Zanat naš nasušni

Danas će predstavnici medijskih udruženja razgovarati, sa političarima, o medijima.

Zato što ljudi u tim udruženjima, medijima, uporno, i skroz pogrešno, pokušavaju da budu deo politike, neka vrsta društveno-političkih radnika, oni koji određuju šta je javni interes i koja politička opcija treba, i kako, da vlada.

I nikome, u medijima, ne pada na pamet koliko je to pogrešno. I koliko bi bilo važno da ta udruženja, razne asocijacije, predstavnici i štampanih i elektronskih medija, prvo sednu sami sa sobom, i odgovore na gomilu pitanja čiji odgovor nikako nije politika, već, isključivo, zanat i profesija.

Zašto je toliko nepismenih u medijima?

Zašto je toliko komesara, poistovećenih sa raznim političkim opcijama?

Zašto toliko elementarnog neznanja, neobrazovanosti?

Zašto vodeći ljudi nekih medija ne znaju šta je lid.

Zašto, sada da neko uđe u redakcije, devedeset devet odsto urednika ne bi umelo da mu odgovori na pitanja: šta je to Kiplingov metod?

Zašto nema dovoljno informacija u medijima?

Zašto mediji ne obaveštavaju publiku, nego je teraju, ubeđuju, da se opredeli.

Zašto misle da su pametniji od čitalaca i da je na njima da tim čitaocima objasne šta treba da misle i rade.

Zašto nemaju čitaoce (gledaoce).

Zašto nema pet novinara u ovoj zemlji koji mogu, kao novinari, da zarade dvadeset pet hiljada evra godišnje?

Zašto, dakle, novinari realno i ne vrede toliko?

Zašto se mediji bave ideologijom, a ne novinarstvom?

Zašto toliki novinari rade kao produžena ruke delova policije, službi, politika?

Zašto je, u medijima, pobedila komesarska logika da im je posao da nešto, nekog, kontrolišu, a ne da rade ono što im zanat nalaže - objavljuju vesti, kako loše, tako i dobre?

Zašto nema ozbiljne novinarske škole?

Zašto FPN, čiji su profesori politički i partijski angažovani, u poslednjih dvadeset pet godina nije izbacio jednog novinara, čije ime znaju svi i za kojeg se redakcije otimaju?

Zašto, u redakcijama, nema šta da se nauči?

Zašto se, i pored svega toga, udruženja i dalje bave politikom, i o medijima razgovaraju sa političarima, a ne sami sa sobom, o sebi?
I nije nikada bilo sjajno stanje u medijima u ovoj zemlji, politika se uvek mešala (u Titovo, Miloševićevo, pa i u Tadićevo vreme često i brutalno), ali je postojao zanat, postojala su pravila, postojala potreba da se nešto zna, da se javi vest.

I nije mogao Slava Đukić da objavi istinu o događajima na Pravnom fakultetu početkom sedamdesetih, ali je mogao da bude Slava Đukić, legenda, čije tekstove su ljudi čitali, i pamtili.

Zato što je, i u tom rigidnom, jednopartijskom sistemu, imao ko da ga nauči zanatu, da mu objasni kako se piše vest, izveštaj, članak, reportaža, i da ga natera da prođe kroz onaj dril koji je svakom novinaru neophodan, da bi postao novinar.

Nekada, u Politici, početkom osamdesetih, mladi novinari su radni dan završavali u slovoslagačnici, gde su ih majstori u plavim mantilima ispitivali o tome koja vrsta slova ide u nadnaslov, podnaslov, antrfile, tekst...

Ako ne znaš, oni pljunu i kažu: Ti novinar? Marš.

A danas oni koji ne znaju ništa ni o procesu pravljenja novina (programa), ni o zanatu, niti o bilo čemu drugom, postaju novinari zahvaljujući tome što, kao, imaju stav?!

I ubeđeni su da je njihov stav važniji od vesti, i da su oni tu da taj stav saopšte, a ne da čitaoca, gledaoca prosto izveste o tome šta se dešava.

Da ne pričamo o glupim podelama na nezavisno, zavisno, istraživačko, neistraživačko, hrabro, borbeno i bog zna kakvo još novinarstvo.

Novinarstvo je jedno, ne trpi epitete, i uvek je isto, pisao najobičniju vest, ili seriju tekstova. Sa pijace kada izveštavaš, ima da razgovaraš sa deset prodavaca, dvadeset kupaca, nakupcima, upravom, inspekcijama, čistačima, čuvarima... pa onda možeš da objaviš tri reda, o ceni paprika.

I ako jeste tako, a jeste, i ako su nam novinari nepismeni, ako ne znaju svoj posao, ako su, zahvaljujući tome, jadni i bedni, ako ih koristi ko, kako i kada hoće, zašto, ponavljam, ne pričaju sa sobom, a ne sa političarima?

O zanatu, o standardima, o pravilima, o kvalitetnoj obuci, pa zatim i o povećanju cene njihovog rada, o uslovima za rad, o odnosima sa poslodavcima...

Na kraju, zar političari, bilo kome u medijima, treba da kažu kako da izveštavaju o izborima?

Pa isto kao sa pijace. Blok i olovku u ruke, i pitaš, gledaš, slušaš, razgovaraš.

Pa javiš vest. Posle tek komentaršeš, jer i na to imaš pravo.

A ako neko neće da objavi tvoj izveštaj, njegovo je pravo. Ti ćeš, ako znaš zanat, lako da promeniš redakciju.

Ja sam ih, dok sam bio novinar, promenio pet. I u tri sam bio najbolje plaćen.

Zato što sam znao da napišem lid.

A nikada nisam bio član udruženja.