U prvom planu

Ostavši, zbog bojkota parlamenta, bez mogućnosti da sa skupštinske govornice promoviše svoju politiku, često delajući na ivici incidenta, Boško Obradović rešio je da se sličnim metodama posluži i kao jedan od vođa protesta

Postoje ljudi koji se ne libe da za sebe uzmu ono što misle da im pripada. Iako to možda i nije tako. Ako je reč o nečem materijalnom, to bismo kvalifikovali kao krađu.

Malo je teže deifinisati takvu situaciju ako govorimo o nečemu što nije opipljivo, a istovremeno ne podleže i zaštiti autorskih prava. O protestima na primer.
Predsednik Dveri Boško Obradović mogao bi da se uklopi u taj profil ljudi. Jer, ruku na srce, sa par radikalnijih akcija, među kojima je i ona sa upadom u zgradu Radio-televizije Srbije, Obradović je sebe izbacio u prvi plan, a ispred drugih lidera stranaka okupljenih u Savezu za Srbiju.
Boškovo laktanje, istovremeno, označilo je i kraj ere u kojem su protesti koji se od decembra održavaju u Beogradu, ali i u drugim gradovima Srbije, mnogi, pre svega učesnici, doživljavali kao „građanske". Druga je stvar što su svi koji su se manje ili više zainteresovali i raspitali, ili oni koji poznaju načine političkog rada, od početka znali da iza ovakvog vaninstitucionalnog delovanja moraju da stoje i političke stranke.
To je, međutim, drugi deo ove priče. Prvi se odnosi na to kako je Obradović postao potencijalno najveći dobitnik protesta koji su kulminirali okupljanjem 13. aprila ispred Doma Narodne skupštine u Beogradu.
Dveri, stranka sa Obradovićem na čelu, nikada nije bila preterano popularna među biračima. Na parlamentarnim izborima 2016. godine Dveri su, u koaliciji sa Demokratskom strankom Srbije, jedva preskočile cenzus osvojivši 5,04 odsto glasova i 13 poslaničkih mesta.
Na predsedničkim izborima godinu dana kasnije, za Obradovića je glasalo svega 2,16 odsto izašlih birača, odnosno 35.587 glasača. Iza njega su ostali Nenad Čanak, Saša Radulović, Milan Stamatović, Aleksandar Popović i Miroslav Parović.
Možda je prelomni trenutak u celoj priči, čije ishodište vodi ka promovisanju Obradovića, u makar i neformalnog lidera protesta, onaj kada je opozicija odlučila da napusti republički parlament. Do tada, mora se priznati, Obradović je prilično agilno koristio svaki trenutak koji mu je bio pružen da se obrati sa skupštinske govornice.
Evidentno je, takođe, bilo da u tim svojim nastupima često ne bira način kako da privuče pažnju - bilo donošenjem „kamena sa Kosova" u parlament, bilo oblačenjem žutog prsluka ili gađanjem naprednjačkih poslanika kompjuterskim mišem.
Mnoge je time podsetio na nešto blažu varijantu radikalskog vođe Vojislava Šešelja, koji je umeo da čupa mikrofone, poliva vodom sa govornice, a kada odluče da ga udalje iz sale, jednostavno legne i tako na muke stavi pripadnike skupštinskog obezbeđenja koji treba da ga iznesu napolje.
U svakom slučaju, Obradoviću je posao poslanika u Skupštini višestruko odgovarao. Pre svega zbog toga što mu je pružao mogućnost da iznese svoje političke stavove, optužbe na račun vlasti, ali i da pokuša da podigne svoj i partijski rejting.
Odluka opozicije da se parlament bojkotuje, dakle, njemu baš i nije išla naruku. Njome mu je, naime, uskraćena prilika da se poslu pozicioniranja na političkoj sceni posveti na jedan lagodniji način, iz poslaničke klupe. Posebno je frustrirajuće možda delovalo i to što su na bojkotu Skupštine insistirali oni koji ili nemaju poslanike ili ih imaju manje nego Dveri, a koji su u svakom slučaju u Skupštini manje aktivni od samog Obradovića.
Alternativa mu je, dakle, bila ulica. Obradović je, izgleda, odlučio da i tu priliku u najvećoj mogućoj meri iskoristi. I izgleda da u tome i uspeva.
Iako ne veruje da je u trenutnoj situaciji moguće da neka od opozicionih stranaka ili lidera pojedinačno profitira zahvaljujući protestima, izvršni direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju Bojan Klačar slaže se da ima lidera, u koje spada i Obradović, kojima ulični nastupi više leže.
- Biti dobar političar ne znači uvek biti i dobar govornik na uličnim protestima. Ulica i javni nastupi na ulici na protestima traže neku vrstu talenta i harizme koja ne mora nužno da bude prisutna kod svakog političara. Jeste da ima ljudi kojima takva vrsta atmosfere, kada je voda uzburkana, više odgovara jer se u njoj bolje snalaze i bolje reaguju. Boško Obradović jeste jedan od njih i time je na jedan način došao do izražaja - kaže Klačar za "Ekspres".
On, međutim, ističe da postoji još jedan razlog zbog čega je lider Dveri dospeo u prvi plan. A on se krije u, kako kaže, većoj pasivnosti ostalih okupljenih u Savezu za promene. Tu pre svega misli na Demokratsku stranku, pa i na samog Dragana Đilasa.
- Boško Obradović je, prosto, u nekom momentu iskoristio prazan prostor koji su ostavili prvenstveno ljudi koji bi trebalo da povuku tu neku građansku opciju. Demokratska stranka je potpuno u drugom planu, pa čak i Dragan Đilas koji rejtingom najviše doprinosi SzS-u. Obradović je iskoristio taj prazan prostor i na neki način pokušao da se nametne kao lider protesta, iako nisam siguran da je to bila namera ljudi u SzS-u - dodaje Klačar.
To, ipak, ne treba nikoga da iznenadi. Ako, kako kaže sagovornik "Ekspresa", analiziramo Obradovićevu političku biografiju, on pripada krugu osoba koje imaju talenat za nastupe na velikim javnim događajima, na uličnim protestima i demonstracijama.
- On se u takvoj vrsti atmosfere dobro snalazi. On, međutim, ima veliki balast. A taj teret predstavlja njegova ideološka matrica koja je na neki način u neskladu sa očekivanjima većine ljudi koji su na protestima. Zato njegova pojava izaziva podelu u opozicionom javnom mnjenju. On ima talenat za javni nastup, ali mu ideološka matrica ne dozvoljava da postane pravi lider protesta. Zbog toga ne može da generiše ni rast rejtinga, jer veliki broj demonstranata se ne slaže sa onim što zagovara kroz političku ideju - kaže Klačar.
Ne bi, doduše, bilo prvi put da jedan političar, pa čak i cela stranka na srpskoj političkoj sceni, napravi zaokret od 180 stepeni. Stoga nije nemoguće da tome pribegne i Obradović. To je, međutim, dodaje Klačar, proces koji traje godinama i ne donosi politički dobitak na kratke staze.
Na prvi pogled čini se da lider Dveri to već pokušava da uradi. Primera radi, njegov nastup na prošlonedeljnom mitingu bio je prilično kratak i bez „izbacivanja" bilo kakvih kontroverznih ideja koje bi mogle da zasmetaju ušima glasača iz „kruga dvojke".
Pokušaj takve transformacije, međutim, sa sobom nosi i određene rizike. U par navrata kada je Obradović već donekle uvlačio svoje desničarske rogove, nailazio je na otpor unutar sopstvene stranke.
Klačar podseća da se Dveri već par godina suočavaju sa velikim unutarpartijskim problemima.
- Prvo im je otišao Vladan Glišić, pa Srđan Nogo. Pokušaji Obradovića da se ublaži u političkom smislu izgleda da vode ka tome da gubi i određeni broj ljudi, rukovodilaca, koji su u Dveri ušli sa vrlo jasnom desničarskom ideologijom. Oni, dakle, imaju velike unutrašnje probleme koji su generisani u poslednje dve godine - kaže naš sagovornik.
Sa druge strane, veliko je pitanje može li mu to umivanje obezbediti glasove na drugoj strani. Klačar je jasan - dugoročno da, na kratke i srednje staze - ne. Problem sa kojim bi se u tom slučaju susreo, oličen je u tome što bi se tada preklapao pre svega sa biračkim telom Srpske napredne stranke, a potom i sa biračima stranaka sa kojima je sada u savezu, poput Narodne stranke Vuka Jeremića.
Drugo pitanje koje se postavlja jeste da li bi Obradović u jednom trenutku mogao da, uveren da je dovoljno ojačao, napusti Savez za Srbiju i, recimo, odluči da samostalno nastupi na nekim narednim izborima, uveren da će osvojiti više od onih pet odsto glasova koliko je dobio u koaliciji sa klinički mrtvim DSS-om na izborima 2016. godine.
Klačar je, međutim, skeptičan u pogledu ideje da bi neka stranka ili lider pojedinačno mogli da izvuku neku korist iz protesta, jer, kako kaže, oni u ovom trenutku funkcionišu po principu spojenih sudova.
- Što je protest uspešniji, to je dobrobit za sve stranke u opoziciji veća i obrnuto. Ako budu pravili određene greške, gubi svaka stranka - kaže Klačar.
Opozicioni birači, kako kaže, trenutno na sve stranke koje učestvuju u protestu uglavnom gledaju kao na jednu celinu, ne izdvajajući nikog posebno. Tom verovatno doprinosi i to što su sa poslednjeg protesta prvi put uputili, kako kaže, „realistične i konkretne zahteve koji mogu da budu polazna osnova za razgovor sa vlašću i koji su na neki način zajednički imenitelj za sve šarolike aktere ovog saveza".

Pročitajte još:

[owl-carousel category="Uncategorized" singleItem="true" autoPlay="true"]

[wc_posts author="" author_name="" p="" post__in="" order="DESC" orderby="date" post_status="publish" post_type="post" posts_per_page="4" taxonomy="" field="slug" terms="" title="yes" meta_all="yes" meta_author="no" meta_date="no" date_format="M j, Y" meta_comments="no" thumbnail="yes" content="no" paging="no" size="wccarousel" filtering="yes" columns="4" gutter_space="20" heading_type="h4" layout="grid" template="box" excerpt_length="15"]