URA(V)NILOVKA: Kome smeta istina o osiromašenom uranijumu?

URA(V)NILOVKA: Kome smeta istina o osiromašenom uranijumu?


O tome kako osiromašeni uranijum utiče na zdravlje stanovništva možda najbolje govori anegdota sa juga Srbije od pre skoro dvadeset godina. Tada je, naime, u Srbiji boravila druga delegacija Ujedinjenih nacija za zaštitu životne sredine (UNEP). Njihov zadatak je bio da utvrde kakvo je stanje životne sredine u Srbiji posle NATO bombardovanja, odnosno efekte korišćenja osiromašenog uranijuma.

Na čelu tima nalazio se aktuelni ministar spoljnih poslova Finske Peka Havisto, koji je bio zadužen da koordinira istragom o efektima upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom na Kosovu, u Bosni i Hercegovini, Srbiji i Crnoj Gori.

Kada je, prema sećanjima fizičarke Snežane Pavlović, koja je tada radila u Institutu za nuklearne nauke u Vinči, Finac došao do Prohora Pčinjskog, zastao je zadivljen prirodom i uzviknuo: “Bože, kako vam je lepa zemlja!”

Članovi tima iz Srbije su mu na to uzvratili da je upravo zato i čiste od osiromašenog uranijuma, na šta je on pokušavao da ih ubedi kako velike opasnosti po zdravlje nema.

Ta rasprava je trajala sve do trenutka kada je jedan od članova tima iz Srbije upitao Havista da li bi na ovom mestu pravio vikendicu za svog sina. Odgovor nisu dobili.

Dvadeset godina kasnije Srbija i dalje nema nijedan zvaničan izveštaj koji bi konačno dao pravu sliku o tome koje su posledice toga što je NATO zasipao Srbiju municijom sa osiromašenim uranijumom.

Trenutno, doduše, na tom poslu rade ne jedna, već dve komisije. Prvu, koja je formirana maja 2018. godine, čine poslanici Skupštine Srbije.

Drugu, reklo bi se mnogo važniju, sačinjavaju stručnjaci, okupljeni u Međuresorno koordinaciono telo za utvrđivanje posledica NATO bombardovanja Republike Srbije po zdravlje ljudi i životnu sredinu, koje je osnovala Vlada Srbije.

Sporazumom o formiranju MKT, koji su potpisali ministri životne sredine, zdravlja i odbrane definisani su organi i sastav koordinacionog tela, ali i nacionalna mreža laboratorija koje će ispitivati posledice upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom i bombardovanja hemijskih postrojenja, kojima su zagađeni vazduh, zemljište i voda, što se povezuje i s porastom malignih, autoimunih i drugih oboljenja.

 Foto Oksana Skendzic

Država je, bar prema rečima sagovornika “Ekspresa”, učinila sve što je mogla da umanji negativne efekte bombardovanja osiromašenim uranijumom. To tvrdi i radiolog u penziji dr Slobodan Čikarić, koji je jedan od članova Saveta projekta koji bi trebalo da uradi malopre spomenuto Međuresorno koordinaciono telo.

“Država nije mogla da uradi ništa više nego što je uradila. Na nekoliko mesta u Pčinjskom okrugu pronađena je veća količina municije sa osiromašenim uranijumom koja nije eksplodirala. Sa četiri lokaliteta su to pokupili i taj uranijum je deponovan u skladište radioaktivnog otpada u Vinči”, kaže Čikarić.

Pročitajte još – INTERVJU SLOBODAN ČIKARIĆ: GODINE KOJE JE POJEO URANIJUM

Problem je, ističe on, što se taj uranijum nalazi na svega 10 kilometara od Beograda, i pritom nije adekvatno skladišten, baš kao i sav drugi nuklearni otpad koji se nalazi u vinčanskom institutu. A to je, opet, problem sa kojim Srbija nikako da se izbori decenijama.

“Ako bi došlo do nekog jačeg zemljotresa ili do poplava, ili ne daj bože do novog bombardovanja, ako bi to pogodilo skladište u Vinči, to bi bila atomska bomba za Beograd i okolinu”, kaže Čikarić za “Ekspres”.

Druga stvar je ta da prašinu koja je stvorena u toku ratnih dejstava, pri udaru projektila sa penetratorom od osiromašenog uranijuma u oklop tenka ili betonski zid bunkera nije bilo moguće zaustaviti.

“Pri tom udaru stvara se prašina mikronskih dimenzija, koja zahvaljujući vertikalnim strujama vazduha odlazi u visoke slojeve atmosfere gde se stvaraju oblaci uranijumske prašine. Njih država nije mogla da zaustavi i skupi na jedno mesto. Vetar te oblake može da nosi stotinama kilometara daleko. I ta prašina onda pada danima na zemlju, ulazi u zemljište, preko zemljišta u biljke, dospeva u vodene tokove… A tim biljkama se hrane životinje, ali i ljudi. Ljudi koriste i mleko i mlečne prerađevine od tih životinja koje su pasle zagađenu travu, jedu njihovo meso… Ljudi, dakle, unose taj uranijum što udisanjem prašine iz vazduha, što konzumiranjem zagađene hrane i vode. U krvotok nam dolazi U238 koji je i kancerogen i mutagen. Kancerogen znači da zdravu ćeliju pretvara u bolesnu ćeliju, a mutagen da menja genom, zbir gena svih ćelija testisa i jajnika. A posledica toga je rađanje potomaka sa psihofizičkim deformacijama”, ukratko dr Čikarić objašnjava kako osiromašeni uranijum može da dospe do ljudi i koji su mogući efekti.

To se, međutim, ne dešava sutradan po uzimanju uranijuma, jer postoji tzv. latentni period, od početka dejstva kancerogene materije do fizičke manifestacije, recimo, tumora ili rađanja dece sa psihofizičkim deformacijama.

A latentni period za sistemska maligna oboljenja (leukemije i limfomi) koji vode poreklo od koštane srži i limfnog tkiva je relativno kratak i iznosi od pet do 10 godina. To znači da, u proseku, prema Čikarićevim rečima, već posle sedam i po godina može da dođe do manifestacije tumora.

Kada je reč o tzv. solidnim tumorima (dojke, pluća, usna šupljina, creva, prostata…) latentni period je od 10 do 30 godina, pa je potrebno čekati više pre nego što se uoče neke posledice.

Ova skupštinska komisija je već u martu ove godine izašla sa prvim preliminarnim izveštajem koji, kako je tada rečeno, pokazuje da kod dece starosti od pet do devet godina, a koja su rođena posle 1999. godine, postoji određena tendencija rasta obolevanja od malignih bolesti.

Povezane vesti – Bivši nemački vojnici traže odštetu zbog osiromašenog uranijuma na Balkanu

Ta naučno-medicinska studija urađena je, kako kaže predsednik Komisije, poslanik Darko Laketić, sa Institutom za javno zdravlje “Dr Milan Jovanović Batut”.

“Možemo reći da je na tu grupu dece delovao određeni faktor da ona budu osetljivija na nastanak maligne bolesti”, rekao je tada Laketić i dodao da je od suštinskog značaja da se identifikuje uzročnik. On je objasnio da su za potrebe naučno-medicinskog istraživanja analizirali učestalost malignih oboljenja kod dece koja su rođena u centralnoj Srbiji, pre i posle NATO bombardovanja.

Fokus istraživanja je bio na deci, jer kod odraslih postoji mnoštvo faktora rizika poput pušenja ili gojaznosti.

Najčešći tumori koji se javljaju kod dece do četiri godine su, kako je rečeno, neuroektodermalni, od pete do devete godine se javljaju maligne bolesti krvi, od 10. do 14. godine javljaju s tumori mozga, od 15. do 18. godine se najčešće javljaju solidni tumori.

Laketić je tada dodao i da “ukoliko primetimo da se stopa rizika i stopa obolevanja za neku generaciju razlikuju, mi sumnjamo da je ta generacija bila izložena nekom toksinu koji je uzrokovao da ta deca budu pojačano osetljiva na nastanak određenih malignih bolesti”.
Epidemiolog u penziji dr Zoran Radovanović je nedavno ocenio kako je Komisija falsifikovala podatke Instituta “Batut” jer “naravno, nisu našli ništa”.

“Postoje zvanični podaci “Batuta” gde vi vidite da postoji porast broja obolevanja od raka koji se objašnjava starošću populacije, jer mi imamo jednu od najstarijih populacija u svetu, pored Rusa i Belorusa, zato što se malo dece rađa, a mladi odlaze. Rak je bolest starih. Nije tačno da naša deca obolevaju od raka više nego drugde, jer kod nas na uzrast do 18 godina otpada 0,8 odsto svih obolelih od raka, a u SAD jedan odsto”, rekao je nedavno Radovanović.

VInča

Dodatnu sumnju na izveštaj “poslaničke komisije” bacila je i nemogućnost javnosti da ima uvid u nju, jer je, kada je predstavljan, on bio “samo za oči” predsednika komisije Darka Laketića. Nije bio dostupan ni medijima, ali ni poslanicima u Skupštini Srbije.
Sam Laketić tada je govorio da će studija biti dostupna svima čim bude završena, te da je “relativno pri kraju i dobiće je je i stručna i naučna javnost, ali i javnost u celini”.

Sa druge strane, na podatke Instituta “Batut” poziva se i profesor Slobodan Čikarić, tvrdeći da je učestalost malignih oboljenja 2010. godine u Srbiji bila za 110 odsto veća nego 2001. godine, a stopa mortaliteta čak 186 odsto veća nego 2001. godine.

“Ja pratim događaje od 2000. godine. Napisao sam i studiju o tome, “Zločin u ratu, genocid u miru”, a 2006. godine utvrdio sam da je došlo do naglog skoka malignih sistemskih oboljenja poput leukemije i limfoma. Shvatili smo da je to posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom U238. I taj skok je ostao sve do 2010. godine”, kaže Čikarić, dodajući da su podaci koje je on izneo naišli na oštru reakciju i negodovanje, kako kaže, „NATO lobista” i “samozvanih eksperata Ujedinjenih nacija”.

Potom je i grupa od 100 stručnjaka pre dve godine zatražila od države formiranje naučno-istraživačkog tima koji bi konačno utvrdio istinu o posledicama NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije.

Tim je konačno stvoren maja 2018. godine kada je formirano Međuresorno koordinaciono telo, ali on još nije počeo da radi. Kao najnovija prepreka pojavio se zahtev države da svi članovi tima potpišu odluku o stepenu određivanja tajnosti, što su pojedini odbili da urade, ocenivši da je krajnji cilj da se podaci do kojih dođu sakriju od javnosti.

“A ja se pitam, zašto bi to bila tajna?”, kaže Čikarić.

U odluci o određivanju stepena tajnosti, koju je potpisao Goran Trivan, ministar za zaštitu životne sredine koji koordinira radom ovog tela, navedeno je da bi iznošenje podataka u javnost moglo da ima ozbiljne posledice.

“Označavanje ovih podataka stepenom tajnosti “strogo poverljivo” neophodno je radi sprečavanja nastanka štete po interese Srbije, odnosno radi sprečavanja ozbiljnog ugrožavanja međunarodnog položaja Srbije i saradnje sa drugim državama, međunarodnim organizacijama i drugim međunarodnim subjektima”, navodi se u odluci.

Odluku o tajnosti su, inače, odbili da potpišu prof. dr Danica Grujičić, general u penziji Slobodan Petković, prof. dr Ratko Kadović, dr Milica Tomašević i prof. dr Zorka Vukmirović, član Saveta.

“Odbila sam da potpišem odluku o tajnosti, jer je ideja bila da maltene 90 odsto podataka bude tajna”, izjavila je prof. dr Danica Grujičić, koja je i jedan od inicijatora osnivanja Zajedničkog tela i član njegova dva sastavna dela: Međuresornog koordinacionog tela i Upravnog odbora.

“Moj cilj je da podaci izađu u javnost, a ne da uložimo veliki trud i da to ostane kod nekog u fascikli. Građani imaju prava da znaju šta se ovde desilo 1999. godine, a samim tim i svetska javnost.”

Čikarić dodaje da se ne bavi politikom, već isključivo strukom i naukom, ali i da mu se čini kako sve ovo ima veze sa politikom.
“Znate da se nalazimo u škripcu. Pritiskaju nas sa svih strana. Kao čovek koji se ne razume u politiku, rezonujem da je cilj da ne iritiramo nekog u NATO, pa ćemo da kažemo da je to državna tajna. A onda ćemo je otkriti jednog dana kada prilike budu povoljnije. Ne lipši magarče do zelene trave”, kaže Čikarić

Povezane vesti – NIŠTA OD ODŠTETE ZA OSIROMAŠENI URANIJUM

A što se istine tiče, Čikarić kaže da je ona njemu poznata, a državna komisija bi samo trebalo da verifikuje ono što je on istraživao i tvrdio godinama ili da, pak, kaže, kako to ništa nije tačno.

“Iza tog projekta bi trebalo da stane država. Ako se potvrdi ono što smo mi utvrdili, onda se to šalje na Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija da se zabrani upotreba osiromašenog uranijuma u vojne svrhe. Sa druge strane, država bi trebalo da podnese i odštetni zahtev onim državama koje su tu municiju sa osiromašenim uranijumom koristile u bombardovanju Srbije”, kaže Čikarić za “Ekspres”.

To bi otvorilo mnoga pitanja koja se tiču i ratova u Iraku, Libiji, Avganistanu…

“To bi uzdrmalo ceo svet. Drugo, vojna industrija na zalihama ima ogromne količine ubojnih sredstava sa osiromašenim uranijumom. A to je sirovina koja se dobija džabe, Amerika čak plaća samo da ga makne sa svoje teritorije, jer je to ozbiljan ekološki problem. Ako bi se dokazalo da je ta municija kancerogena i UN zabrane njenu upotrebu, pa ta industrija bi upala u finansijsku provaliju”, ocenjuje profesor Čikarić.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar