kroz platne razrede. Ali, čak ni tada to nije bilo zamišljeno. Opet je bilo zamišljeno koliko nastavnika radi, koliko seminara prolazi i slično. Naravno, od platnih razreda se odustalo, više niko i ne priča o tome. Postoji druga vrsta problema, na taj način bi mogli eventualno nagrađivati nastavnike osnovnih škola, ali ne možete nagrađivati nastavnike srednjih škola jer ne postoji državna matura. Stalno tapkamo u mestu.“
Zapravo, nikako da napravimo sistem, da zaokružimo celu priču.
"Tako je. I to se u velikoj meri vezuje za ministre. Kako koji ministar prosvete dođe, a svestan je da je ministar prosvete, on ima neku svoju ideju. Poslednja ministarka nije još ni svesna da je ministarka. Ako je svestan da je ministar prosvete, on ima neku ideju. Uvek mi je primer ministar Šarčević koji je došao pun entuzijazma, nekih ideja, nije slušao sugestije i na kraju je sve to ispalo prilično loše. A nije moralo da ispadne tako, te promene koje je uneo. Trebalo bi na kraju zaokružiti tu celu priču.
Vesti
23.02.2025. 11:55
"Jedini lekoviti put za rešenje krize je dijalog"
Vesti
20.02.2025. 09:40
Rektor Univerziteta u Beogradu: "Studentski pokret nije pretnja za društvo, naprotiv"
Trebalo bi, možda, nekim zakonskim aktom regulisati da ministar prosvete ne bude vremenski ograničen, da njegov mandat ne bude vremenski ograničen. Jer, ovde na svake dve godine manje-više imate da se smanjuju ministri prosvete i onda oni ni nemaju neki preterani interes da ulaze u neke epohalne promene, gledaju samo da prežive. Da im se ne desi ovo što se desilo Slavici Đukić Dejanović, ili još ono gore što se desilo prethodnom ministru Ružiću. To realno nije imalo direktne veze sa njim, ali se desilo u njegovom mandatu. Mislim da ni ovo nema mnogo veze sa Slavicom Đukić Dejanović.“
Možda zapravo treba razmisliti i o tome da reforma ne bude vezana za ministra, nego da postoji neko van toga, imamo Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, imamo Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja...
"Jeste, to je tako i zamišljeno. Ali, suštinski bez jakog ministra koji bi gurao sve te promene i koji bi obezbeđivao finansije jer svaka promena diktira i finansijska ulaganja, vi ne možete ništa da menjate. Radi se desetogodišnja strategija i ona bi trebalo da bude smernica kako će se narednih deset godina škole menjati, reformisati i slično. Dakle, šta će biti glavni ciljevi. Međutim, te strategije obično su mrtvo slovo na papiru. Većina stvari iz same strategije ne bude ispunjena.“
Zato što ne donesu podzakonska akta koja bi trebalo da vode implementaciji Strategije...
"Između ostalog i to, ili nema finansija, ili nema političke volje, ili provedemo u kampanji pola godine... Stotinu je faktora koji utiču na to. Zato se i bira ministar. Da sve to može nekako da se decentralizuje, onda bi pitanje ko je ministar bilo nebitno. Ali u suštini, bitno je ko je ministar. On je, da tako kažem, menadžer. Da upravlja nekim privatnim sistemom, on bi bio menadžer. A ovde kod nas, kada se to svede na politički nivo, to je ona poslednja karta koja se deli – hajde da zadovoljimo nekog stranačkog partnera. I tako ispadne da i kada dođe novi ministar, on nije zadovoljan. Sećamo se da i ministar Ružić nije bio zadovoljan kada je dobio taj resor. Bar se tako pričalo. Ne verujem ni da je aktuelna ministarka zadovoljna. Suočena sa svim ovim dešavanjima sigurno nije. Tako da je bitno da tu dođe neko ko ima elana i neko ko realno može da dobije političku podršku za ideju da je sprovede. Ali, da je zaista sprovede, da ne bude uvek nedovršeno, kao što je bilo ‒ od reforme gimnazija, uniformi i ko bi se setio svega što je Šarčević predlagao.“
Komentari
