VUK SA VOLSTRITA

VUK SA VOLSTRITA


Na vrhuncu svoje moći, medeljinski narko-kartel Pabla Eskobara proizvodio je kilogram kokaina po ceni od 1.000 dolara. U SAD njegovi ljudi taj isti kilogram prodavali su po 70.000 dolara. Čak i kada se uračunaju svi nezavisni i zavisni troškovi, pa čak i pacovi koji su redovno i bukvalno jeli 10 odsto gotovog novca, zarada je bila najmanje 30 dolara na jedan uloženi dolar. Danas ni taj biznis nije ono što je bio. Margina profita se i tu snizila.

Ako niste spremni da se suočite sa nekim moralnim dilemama koje prate narko-poslove ili pak jednostavno nemate petlju za sve rizike koji uz to idu, možda bi trebalo da porazmislite da višak novca investirate u nekakav fond koji se bavi najprostijom trgovinom. Kupiš jeftino, a prodaš skupo.

Ako i nemate dovoljno novca za ovu avanturu, nema veze, novac će već nekako doći. Dovoljno je da imate znanje ili poreklo, odnosno bekgraund, ili obe stvari. U investicionom bankarstvu postoji posebna veština ili umetnost koja se naziva LBO, iliti Leveraged Buyout, koja bi se na srpski jezik najpreciznije prevela kao „otkup kroz kredit”.

U tim slučajevima investicioni fond pozajmljuje novac za kupovinu firme, a garancija za vraćanje novca je imovina firme koja se kupuje i/ili udeo u istoj. Vrlo zgodna forma ukoliko želite da sakrijete ko zapravo stoji iza cele transakcije, ili vam je možda cilj da se domognete nečije imovine, a da to baš i ne bude javna stvar.

Finansijski analitičari sa Volstrita nazivaju LBO model predatorskim i neprijateljskim načinom preuzimanja kompanija. Ko je apsolutni šampion i rodonačelnik LBO nije teško pogoditi. Kompanija koja se zove „Kolberg, Kravis i Roberts”, u nas poznatiji kao KKR. Oni su to praktično izmislili i sproveli su dosad najveću takvu operaciju kada su sa „Bejn kapitalom” i „Meril Linč grupom” za 33 milijarde dolara preuzeli kompaniju HCA, koja u svom vlasništvu ima više od 300 bolnica u SAD i Engleskoj.

Dakle da rekapituliramo, recept za uspeh se temelji na nekoliko principa: kupiš jeftino, prodaš skupo; novac nije presudan, dovoljno je da imaš formalno obrazovanje i znanje; bekgraund, odnosno poreklo bilo ono porodično ili vezano za biznis, odnosno učinak u istom.

U imovinskoj karti srpskih političara koju je objavio KRIK, uz ime Vuka Jeremića, kao povezano lice navodi se i njegova mlađa sestra Senka Jeremić, udata Hadson. Prema javno dostupnim podacima, gospođa Hadson je od marta 2012. do 2014. godine bila u vlasničkoj strukturi firme „Arle Capital” iz Londona. Kao što smo pisali, ova kompanija nastaje 2010. godine i oformili su je nekadašnji menadžeri britanskog „Candover Capitala”. Ideja je bila da „Arle” upravlja imovinom „Candovera” vrednom više od sedam milijardi evra i da kroz prodaju pomenute imovine isplati dugove prema investitorima.

Kao skoro jedini i ekskluzivni kupac pojavljuje se ni manje ni više nego KKR. Činjenice govore dovoljno, u samo dve akvizicije KKR je „Arle Capitalu” za „Hilding Anders” i „Capital Safety Gro up” platio 2,2 milijarde dolara. Ovo nisu bile njihove jedine transakcije.

Kako je Senka Jeremić Hadson 2012. godine postala suvlasnik u jednoj takvoj kompaniji poput „Arle Capitala” nije najjasnije, ali kao što vidimo nije ni nemoguće. Gospođa Hadson ima formalno obrazovanje, završila je prestižni Kembridž. Ima i iskustvo. Skoro sedam godina pre „Arle Capitala” provela je u „Meril Linču”.
Ne nedostaje joj ni porodično poreklo. Rođeni brat joj je u to vreme bio ministar spoljnih poslova Srbije, potom i kandidat za „predsednika sveta”, a o poreklu i vezama sa bosanskom političkom dinastijom Pozderac da ne govorimo.

Opet čudno je da neko takav postane suvlasnik u ozbiljnoj investicionoj kompaniji koja okreće milijarde. Kazaćete, ali gospođa Hadson je završila Kembridž. Da kao i hiljade drugih. Drugi argument će biti, radila je sedam godina u „Meril Linču”: opet kao i hiljade drugih koji nisu naprečac postali deoničari u milijarderskom biznisu.

Da bismo shvatili o kojoj dimenziji poslovanja je reč, ilustrovaćemo to na jednom primeru. Godine 2011. KKR je od „Arle Capitala” za sumu od 1,12 milijardi dolara kupio proizvođača zaštitne opreme „Safety Group”. Prethodno je ta ista firma 2007. godine kupljena od „Electra Partnersa” za manje od 400 miliona dolara. Samo na ovom poslu ostvarena je dobit od 720 miliona evra.

Posao je sklopljen inače krajem 2011. godine, ali je realizovan u periodu januar-mart 2012. godine, baš u vreme kada Senka Jeremić postaje suvlasnik. „Arle Capital” nije velika firma -u to vreme je imala 13 zaposlenih -a prema javno dostupnim podacima imala je četiri partnera: pravu vlasničku strukturu nije moguće otkriti zato što je vlasnik „Arle Capitala” firma koja se zove „Smitfield Group”. A njihov vlasnik je „Arle Heritage LLP”, a onda je njihov vlasnik firma „Arle Legacy LLP”, da bi kraju formalni vlasnik bila firma „domar”, kako se to u žargonu kaže. Reč je o advokatskoj firmi „Travers Smith” koja je u ime i za račun nepoznatih lica kroz ugovor o inkorporaciji zapravo vlasnik svih pomenutih firmi. Ko su ta lica i koji su njihovi vlasnički udeli u ovom biznisu nije moguće otkriti bez sudskog naloga. Takva su pravila u Ujedinjenom Kraljevstvu. Zapravo, takva su pravila svuda kada su u igri milijarde.

Ipak, dokumentacija do koje je „Ekspres” došao, a koja se odnosi na finansijske izveštaje „Arle Capitala” od 2012. do 2014. godine govori da je u tom periodu na ime naknada menadžmentu isplaćeno 41.106.307 funti, odnosno više od 50 miliona evra. Kako god da podelite ovu sumu na četiri partnera, reč je o milionskim iznosima. Da napomenemo, ovde su u pitanju zarade i honorari, a ne podela profita.

Ako postoji naravoučenije u ovoj priči, onda to može biti samo jedno. Ako kanite pobediti, nije samo dovoljno ne izgubiti. Potreban je miks bekgraunda, uticajne familije, obrazovanja i pravih poznanstava sa finansijskim mogulima koji, činjenica je, imaju, a imali su i te 2012. godine, poslovne interese u zemlji u kojoj ti je blizak rođak ministar spoljnih poslova. Možda je to nedovoljno za nešto više, ali dovoljno da se zamislimo.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar