Sveti Vito, pomozi

Sveti Vito, pomozi


Jedna od najmisterioznijih pojava u istoriji zvala se “koreomanija”, ili, u prevodu – “plesna manija”.
Događala se od kraja 14. pa do sredine 16. veka, a manifestovala se tako što bi neko počeo da igra na ulici, drugi bi mu se pridružili, i to je znalo da traje danima.
U julu 1518. godine, u Strazburu, izvesna gospođa Trufo, započela je ples, kojem se, tokom četiri dana, pridružilo njih trideset troje, a tokom sledećih mesec dana, još njih 400.
Mnogi su umrli od iscrpljenosti, srčanog ili moždanog udara, a nauka nikada nije otkrila šta je uzrok te, iznenadne, što bi mi rekli – ma’nitosti. Ono što nauka kasnije jeste utvrdila je da se za tu vrstu neprekidnog plesanja utroši desetak puta više energije nego što je potrebno za maraton.
I tu smo negde kod veze koreomanije i protesta koji traju neka četiri meseca.
Za to vreme učesnici su, kada se izračuna dužina trase kojom su šetali u Beogradu i drugim gradovima, prepešačili nekoliko stotina kilometara (desetak puta više od trase maratona), a da niko, posle svega, ne može tačno da kaže – zašto.
Bez ikakvog sadržaja, osim tabanjanja i centralnog mitinga na kojem nije rečeno ništa, finale ovog besmislenog trošenja energije stalo je u nekoliko zahteva, koje su, oni koji podržavaju proteste, brže bolje proglasili “realnim”, odbijajući da bar postave nekoliko logičnih pitanja, pošto, na njih, odgovora nema.

PROTEST "JEDAN OD PET MILIONA"

Dakle, rečeno je da su zahtevi, redom: Zarobljeni mediji, Teška zloupotreba REM, i Izborni uslovi, a pročitana su i imena članova “pregovaračkog tima”, koji su na protestu kandidovali za dijalog sa vlastima, a sve o zahtevima.
Na stranu to što su zahtevi poprilično revidirani, promenjeni, i u odnosu na početne (hapšenje odgovornih za razbijenu glavu Borka Stefanovića), kao i u odnosu na one kasnije (ostavke Vučića, Brnabićke, Bujoševića, raznih ministara, članova REM), i ovi su, pre svega, nedorečeni i nejasni.
Šta znači – Zarobljeni mediji? Oni, u ovoj zemlji, jesu podeljeni, na one koji podržavaju Vučića, i na one koji su protiv njega, ali koji od njih je zarobljen, a koji slobodan? Kakva je razlika između Pinka i N1, Danasa i Informera, osim u gledanosti i tiražu? Ko je tu slobodniji, i po kojim kriterijumima? Informer, za kojeg Đilas nije normalan, ili Danas, za kojeg je Vučić ludak? I koga, od njih, treba osloboditi od “zarobljenosti” i na koji način?

Odgovor na to, oni koji su sve smislili, verovatno vide u sledećoj tački zahteva – Teškoj zloupotrebi REM. Ovo regulatorno telo, naime, zloupotrebljeno je, prema protestantima, zato što nije zabranilo rijalitije, i Pinkov informativni program.

To što REM nema ni jedan zakonski osnov da bilo šta od toga uradi, nije važno. Njegovo je, smatraju oni koji su osmislili zahteve, da “oslobodi” Pink, zabranom. Koja, opet, neće važiti, recimo, za N1 koji se, protiv zakona, nalazi na prvom mestu na daljinskom, bez namere da se s tog mesta pomeri. Za njega, uostalom, naši zakoni ne važe, ne postoji sankcija koja može da se primeni, jer je registrovan u Luksemburgu.

Drugim rečima, oslobađanje, u ovom slučaju, važi samo za njihove medije, a ne i za naše. Oni mogu, mirno, da nastave da dokazuju da je Vučić lud.
Posebna poslastica je sledeći zahtev – Izborni uslovi. Njih su em doneli oni koji protiv njih protestvuju, em, za svih ovih godina, tokom kojih je bilo sijaset izbora, niko od njih, dok su bili u Skupštini (do pre par meseci), nije tražio, nikada, da se o njima raspravlja, niti je podneo predlog za njihovu promenu. Toliko o tome.

protesti14

Da pređemo na “pregovarački tim”. Uobičajena stvar, poput nekadašnjih “kriznih štabova”, koja se desi u onom interegnumu, i nekoj vrsti vanrednog stanja, koje nastupaju posle revolucije.
Uz samo jedan problem. Revolucija se nije desila. Ni 13. aprila, ni pre, ni posle, čak ni kada je iznenada upadano u RTS, ili kada je “opkoljavano” Predsedništvo.
Ništa od toga. Nije je bilo, čak ako su je i priželjkivali, protivno svim pokazateljima. No, hajde i da to prenebegnemo, opet ostaju – pitanja.
Ko je tačno formirao “pregovarački tim”? Oni koji su bili tamo kada je imena čitao Lečić? Koliko ih je bilo? Ili je to tim koji su smislili Đilas i Boško? Po kojim kriterijumima, po kojoj proceduri, sa kakvim ingerencijama je stvoren? Po kom zakonu će da radi? I ko stvara tim, sa druge strane?
Onaj miting na kojem je bilo onoliko puta više ljudi, nego na opozicionom? I da li će taj tim, zbog brojki, biti legitimniji? Ili će da ga formira vlada? Po kom zakonu? Predsednik, ukazom? Opet, po kom zakonu?
Dalje, sve i da budu formirani, šta se tada dešava sa Skupštinom, u čijoj je nadležnosti većina zahteva? Raspušta se? U kojim uslovima se onda održavaju izbori, koji, po zakonu, moraju da uslede?
Po onim koje će timovi da smisle tokom kampanje? I ko će da ih proglasi važećim, ako Skupštine nema? Iste nedoumice važe i ako Skupština ostane i “pregovarači” joj upute zahteve, predloge, što je posao za koje je, po zakonima i Ustavu, nadležna Vlada. Šta ćemo sa Vladom, koja ne radi svoj posao? Da je raspustimo? I da idemo na izbore, a uslove ćemo, i u tom slučaju, tokom kampanje.

protesti25

Na kraju, sve da i sve to rešimo, i da dobijemo neke predloge, koji, da bi dobili zakonsku snagu, moraju da budu izglasani u Skupštinu, ostaje taj jedan, vrhunski nosens: Predloge će, Skupštini, da dostave oni koje su izabrali oni drugi, koji Skupštinu bojkotuju?! Pa kako, leba ti? Plašim se da na sve to, nema suvislog odgovora.
I da se ova koreomanija može završiti samo na isti način kao i ona iz srednjeg veka. A neki pisci tadašnjih anala tvrde da se od, napora izazvanog besomučnim plesom, oporavio samo onaj ko se molio Svetom Vitu, a zašto baš njemu, ne zna se.
U svakom slučaju, probajte. Sigurno je bolje od ovakvih zahteva.

1 comment

Dodajte komentar

+ Ostavite komentar