TRGOVINA UTICAJEM – UNTOUCHABLES

TRGOVINA UTICAJEM – UNTOUCHABLES


Tužioci su, nažalost, zadovoljni kažnjavanjem neposrednog izvršioca dela, umesto da idu korak dalje i utvrde zašto je neko, odnosno po čijem naređenju preduzeo nezakonitu radnju ili nije izvršio zakonitu obaveznu radnju”, kaže Nemanja Nenadić, direktor “Transparentnosti Srbija”

Suština moći kao mogućnosti odnosi se na čovekove stvaralačke potencijale. Stvaralaštvo je samo po sebi moć. I ta moć stvara uticaj na okolinu, na druge ljude. Međutim, kada se moć koristi za lične interese i u suprotnosti od javnog značaja, dolazi do onoga što se smatra suštinom korupcije, a uticaj na druge ljude, posebno na one podređene, u takvoj korelaciji interesa pretvara se u trgovinu uticajem – jedno je od prvih krivičnih dela koja su u Srbiji uvedena upravo kako bi se stalo na put korupciji. Za deset godina, koliko ovo delo postoji, zbog trgovine uticajem uhapšeno je manje od sto osumnjičenih, a manje od 20 je osuđeno na zatvorske kazne. U mreži policije, tužilaštva i suda našle su se uglavnom sitne ribe: poneki sudija, lekar, nekoliko policajaca, jedan direktor škole, nekoliko opštinskih službenika. Skoro svi iz unutrašnjosti. Nijedan političar, ministar, gradonačelnik, predsednik opštine…

A upravo bi na te krupnije zverke moralo da se odnosi ovo krivično delo, koje najdetaljnije reguliše nezakonitost “izvršenje službene radnje koja ne bi smela da se izvrši, odnosno neizvršenje službene radnje koja bi morala da se izvrši”, njihovih izvršilaca, posrednika i nalogodavaca.

Advokat Sead Spahović za “Eksperes” kaže da glavni problem što u desetogodišnjoj primeni ovog krivičnog dela nisu pale krupnije zverke leži upravo u podređenosti izvršioca prema nalogodavcu trgovine uticajem.

“Ne može neko ko je na nižem položaju i ko je u suprotnosti sa zakonom izvršio ili nije izvršio službenu radnju da prijavi sudu ili tužilaštvu onog ko mu je to naredio kad je to naređenje mogao da mu izda samo neko ko je po položaju i funkciji iznad njega. Znači, neposredni izvršilac krivičnog dela u životu zavisi od onog ko je iznad njega i onda dolazi do glavne začkoljice u ovom delu, a to je dokazivanje dela. Da bi se dokazalo delo, onaj ko je na nižem položaju morao bi da ukaže na onog ko je na višoj funkciji, ko mu je praktično šef, a to se u praksi ne dešava. Ne dešava se upravo zbog te zavisnosti od nalogodavca, ali i zato što za ovo delo ne postoji sistem zaštite svedoka. Kada bi taj sistem postojao, kada bi izvršilac bio siguran da je zaštićen u svedočenju i da neće trpeti posledice zbog svog svedočenja, onda bi u zatvoru zbog trgovine uticajem bilo mnogo više ljudi i mnogo više krupnijih zverki”,  kaže advokat Sead Spahović.

trgovina uticajem (1)

Drugi razlog što trgovina uticajem nije zastupljena u meri u kojoj bi trebalo da bude, smatra advokat Spahović, jeste u tome što u većini slučajeva tužioci posežu za njom kada im propadne optužba za davanje i primanje mita.

“Kad tužilaštvo ne može da dokaže davanje i primanje mita, poseže se za trgovinom uticajem kao krivičnim delom”, kaže Spahović.

On smatra i da je deset godina, koliko ovo krivično delo postoji u domaćem zakonodavstvu, kratak period da bi se ustanovile norme i sumirali rezultati, pogotovo što se radi o jednom od seta koruptivnih krivičnih dela.

“Suština korupcije je suprotnost između ličnog i javnog interesa. A koruptivna krivična odgovornost se odnosi na situacije kada izvršilac koristi svoja ovlašćenja za lični interes. Kod nas se, nažalost, pod korupcijom smatra samo uzimanje i davanje mita, iako je moguća i bezgotovinska korupcija. To može biti i napredovanje u poslu i karijeri kao ustupak za nezakonito postupanje”, objašnjava advokat Sead Spahović.

Povezane vesti – KAKO SMO DOŠLI DOVDE? Agresija kao model života

Iako većina pravnika smatra da je deset godina primene trgovine uticajem, kao krivičnog dela, kratak period za sumiranje rezultata, Nemanja Nenadić, programski direktor “Transparentnosti Srbija”, kaže da trgovina uticajem kao krivično delo nije novo, jer mu je ranije prethodilo “protivzakonito posredovanje”. Trgovina uticajem doneta je kao krivično delo sa širim krugom izvršilaca i radnjama izvršenja, ali je, kako se pokazalo u praksi, manje zastupljena od ranijeg protivzakonitog posredovanja, pogotovo što se često kvalifikuje kao zloupotreba službenog položaja.

“Suština trgovine uticajem kao krivičnog dela je da se za ovo delo goni osoba koja sama nije u poziciji da donosi i potpisuje odluke, ali može da utiče na nekoga ko te odluke može pravno da donese. Ali zašto se u praksi ne goni onaj ko je uticao na donošenje nezakonite odluke, ili je uticao da neko ne izvrši službenu radnju, koju je po zakonu morao da izvrši? Problem je u dokazivanju, jer je lakše dokazati da taj neko jeste izvršio nezakonitu radnju ili da nije uradio neophodnu zakonitu radnju nego utvrditi ko mu je to naredio. Tužioci su, nažalost, zadovoljni kažnjavanjem neposrednog izvršioca dela umesto da idu korak dalje i utvrde zašto je neko, odnosno po čijem naređenju preduzeo nezakonitu radnju ili nije izvršio zakonitu obaveznu radnju. U Zakonu o krivičnom postupku postoji mogućnost da se radi dokazivanja koriste iskazi onih koji su učestvovali u korupciji, odnosno onih koji svojim svedočenjem mogu da pomognu tužiocu da dokaže krivicu onih koji su to naredili, koji su to tražili, odnosno onih koji su još više krivi”, kaže Nenadić.

korupcija

Takvo svedočenje, koje bi moglo da ukaže na nekog iznad, kaže Nenadić, deo je višeg društvenog interesa.

“U tom slučaju, onaj koji svedoči imao bi mogućnost da na osnovu sporazuma sa tužilaštvom dobije manju kaznu. Naravno ako svojim svedočenjem raskrinka čitavu koruptivnu mrežu. Ta mogućnost blaže kazne po sporazumu se primenjuje u slučajevima trgovine narkoticima i nema razloga da se ne primenjuje kod krivičnog dela trgovina uticajem. Zato bi tužioci morali da budu mnogo agilniji i aktivniji. Njima u istrazi ne može da bude cilj samo neposredni izvršilac, već razotkrivanje kompletne organizovane mreže korupcije”, kaže Nenadić.

Advokat Dušan Slijepčević, koji je član Saveta za borbu protiv korupcije, za “Ekspres” objašnjava da krivično delo trgovina uticajem spada u dela koja podrazumevaju “službenu dužnost”.

“U tom delu su i zloupotreba službene dužnosti, davanje i primanje mita. I sva ta dela su isprepletena, tako da je tužilac uvek u problemu koje delo da kvalifikuje kada počne istraga. Mnogo češće se kvalifikuje zloupotreba službenog položaja nego trgovina uticajem, jer je tužiocima to lakše za dokazivanje. I primanje i davanje mita je skoro identično trgovini uticajem jer u oba slučaja postoji materijalna korist i zato treba biti pažljiv u kvalifikaciji”, kaže advokat Slijepčević za “Ekspres”.

Povezane vesti – INTERVJU DOBRIVOJE RADOVANOVIĆ: Kriminal je u Srbiji postao supkultura

Glavni problem nedovoljne primene ovog krivičnog dela advokat Slijepčević vidi prevashodno u nedovoljnoj obučenosti policije, tužilaštva, ali i sudova.

“Do 2009. godine naš pravni sistem je bio kontinentalni, više ruski. Sa reformom 2009. u domaće zakonodavstvo unet je deo anglosaksonskog prava. Deo. Međutim, za to ni policija, ni tužilaštvo, ni sudstvo nisu bili pripremljeni. I tu je nastao glavni problem jer su svi oni morali da prođu mnogo bolju obuku. Ovako je sve ostalo na starom i zato je problem zašto nema više akcija na suzbijanju trgovine uticajem. Pre svega jer tužioci ne znaju kako da tu trgovinu uticajem dokažu, iako im je na raspolaganju puno tehnika, od tajnog snimanja, praćenja, naravno uz odobrenje suda, sporazuma sa svedocima… Od 2009. godine tužilac je taj koji vodi istragu, ali on je u svom radu samo samostalan, ne i nezavisan, što znači da ni on ne može da bude bez tog famoznog uticaja sa strane. I onda se opet vraćamo na staru priču koja je svima postala i teška i dosadna, ali je suštinska. Set antikoruptivnih zakona je možda dobar ili loš, ali je činjenica da njime jesu obuhvaćeni glavni elementi korupcije. Problem je samo što je bez primene taj zakon samo prazno slovo na papiru”, kaže advokat Slijepčević.

 

Više čitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar