Žetva bubrega u srcu Evrope

Žetva bubrega u srcu Evrope


Letnji meseci 1999. godine. Samo što se završio rat na Kosovu. Kamion sa zatvorenicima, staje na farmu u Burelju na severu Albanije. Vozač naoružani Albanac, zatvorenici Srbi. Civili. U kamion ubacuju još četiri čovek. Opet Srbi. Predaja traje kratko uy vrlo malo raymenjenih reči. Uvežbana rutina. Pali se motor kamiona i on dalje kreće, na sledeći punkt – aerodrom Fuše kruje. Zatvorenike izvode na svetlost dana, a dočekuju iy naoružani vojnici UČK… U gomili namrštenih lica jedno ih pita: Da li ste udarani? Jesu li vas tukli, maltretirali? Ljubitljivo lice lekara sprovelo je zatvorenika u kucu. Unutrašnjost oporo miriše na lekove i medicinske preparate. Jasnu im je da su u nekoj vrsti priručne bolnice. Tek kada su ugledali operacioni sto, pored kojeg je stajao hirurg, shvataju šta im se sprema.
Jednog po jednog, zarobljenike izvode napolje. Sprovode iza kuće. Pripremaju. Pucaju u glavu. A onda njihova tela odnose hirurgu pod nož. prvo jedan bubreg. Pa drugi. Vitalni organi se pakuju u specijalne transportere i odnose na obližnji areodrom, odakle leti bogatašu u inostranstvo.
Trgovina ljudskim organima Srba na Kosovu, o kojima se zna malo, a opet dovoljno da su tužitelji Haškog tribunala i Dik Marti uspeli da sklope kockice i naprave jedinstvenu rutu sa četiri lokacije ni do danas nije rešena. Kažu, kada nema tela, nema ni dela. A da unakaženi ostaci nikada ne budi potraženi potrudila se Albanija koja nikada nije dozvolila ispitivanje i eventualnu ekshumaciju masovnih grobnice. Po pitanju ovih istraga ni Tužilaštvo za ratne zločine Srbije nije se proslavilo, bez obzira koliko sebi želeli da pripišu zasluga. Međutim, prema saznanjima Ekspresa, koje zbog osetljivosti ovog slučaja nije bilo moguće zvanično potvrditi, istraga tužilaštva i dalje traje! Iako su formalno većinu dokaza već prosledili Specijalnom sudu za zločine OVK. Ako on ikada proradi.
U celoj priči posebno je zanimljivo da su se za težak zločin protiv čovečnosti najpre zaniteresovai američki novinar Majkl Montgomeri, pa zatim i haška tužiteljka Karla del Ponte i specijalni izvestilac Saveta Evrope Dik Marti. Poslednji u nizu zapadnih zaintersenata je i francuska istraživaćka novinarka Vanina Kanban, inače šibeničkog porekla. U njenom filmu “Trgovina organima: Skandal u srcu Evrope”, koji do danas nikada nije prikazan srpskoj publici i javnosti, pored poznatih detalja pojavljuju se i potpuno novi svedoci. Kao i unutrašnjost zlokobne “žute kuće”… Baš u ovom dokumentarcu Montgomeri ističe da su albanske snage, bile podržane od strane zapada i da je u to vreme OVK hapsio na desetine srpskih građana koji su preko granice slati u Albaniju.
Nije klanje, no reuma 
Jedan od vojnika priznao je Montgomeriju šta se dešavalo septembra 1999. godine i kako su zatvorenici prevoženi do farmi u centralnoj Albaniji oko grada Burelj. Po prvi put, u ovom filmu, čulo se svedočenje nekoliko ljudi, koji su direktno učestvovali u transportu.
– Krenuli smo kamionom, dok nas je jedan helikopter pratio. Ja sam vozio sa kolegom koji je sedeo pored mene. Iza je bilo između 27 i 37 zatvorenika. Bili su celi vezani. Rekli su nam da ne smemo da ih maltretiramo na šta sam se iznenadio jer su ranije zatvoreniti bili tučeni. Kada smo stigli oslobodili smo ih. Bilo je tu i žena u drugom delu farme. Bilo ih je oko desetak, siguran sam, nisam ih video, ali su se čuli glasovi i pričali su srpski – poverio se vojnik Montgomeriju, koji je snimak pustio u dokumentarcu Kanbanove. Američki novinar pretpostavio je da su Srbi čuvani preko granice, kako bi se za njih tražio otkup. Zbog nedovoljno podataka, odlučio je da ne objavljuje priču, već da o svemu obavesti Savet Evrope. Međunarodni istražitelji Unmik-a odlaze sa Montgomerijem 2003. u Burelju i tamo pronalaze farmu sa velikom žutom kućom. Sada već do pola okrečenu u belo. Na imanju otkrivaju omote i bočice lekova za smirenje, hirurški mantil, špric i infuziju, što izaziva nemir među meštanima Burelja. Ispitujući pod i nameštaj, dolaze do zaključka da su čitave dve prostorije prekrivene krvlju. Mrlje su bile u obliku pravouganika. Baš onolike koliki su i operacioni stolovi.

 

Eksperti su ispitivali vlasnika kuće koji je rekao da se njegova žena dva puta porađala u toj prostoriji. Tokom drugog ispitivanja, on daje drugačiju verziju, a to je da su u toj prostoriji tokom zime držali stoku, te su otuda tragovi krvi svuda?! Posle nekoliko godina, novinarka je posetila i “žutu kuću”, gde je razgovarala sa glavom porodice Abdulahom i njegovim sinom i snajom Mesinom i Meritom Katuci. Svi do jednog iz porodie Katuci negirali su zločine. Na konkretno pitanje kako je moguće da je bilo krvi u prostorijama, a ona je odgovorila da se tamo dva puta porađala i da su tu obično sekli meso. Na pitanje zašto se tu nalazili beli mantil, špric, lekovi i drugi instrumenti, gospođa je poručila:

– To je zato što je moj sin bio bolestan. Patio je od reumatizma. Imao je stalno visoku temperaturu sve do desete godine. To je od reumatizma – odgovarila je pomalo zbunjeno Merita Katuci, iako pronađeni lekovi kao što su Cinarizin i Tranksan nemaju nikakve veze sa reumatizmom.
Da je u Žutoj kući nije bilo nikakvih porođaja, niti klanja stoke, već organizovano vađenje organa, koje Englezi cinično zovu organ harvesting (žetva), potrvdila je i bivša haška tužiteljka Karla del Ponte u svojoj knjizi:

– Dobili smo informacije od istražitelja UMNIK-a da su u letnjim mesecima 1999. kosovski Albanci preko granice u severnu Albaniju kamionima prevezli 100 do 300 otetih osoba. Ti zarobljenici su prvobitno zarobljeni u skladištima i drugim objektima, uključujući lokacije Kukeš i Tropoje. Neke od mlađih zdravijih zarobljenika, koje su dobro hranili, a pregledali su ih lekari i nisu ih nikada tukli, prebacili su u druge objekte u Burelju i njegovoj okolini, uključujući i kolibu iza jedne žute kuće. Jedna soba u njoj, kako su ispričali novinari, bila je uređena kao priručna hirurška klinika i tamo su lekari zarobljenicima vadili unutrašnje organe. Oni su potom krijumčareni preko aerodroma Rinas blizu Tirane da bi bili korišćeni za transplataciju bogatim pacijentima u inostranim bolnicama. Žrtve kojima bi izvadili samo prvi bubreg hirurzi bi zašili ranu i bile bi ponovo zatvarane, sve dok ih ne bi ubili zbog vađenja vitalnih organa. Među zatvorenicima je navodno bilo žena sa Kosova, iz Albanije, Rusije i drugih slovenskih zemalja, a dva izvora tvrdila su da su pomagala u ukopavanju tela ubijenih oko žute kuće – napisala je del Ponteova, dodajući da se krijumčarenje događalo uz znanje i aktivno učestvovanje oficira srednjeg i visokog ranga OVK-a.

Svi ovi navodi, uz monstruoznije detalje zločina, stoje i u izveštaju istražitelja Dik Martija koji je sproveo istragu. On izjavljuje 2010. da je na osnovu velikog broja ispitanika utvrđeno da se radilo o dobroj organizovanoj trgovini organima i da su ograni civila slati iz Albanije u inostranstvo. Svaka trgovina vredela je više od 50.000 evra. U izveštaju Dika Martija navodi se da su žrtve kidnapovane na Kosovu i nasilno odvožene u Albaniju.

– Prema svedočenjima naših izvora, zatvorenici su održavani u životu, dobro su hranjeni i dozvoljavano im je da spavaju. Čuvari OVK su držali u ograničenim uslovima. Ako bi se pobunili, odmah bi usledile batine. Kako su nam ispričali, zarobljenici su prolazili kroz najmanje dve tranzitne lokacije ili “stanice”, pre nego što su isporučivani klinikama.  Te “stanice” su kontrolisali operativci OVK i Dreničke grupe na sledećim lokacijama:  Bicaj – privatna kuća u malom selu, nedaleko od glavnog puta ka Peškopiju, Burelj – na periferiji su zatvorenici zaključavani u dva objekta, a tu je postojala i kuća u kojoj se operativci odmarali, Ripe – dvospratno zdanje označeno kao “K” kuća, ili “žuta kuća”, Fuše Kruje – još jedna dvospratna kuća, izdvojena od glavnih puteva, koja je služila kao “bezbedno” mesto ne samo za OVK vojnike, već i za druge grupe za organizovani kriminal umešane u trgovinu drogom i ljudima – piše u Martijevom izveštaju. Koliko je Hašima Tačija pogodio ovaj dokument pokazuje i to što je javno rekao da će objaviti imena onih koji su svedočili Diku Martiju. Na pitanje da li je to bila neka vrsta pretnje on je odgovorio da to radi jer ne želi ništa da sakrije: “Mi smo otvoreni, transparentni i vrlo solidarni. Svi moramo verovati pravdi. To što Dik Marti krije imena svedoka je njegova stvar ne moja”. Ova rečenica dovoljno govori o bezbednosti svedoka na Kosovu.  Zato je danas gotovo nemoguće otkriti bilo koji novi detalj o zločinima.
U dokumentarcu francuska novinarka otkriva još dve tranzitne lokacije na severu Albanije. Reč je o Kahanu i Kukešu. Novinarka Vanina Kanban stigla je u Fuše Kruje, odakle su sa aerodroma transportovani organi u inostranstvu. Tamo je intervjuisala jednog od zatvorenika, koji je iz straha, želeo da ostane anoniman. On je rekao da i dalje u kući čuva pištolj, kalibra 9mm, iz straha od albanskih naoružanih snaga:
– Ukoliko bude bilo potrebe, svakako ću ga upotrebiti. Nikada se ne odvajam od njega. Koliko je zatvorenika bilo? Bilo nas je 17 u sobi dva sa dva. Bili smo jedni na drugima, nismo mogli ni da sednemo, a kamoli legnemo. Stalno su nas udarali rukama, šutirali nogama, udarali bičem i kamenom, evo, ovo su ožiljci od udaraca. Moguće je da su zatvorenici koji se nisu spasli iskorišćeni u svrhu trgovine organima. Oni su bili spremni na sve. Verujem i da su pronađeni medicinski instrumenti služili za eksperimente na ljudima.
Danas od te bolnice nema ni traga, ni kamena. Francuskoj novinarki je, međutim, jedan od hirurga rekao da je tokom rada u Tirani, od dve bolničarke čuo za bolnicu u Fuše Kruji.

Sve smo mogli mi…
Trgovinu organa na Kosovu, kao što smo već istakli, istraživalo je i srpsko Tužilaštvo za ratne zločine. Međutim, bivši tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević tvrdi da postoje interesi da se istraga zataška. Kako slavodobitno kaže, trgovinu organima je otkrilo naše tužilaštvo, a ne Karla del Ponte, ili Dik Marti.

– Tribunal nije imao mandat za sever Albanije. Međutim, prateći trag za Haradinajem, otkrili su žutu kuću i tragove lekova koji su snimili. To je za nas bilo vrlo dragoceno. Dokaze koji su pronađeni su uništili nakon šest meseci, jer nije pokrenut postupak. Ali, mi smo tražili snimke pronađenih lekova. Uz veliku muku smo došli do njih. U Beogradu sam angažovao lekare koji su mi rekli da se ti lekovi koriste za opuštanje mišića. Došli smo do podataka šta je rađeno i gde i kontaktirali smo Amerikance i poručio šta sam otkrio. Rekao sam da imamo informacije o 11 lokaliteta gde su pohranjeni posmrtni ostaci žrtava. Onda sam otišao u Tiranu gde sam se sastao sa albanskom tužiteljkom. Pored nje je tada sedeo pripadnik albanske obaveštajne službe. Ona se složila da treba pokrenuti istragu. Međutim, iz Beča nam javljaju da je to odbijeno. Tadašnji albanski predsednik Sali Beriša izjavljuje da takvu priču može da smisli samo neki patološki um. A ja na to odgovorim da je njegova kuća bila na 18 kilometara udaljena od jednog od lokaliteta gde se nalaze ostaci žrtava. Nakon toga, o svemu obaveštavam Dika Martija, a dolaze i Rusi jer je i šest njihovih građana ubijeno. Tek posle je formiran Vilijamsonov tim, a on je saslušao 500 lica – naglašava Vukčević za Ekspres, dodajući da je njegov posao bio da dokaže da se zločin dogodio, ali da ne zna ko su bili izvršioci. Prema njegovim rečima, potrebna je jasna podrška međunarodne zajednice kako bi se saznala istina.
Istragu znatno otežava nezaštićenost svedoka na Kosovu, ali i prećutno podržavanje i aboliranje zločinaca. Jedan lokalni albanski tužilac otkrio je još jednu dimenziju problema. On se hvalio da su se njegovi rođaci borili u OVK i sudskom istražitelju poručio:
– Ovde nije pokopan nijedan Srbin. Ali, ako su zaista doveli Srbe preko granice s Kosova i ubili ih, dobro su to učinili.
Problem je kad mreža organizovanog kriminala nastavi svoj život i nakon završetka ratnih sukoba. Zato je i Sali Beriša zimus po prvi put zatražio pokretanje istrage zbog sumnje da na granici kod Kukeša i dalje cveta trgovina organima. Samo ovaj put su žrtve deca, i to albanske nacionalnosti.

 

Konflikt u brojevima
* 980.000 raseljeno sa Kosova u periodu od proleća 1998. do kraja bombardovanja 12. juna 1999.
* 470 ljudi, uključujući većinu Srba i 85 Albanaca, nestalo je na Kosovu nakon završetka rata
* 8 tajnih logora, navodno, napravljeno je na albanskoj teritoriji tokom i nakon sukoba

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar