TAKO JE ZAPISALA MIRA (II deo): O zaštiti zvezda i Boga, avetima, Jovici Stanišiću...

U svojim obimnim dvotomnim memoarima pod nazivom "Bilo je to ovako", nedavno preminula Mira Marković, predsednica JUL-a i supruga Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika Srbije, zapisala je pregršt ocena i promišljanja o političkim i društvenim okolnostima, ličnostima, istoriji, opoziciji, etici i estetici, izdajama, svojoj deci... tokom burne poslednje decenije prošlog veka.

"Ekspres" je u prvom delu objavio zapažanja Markovićeve o demonstracijama, 1996. godini, omladini... U nekoliko nastavaka, bez komentara i upadica, prenećemo neke od zanimljivih delova.

"Tribina ispred 'Moskve' na kojoj je trebalo da govori Slobodan bila je postavljena na mestu koje se nije moglo apsolutno obezbediti... Tribina je bila okružena i demonstrantima. Bacali su na nju kamenje, razbijene flaše, cigle... Učesnici mitinga, pristalice Slobodana Miloševića. pristigli iz cele Srbije i samog Beograda, nisu mogli od njih da se približe tribini. I već su postali predmet pretnji i napada demonstranata. Policije nije bilo.

Predsednik države je trebalo da održi uskoro govor sa tribine koju apsolutno niko nije obezbeđiavo.
Negde oko tri, Slobodan mi je javio da policije stiže... Rekla sam svima, iz rukovodstva obe partije, SPS-a i JUL-a, da treba i mi da pođemo. Naravno da idem. Već je počeo da pada laki sumrak. Policija je nešto pre toga raščistila prostor oko tribine od demonstranata. On je stajao za govornicom. Ja sam stajala iza njega sa nekoliko drugova. Prvi i jedini put bila sam na tribini na kojoj je on govorio. Sve ranije su bile obezbeđene. Ova je bila stratište. Nisam se više plašila. Ako treba da ga ubiju, neka nas ubiju zajedno. Crna avet fašizma bila je opet tu. To bi bio nastavak obračuna između zla i biografije moje porodice.

Tako sam mislila samo jedan minut. možda tri. Preostalih šezdeset i više, koliko je trajao miting, nisam se brinula, nisam se plašila. Njega, Slobodana, su čuvale zvezde, nebo, Bog. Dole su se orili aplauzi, čula se pesma, nosili su Slobodanove slike.

Završio se miting. Zajedno smo pošli ka njegovoj kancelariji na Andrićevom vencu. Išli smo kroz masu ljudi, jedva smo se probijali kroz nju. Nikakvo obezbeđenje. Samo lični pratilac. I stotine ruku pruženih prema Slobodanu. Bile su prijateljske. Ali mogle su i da ne budu. Ko o tome brine. Zvezde, Bog? Brinuli su. Ali trebalo je da brine i nadležno ministarstvo. Ali nije brinulo, ili skoro da nije...

Jovica Stanišić, šef državne bezbednosti, nametnuo je svoju ličnost celom ministarstvu. Niko nije protestovao. Mnogi su mislili da za takvo ponašanje ima podršku predsednika. Ali, nije je mimao. Bar ne javno, bar ne zvanično. Koja je to onda bila druga podrška, koja ga je učinila autonomnim autoritetom.
Ako podrška nije bila politika njegove zemlje i njen predsednik, onda neka druga politika, neki drugi predsednik, ili neki drugi ljudi... Tu državnu tajnu zna samo služba Državne bezbednosti. A on je bio njen šef. Dakle, i ako je bio eksponent neke druge politike, neke izvan naše zemlje, niko osim njega nije to mogao tačno da zna, mogao je samo da pretpostavlja. Znala sam ko je pretpostavljao. Ali ta pretpostavka je ostala neizgovorena.
Sa pretpostavkom ili bez nje, opstrukcija koja se dogodila povodom mitinga nalagala je hitnu promenu u ministarstvu unutrašnjih poslova. Nije to bila neefikasnost. Bila je svesna, namerna opstrukcija s ciljem da se ukloni sa vlasti predsednik države..."