Tako je zapisala Mira (III deo): O Draškoviću, Đinđiću, direktivama...

U svojim obimnim dvotomnim memoarima pod nazivom “Bilo je to ovako”, nedavno preminula Mira Marković, predsednica JUL-a i supruga Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika Srbije, zapisala je pregršt ocena i promišljanja o političkim i društvenim okolnostima, ličnostima, istoriji, opoziciji, etici i estetici, izdajama, svojoj deci… tokom burne poslednje decenije prošlog veka.

“Ekspres” je u drugom delu objavio zapažanja Markovićeve o zaštiti zvezda i Boga, avetima, Jovici Stanišiću…  U nekoliko nastavaka, bez komentara i upadica, prenećemo neke od zanimljivih delova.

"Ostalo je bez odgovora jedno pitanje. Ko je, u stvari, organizovao i finansirao demonstracije krajem 1996. i početkom 1997. godine u Beogradu. Ko je bio njihov mozak.
Svakako to nisu bile vođe koalicije 'Zajedno'. Epski opširan, Vuk Drašković, čija je večernja egzaltiranost bila u najmanju ruku neobična i navodila na sumnju da je možda prethodne, dnevne sate prespavao, dok predveče nije upotrebio neko 'medicinsko' sredstvo da sebe preobrazi u zlobnu reinkarnaciju uličnih strašila. Ili praktični, površni, emotivno i moralno kastrirani Đinđić, koji je od svojih špijunskih studentskih dana u Nemačkoj uspeo da postane nominovani lokalni zastupnik germanizacije najvećeg slovenskog naroda na Balkanu. Ili sasvim beznačajna Vesna Pešić, čiji je vokabular sveden na prostu i neobrazloženu mržnju...
Pošto su demonstracije okončane, jednog dana Nenad Đorđević, potpredsednik JUL-a i jedan od njegovih osnivača i moj bliski saradnik u proteklim godinama, preneo mi je poruku od Zoarana Đinđića. Hteo bi da se vidi sa mnom. Posle onih pretnji upućenih Slobodanu prošle zime? 'Neka dođe u JUL', rekla sam Nenadu. 'Može li predveče, kad nema nikog', to je rekao Nenad. 'Neka bude'.
Došao je predveče. Kad nije bilo nikog, sa Nenadom. Sedeli smo u mojoj kancelariji. Nenad je ostao da čeka u kancelariji sekretarice. Đinđić je seo brzo i još brže, bez uobičajene konverzacione banalnosti, rekao: 'Šta ćemo sada da radimo?' Mi, mi? Oni i mi? On i ja? Bože, gde si da ovo čuješ. Ja mu kažem: 'Ja znam šta ću, ono što sam i do sada. A Vi kako hoćete'. 'Mogli bismo da nađemo zajednički jezik', kaže on. Mogli bismo, ali ako nam zajednički jezik bude moj. To ne kažem. Samo mislim tako. On predlaže da mu kažem kako vidim Srbiju u budućnosti. Njen razvoj i odnose sa svetom. Ja mu o tome govorim ne previše dugo, sasvim otvoreno i iskreno. On me sluša sa očima iznad moje glave. Šeta mu pogled od jednog do drugog zida. Ali, on se slaže, manje-više i on sve vidi tako. Možda malo fleksibilnije, kada je u pitanju saradnja sa Zapadom, možda malo praktičnije kada je u pitanju privatizacija. 'Ali, tu smo ipak blizu. Neće biti problema.' 'Imate trinaest opština u Srbiji, dobili ste vlast u Beogradu. Eto, sprovodite tu 'blisku' politiku.'
Rastali smo se kad je već počela da pada noć...
A svoju politiku, tako blisku onoj koju je od mene čuo one večeri u JUL-u, Zoran Đinđić i nije baš stigao da vodi u opštinama i u Beogradu, gde je koalicija 'Zajedno' dobila vlast. SPO i Demokratska stranka, odnosno Drašković i Đinđić su se sukobili, koalicija se raspala, oni su postali ljuti neprijatelji.
Biće tako neko vreme. Mora da su ostali bez direktiva koje su sedam godina dobijali izvan zemlje. Pa su delovali spontano i slobodno, po svome. Dok ne stignu sledeća uputstva."

Pročitajte još:

[owl-carousel category="Uncategorized" singleItem="true" autoPlay="true"]