Sveti Sava i Dan Brozove Republike

Sveti Sava i Dan Brozove Republike


Koja je Vaša prva asocijacija kad neko u javnom govoru pomene Rastka Nemanjića, to jest Svetog Savu?
-Pitanje nije naivno jer ono zapravo otkriva suštinu našeg istorijskog, kulturnog i državnog narativa. Ono u suštini otkriva tamnu i neveselu suštinu srpskog bića. To je priča o narodu koji je sve učinio da dobije baš ovako otužnu, možda i goru sudbinu od ove koju živimo poslednjih stotinu i nešto godina!

Mnogi će reći da bogohulim, u najmanju ruku da preterujem, ali svakog 27. januara, kada je crvenim slovima upisan Rastko Nemanjić u božji rukopis, uz puno poštovanje, imam neodoljiv utisak da taj veliki dan slavimo baš onako kako smo slavili najveći Brozov praznik, Dan Republike, svakog 29. novembra.
Za Savindan u svakoj školi u Srbiji, ali i u rasejanju, dečji horovi pevaju prosvetiteljsku himnu “Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi”, na svečanoj akademiji u Sava centru u Beogradu daje se dramaturški prikaz o tome kako je mlađani princ Rastko krišom pobegao na Atos i tamo se postrigao, zamonašio pod imenom Sava. Sutradan svi zaboravimo na “najvećeg prosvetitelja među Srbima”.

Ali mnogo smo veći greh učinili životu i delu najvećeg u istoriji Srba što prećutkujemo da je Sveti Sava napisao prvi srpski ustav, crkveni i građanski (državni), pod imenom Zakonopravilo, ili na grčkom Nomokanon. Poslednja dva veka o postojanju Zakonopravila ne govore glasno ni crkva ni država. To kapitalno istorijsko delo imalo je veliki uticaj na ukupan društveni i duhovni razvoj pravoslavnih zemalja poput Rusije, Bugarske i Rumunije. Na njegovim postulatima uspostavljena je Ruska pravoslavna crkva u vreme Malorusije, kada je ruska crkva stolovala u Kijevu, a ruski car Ivan Grozni je na građanskim principima Zakonopravila udario osnove ruske imperije. Zakonopravilo je uzidano u temelje nemanjićke kraljevine Srbije, i Srbi su ga se držali poslednji put s poštovanjem tokom Karađorđeve Srbije 1804. Od tada do danas, zvanična Srbija, crkvena i državna, složno ćute.

Niko nije pomenuo i da se najzad 2004. pojavio prvi tom Zakonopravila preveden na savremeni srpski jezik u privatnom izdanju zaslugom dr Miodraga M. Petrovića, istoričara, kanonologa, teologa, bivšeg naučnog savetnika u Istorijskom institutu SANU, u saradnji s Ljiljanom Štavljanin-Đorđević. Tako zapravo dolazimo do opskurnog saznanja da Zakonopravilo Svetoga Save ni posle punih osam vekova nije prevedeno na savremeni srpski jezik. Ipak, očekuje se da dr Petrović (kaže da ne garantuje, ali će se potruditi) prevode i drugi tom kapitalnog dela Svetog Save do kraja ove godine. Vuk Stefanović Karadžić i Jernej Kopitar pre dva veka molili su da se Zakonopravilo prevede na srpski jezik, a deo naučne javnosti strahovao je da će taj posao završiti stranci pre naših naučnika. Samo nas još ta sramota nije zadesila.

Dr Miodrag M. Petrović je jednom nedavnom prigodom javno pitao: “Da li bi takav duhovni, prosvetiteljski i državnički gorostas kao što je Sveti Sava, ukoliko bi ga drugi narod imao, bio toliko zapostavljen, potiskivan i zloupotrebljavan? Naročito danas, kada se sve posmatra kroz prizmu toga da li se neko ili nešto uklapa u viziju EU, evroatlantske planove i globalizaciju sveta. Sveti Sava bi svakako, radi očuvanja pravoslavne vere i celovitosti Srbije, osudio izjave pojedinaca političara o tome da “EU nema alternativu”. On je živeo u vremenima kada su međunarodni i međuetnički verski odnosi bili veoma složeni i izrazito suprotstavljeni. Ako bi se ti ondašnji odnosi upoređivali s današnjim odnosima u svetu, nikako ne bi mogli da se ocene kao jednostavniji i lakši. Mudrost, snalažljivost i rodoljublje Svetog Save iz onih vremena danas mogu poslužiti kao uzor, kako državnicima, tako i crkvenim zvaničnicima, za iznalaženje rešenja u ovim sadašnjim složenim crkvenopolitičkim lutanjima. Jer blagodareći upravo njegovoj visprenosti u pregovorima na svim poljima crkvenim i državnim, SPC nije znala za unutrašnje razdore, niti je država podsećala na razgrađeni vinograd…”

Profesor Rimskog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu, dr Žika Bujuklić, saopštava nam neverovatan podatak: “Ogromna većina profesora na Pravnom fakultetu u Beogradu do skoro nije ni čula da Zakonopravilo Svetog Save uopšte postoji, a kamoli da je to najznačajniji zakonski dokument kod Srba u istoriji. Ja sam na svoja predavanja vukao kopiju Ilovičkog prepisa Zakonopravila, knjižurinu tešku 7,5 kilograma (to je fototipsko izdanje koje je priredio dr Miodrag M. Petrović 1991. godine), i pričao studentima o Zakonopravilu, njegovom sadržaju i značaju. S tim u vezi pomenuću dve rečite činjenice: mnogi među kolegama predavačima govorili su „eno Žika srbuje”, a studenti su me pitali treba li im to za ispit. Odgovarao sam im da to nije za ispit, nego za nešto važnije, da znaju šta je duhovna vertikala našeg naroda, priča profesor Bujuklić.

“Da Sveti Sava nije uradio ništa drugo nego da je preko Zakonopravila u mladoj srpskoj kraljevini ukinuo poligamiju, stavio ženu i porodicu u prvi plan ukazujući na njihov državni i duhovni značaj, da je ženu usred konzervativne i raspadajuće Vizantije postavio na pijedestal uvažavanja, dovoljno bi bilo da uđe u istoriju na velika vrata”, kaže za “Ekspres” dekan Pravnog fakulteta u Beogradu prof. dr Zoran S. Mirković.

Ipak, ohrabruje činjenica da su ispred Dekanata Pravnog fakulteta u Beogradu na vidnom mestu istaknuta dva značajna dokumenta – Ilovički prepis Zakonopravila Svetog Save sa desne strane i kopija Dušanovog zakonika s leve. Uveden je obavezan i kosan ritual da svaki diplomac Pravnog fakulteta, kad prima diplomu u Svečanoj sali, levu ruku drži na Ilovičkom prepisu Zakonopravila. Ipak se okreće!
Najveći poznavalac života i dela Svetog Save, dr Miodrag M. Petrović tvrdi da je Sveti Sava pisao Zakonopravilo sedam godina, od 1212. do 1219, s jasnom vizijom osamostaljenja srpske crkve i države. U ovom svom delu jasno je definisao zakonske norme, crkvene i državne, koristeći iskustva nomokanona ispisanih u Vizantiji. Koristio je više od stotinu zakona ispisanih na grčkom u kojima su utkana zakonska prava i Istočnog i Zapadnog rimskog carstva, tako da je i Rimsko pravo utkano u prvi i najznačajniji pravni akt srpske crkve i države. I dr Miodrag M. Petrović i profesor Petar Zorić, kao i mnogi njihovi slavni prethodnici, dr Sergej Troicki, dr Dimitrije Bogdanović, slažu se u tome da Sveti Sava nije prepisao zakonska dokumenta postojećih nomokanona, uključujući tu i Justijanov zakonik, nego ih je izučavao, koristio i pisao „fino tkanje” autohtonog zakonskog dokumenta primerenog državi Srbiji i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Toliko je to činio samosvesno i dalekovido da u Zakonopravilo nije uneo srpsko običajno pravo, što je za ono vreme predstavljalo revolucionaran čin.

Kada je u Nikeji izašao pred carigradskog patrijarha Manojla Sarantena Haritopula da traži osamostaljenje Srpske pravoslavne crkve, predao mu je završeno Zakonopravilo jasno pokazujući da će se srpska crkva i država poštovati već definisanih zakonskih normi, da Srbi nisu divlje pleme, nego ozbiljan državotvorni narod po pitanju vere i države. Tako je Sveti Sava isposlovao samostalnost (autokefalnost) Srpske pravoslavne crkve i zaokružio srpsku državnost, jer u to vreme (mada i danas važe slični uzusi) bez samostalne crkve ničija državnost nije bila potpuna.
Mudrost Svetog Save, o čemu svedoči nauka, bila je fascinantna. On od Konstantinopolja nije tražio dozvolu za samostalnost države Srbije jer je ne bi ni dobio. Tražio ju je i dobio od pape 1217, kada je Srbija postala kraljevina, a Stefan Nemanjić proglašen za kralja Stefana Prvovenčanog. Samostalnost srpske crkve tražio je u Konstantinopolju i dobio jer je i tada Konstantinopolj strahovao od toga da bi mlada srpska država u usponu mogla da prihvati katoličanstvo. Druga je priča što to Svetom Savi nije bilo ni u rezervnom planu.

Samostalno izdanje

Posle niza peripetija dr Miodrag M. Petrović odlučuje da prvi tom Zakonopravila štampa u manastiru Žiča 2004. godine pod naslovom „Zakonopravilo Svetog Save na srpskoslovenskom i savremenom srpskom jeziku”. Bilo je pokušaja da se štampanje tog dela spreči. Tibor Živković, direktor Istorijskog instituta SANU, i vladika Atanasija Jeftić su, kako tvrdi profesor Petrović, učinili sve što su mogli da se spreči štampanje prvog toma Zakonopravila. Međutim, zaslugama tadašnjeg ambasadora Srbije u Atini Dušana Batakovića i vladike raško-prizrenskog Artemija, prvi tom Zakonopravila je odštampan. Istorijski institut SANU štampao je 2005. svoje Zakonopravilo, koje je „neispravno, osakaćeno, prekrojeno i piratsko”, navodi dr Petrović.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar