Prof. dr Petar Otašević: "Idite lekaru kad ste zdravi"

Danas je upravnik Klinike za kardiologiju u Institutu za kardiovaskularne bolesti “Dedinje“, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, na Katedri za kardiologiju. Profesor Otašević nije od onih važnih, uvek polunamrštenih ljudi koji drže na distanci ne samo pacijente, nego i mlađe kolege. Naprotiv, on se gotovo ne rastaje sa osmehom na licu, predusretljiv је, direktan, ali srdačan u razgovoru sa pacijentima.

Razgovor sa profesorom Otaševićem počinjemo onim svevremenskim pitanjem kad pacijent dobije dijagnozu da mora da operiše srce, doživljava to kao Strašni sud. Kako to doživljavaju kardiolozi i hirurzi?

“Mi imamo vrlo jasna pravila u našoj struci ko treba da uzima lekove, ko treba da se operiše, ko treba da uzima stent. Trudimo se zaista da ta pravila ispoštujemo, da imamo objektivni pristup načinu lečenja bolesnika. Nekada nam nije potpuno jasno šta je najbolje za bolesnika, šta je ta neka realna situacija i to se naročito dešava kad je u pitanju vaš rođak ili prijatelj. Onda zamolimo nekog od kolega da da svoje mišljenje. Ali suštinski naš posao je da na osnovu objektivnih činjenica bez, da kažem emocija (emocije uvek postoje), da donesemo najbolju odluku za bolesnika. Onda razgovaramo sa bolesnicima jer mi ne možemo da donesemo odluku ukoliko se bolesnik ne složi da se nešto uradi. Najčešće se ljudi slože sa našim predlogom, a za one koji to ne prihvate trudimo se da nađemo najbolji drugi način za njegovo lečenje. Dakle, da bi se neka procedura izvršila, moraju da se slože lekari, ali moraju da se slože i bolesnici.“

Kolika je smrtnost ovde na klinici “Dedinje“?

“Smrtnost je zaista minimalna kad su u pitanju kardiološke intervencije. Mi imamo neki sistem, neku jednačinu u koju ubacimo podatke bolesnika i ta jednačina kaže kolika je realna opasnost smrtnosti. Znači, ukoliko su to neke jednostavnije procedure tipa bajpaseva, koji nemaju druge veće probleme, ta smrtnost je negde ispod jedan posto. Ukoliko imate lošu srčanu funkciju, loše bubrege, imate druge pridružene bolesti, onda smrtnost raste. Ali ono što je jako važno jeste da realna smrtnost, smrtnost koja se dešava kod vas u instituciji, bude u ravni ili ispod predviđenog procenta. Ali, nažalost, nema medicine bez neželjenih ishoda.“

Kažete, pacijenti različito reaguju na predlog da treba da operišu srce. Koliko ih priča sa lekarom smiri, približi odluci?

“Različite su reakcije, ljudi očekivano pitaju razne stvari. Najčešće je pitanje – koliko je to rizično? Mi objasnimo da uvek svaka procedura nosi svoj rizik, a kod tog konkretnog bolesnika, kada mu kažemo da je kod njega to manji rizik, naravno ljudi to prihvate mnogo jednostavnije. Naravno, mi smo dužni da kažemo ukoliko je taj rizik objektivno veliki. Kažemo – mi mislimo da treba da se operišete, ali postoji veliki rizik da se nešto loše dogodi tokom same operacije. Onda se uvek trudimo da tu odluku donesemo sa samim bolesnicima. Neki kažu ako je veliki rizik, ja ne želim da se operišem, što je potpuno legitimno. Ali imate ljude koji kažu – ok, idemo ili pukovnik ili pokojnik, ja prihvatam rizik ako će meni da bude bolje.“

Vi ste na na Institutu “Dedinje“ od 1996. godine. Vaša karijera je standardno uzlazna, o tome svedoče ljudi koje ja znam, Vaši pacijenti. Važno svedočanstvo su i Vaši naučni radovi i pozicija na klinici. Završili ste specijalističke studije i doktorirali 2009. Kada ste počinjali, šta Vam je bio cilj?

“Ja sam negde na trećoj godini studija zaključio da mene jako zanima kardiologija i da je to nešto čime bih voleo da se bavim. I onda sam već u tim ranim godinama svog profesionalnog razvoja krenuo da dolazim kod kolega koji su bili već radili na kardiologiji. Oni su bili već afirmisani stručnjaci, primili su me da im pomažem u nekim naučnim radovima, tu sam stažirao, kod njih sam počeo da učim struku. Prema tome, kada krećete sa snažnom željom da naučite to što želite i da budete najbolji u tome što je moguće. Kažem, hvala bogu pa sam uspeo da uz odlične učitelje i odlične mentore naučim dobro svoj posao i da počnem to da primenjujem u svojoj redovnoj kliničkoj praksi. Taj uspeh došao je uz ozbiljnu pomoć i naravno uz veliki trud i rad sa moje strane.“

U nekim medijima pričali ste o osnovnim uzrocima oboljenja srca pa ste nabrajali način života, pušenje, ishranu i nedostatak te neke naše kulture prema sopstvenom zdravlju i opšte kulture prema zdravlju?

“Najveća opasnost leži od povećanih masnoća u krvnim sudovima. Ako imate povišene masnoće, ukoliko vaš organizam ne uklanja dovoljno brzo masnoće iz krvotoka, onda dolazi do mogućnosti da se te masnoće natalože u zidovima krvnih sudova i otežavaju protok krvi u organizmu. U nekim ekstremnijim slučajevima ta blokada može da bude potpuna, tada bolesnik dobije akutni infarkt miokarda, infarkt srca. I to je najvažniji faktor rizika. Pored toga, imamo još druge faktore rizika kao što su neregulisan krvni pritisak, neregulisana šećerna bolest, stres, kao što ste rekli, neaktivan način života i naravno pušenje, to nam je dosta veliki faktor rizika za razvoj kardiovaskularne bolesti.“

To se negde sve svodi na nivo sopstvenog odnosa prema sebi. Znači vraćamo priču da je svakom od nas za sve kriva njegova glava, odnos prema sopstvenom zdravlju?

“Nekako sve počinje od nas samih, to je tako u životu pa i u odnosu prema zdravlju. Ono što je loše, da mi generalno kao nacija, kao narod nemamo proaktivan odnos prema sopstvenom zdravlju. Kod lekara idemo uglavnom kada nam nešto fali, kada se ne osećamo dobro. Umesto da idemo na redovne kontrolne, odnosno sistematske preglede. Jer vama recimo za kardiovaskularne bolesti, što je moja profesionalna uža specijalnost, ozbiljan preduslov su masnoće, gojaznost, pušenje, pritisak, šećer, neaktivan način života. Ako sve te faktore rizika dovedete u neke razumne granice, šansa da ćete se razboleti od kardiovaskularne bolesti su minimalne. Znači uvek postoji šansa, ali ukoliko delujemo na te faktore rizika i korigujemo ih, smanjujemo šansu i da nam se nešto loše desi u smislu srčanih bolesti. Ali prosto treba ići kod lekara na sistematske preglede jer u principu povišene masnoće ne bole, povišen šećer ne boli, povišen krvni pritisak vrlo često ne daje nikakve tegobe, mi mislimo da smo zdravi što, nažalost, nije tačno. I tek kada se desi nešto ozbiljno, infarkt, šlog... Nažalost, dešava se i da prvi znak bolesti bude naprasna srčana smrt. Te naprasne srčane smrti su daleko najčešće uzrokovane kardiovaskularnim bolestima.“

Potencirate nedovoljnu fizičku aktivnost?

“Tako je. To je jedan od važnih faktora rizika. Mi smatramo, to je naše iskustvo, da zdrave osobe treba da imaju najmanje 150 minuta fizičke aktivnosti u toku nedelju dana. To vam praktično dođe 30 minuta svakog drugog dana ili malo češće, što zaista nije mnogo. A kada kažemo fizička aktivnost, mislimo na malo bržu šetnju, na plivanje, vožnju bicikla. Znači, zaista vrlo jednostavne fizičke aktivnosti, ništa ekstra, ništa posebno. Ta umerena fizička aktivnost nam najbolje čuva zdravlje.“

Danas, nažalost, živimo nervozno vreme, nervozan život, nervozna je okolina, i sve smo pretvorili u stanje gde je osnovna vrednost novac. A za većinu građana je to borba za opstanak. Vraćamo se stresu, kao negde, kako Vi kažete, krajnje opasnom sadrugu. Šta čovek da radi?

“To je dobro pitanje. Prosto, svako od nas mora da nauči da upravlja svojim stresom. To nije lako, nije jednostavno, ali to je neophodno. Barem da krenemo od svog primera, to je ono što se malo uči kroz život, jer što smo stariji treba da budemo mudriji, da prepoznamo koje su to važne stvari u životu za koje se treba sekirati, a koje manje važne. To je individualan stav svakog od nas, znači način na koji prepoznajemo taj pritisak koji donosi ovaj savremeni život, i kako ćemo to preneti u svoju životnu praksu. Kako ćemo reagovati na određene vrste stresa. Jer ne možemo se davati bez kraja i konca, ne možemo se sekirati bukvalno zbog svega i svačega. Znači ostavimo sekiraciju za stvari koje su zaista jako vredne, jako važne i koje zapravo nisu toliko česte. Prosto ne možemo samom sebi dozvoliti da se potrošimo na sitnice jer to ćemo pre svega platiti zdravstveno.“

Što je još gore – to nerviranje ne rešava problem?

“Uglavnom ne rešava. Ali moramo, svako za sebe, da selektujemo šta je zaista važno i da razumemo na šta možemo da utičemo. Da razlučimo šta nam je važno, ozbiljno, životno, a šta ono što zaboravljamo za nekoliko dana.“

U jednom intervjuu pominjete alarmantan i tragičan podatak da sve više ljudi mlađih od 40 godina strada zbog infarkta. Zbog čega?

“Opet se vraćamo na onu početnu premisu. U principu, ta ateroskleroza, skupljanje masnoće u krvnim sudovima srca zapravo počne od prvog trenutka kada se rodite i to je neki prirodni proces starenja. Ono što je vezano za nas savremene ljude jeste da su naši nivoi masnoće, naš pritisak, naš nivo stresa mnogo veći nego što je nama to genetski predodređeno. Znači mi nismo kao vrsta napravljeni da živimo da se hranimo po supermarketima brzom hranom. Rađene su studije koje pokazuju da recimo populacija lovaca sakupljača, koja i danas postoji u nekim zaista nerazvijenim delovima sveta, ima praktično tri do četiri puta manje vrednosti holesterola od one koje savremeni čovek ima. Mi genetski nismo predodređeni za toliku količinu masnoće u krvi. Pogotovu ukoliko mlad čovek kaže ja imam 25-26 godina, ja sam zdrav, ja sam potpuno dobar. Ne ide na neki pregled, može se desiti da ima ekstremno visoko povećane masnoće u krvi, možda i genetski ima loše predispozicije. Pogotovu ukoliko u porodici već postoji neki podatak o tome da su roditelji ili neka druga bliža rodbina imali kardiovaskularni eksces u nekim mladim godinama, infarkt, šlog, operacije, stentove itd. To praktično znači da postoji nasledna crta koja se provlači kroz tu porodicu da je predisponira za jako visoke vrednosti masnoće u krvi i samim tim za neki rani kardiovaskularni događaj.

Ono što naši mladi ljudi prosto ne shvataju jeste da taj brzi način života može da uzme danak mnogo ranije nego što smo to pretpostavili. Savetujemo sve ljude, recimo, preko 40 godine, da obavezno idu na kontrolne preglede jednom godišnje: da urade EKG, izmere pritisak, urade osnovnu laboratoriju. To važi i za mlađe, između 18. i 40. godine godine treba barem jedanput, a po mogućnosti i više puta, da urade upravo to, izvade krv za masnoću, izmere svoj pritisak, tako da ćemo suštinski opet tim nekim proaktivnim pristupom svom zdravlju u mladim godinama sprečiti razvoj infarkta, razvoj šloga ili naprasne smrti ljudi koji su relativno mladi. Jer, sve češće ljudi između 30. i 40. godine dolaze kod nas zbog infarkta. Nažalost, postala je to gotovo redovna pojava u svakom našem dežurstvu, gde su pripravni za lečenje infarkta. Tako da se uvek ista nit provlači kroz različita životna doba. Znači budite odgovorni prema sebi, upoznajte kakvi su vaši potencijalni problemi i suštinski rešavajte ih na vreme, posle može da bude, ne mogu da kažem kasno, ali posle može da bude znatno komplikovanije nego ukoliko ste krenuli da rešavate probleme na vreme.“

Koliko to što pričate komunicira sa činjenicom da smo pre 50 godina retko viđali mladu osobu, a da ima viška od 10 do 40 kg. Danas ih ima baš mnogo, gledamo ono što smo viđali na američkom Srednjem zapadu pre 50 godina, to se preselilo kod nas?

“Apsolutno. To je ono o čemu smo pričali, mladi ljudi i generalno mi kao nacija prestali smo da vodimo računa o umerenom načinu ishrane i fizičkoj aktivnosti. Suštinski, ukoliko ste fizički aktivni, ukoliko vodite računa da ne jedete tu brzu hranu, da ne jedete četiri puta dnevno, da ne jedete u ponoć ako ne morate, znači generalno velika je šansa da će vaša kilaža, vaš stepen fizičke spremnosti biti u disproporciji. Upravo zbog toga smo mi svedoci epidemije gojaznosti. Pogledajte našu decu, više se ne bave sportom na način kao što se nekada bavila moja generacija, ja sam 1969. godište, 55 godina. Deca nisu napolju, na igralištu, u fiskulturnoj sali... Uglavnom su posvećeni telefonima, video-igricama, kompjuterima, ne druže se na način kao što su to prethodne generacije radile. To sve uzima danak u povećanoj kilaži i povećanoj stopi kardiovaskularne bolesti sutra.“

Pomenuli ste genetiku, nasleđivanje bolesti od predaka?

“Apsolutno. U principu, ako je neko u porodici imao infarkt u 75. godini, njegov potomak najčešće to doživi u 45. Vrlo često su to nasledni poremećaji metabolizma, holesterola, odnosno povećane masnoće u krvi, i te osobe koje rano dobiju infarkt vrlo često imaju jako visoke vrednosti, znači to su te porodične hiperholesterolemije, to su urođene greške metabolizma holesterola koje se javljaju u određenim porodicama koje se prenose na potomstvo. Ukoliko je neko u porodici zaista u ranim godinama imao infarkt, šlog ili nejasan uzrok smrti, onda kod svih potomaka moramo zaista raditi vrlo rano neke osnovne pretrage da utvrdimo da li kod njih postoji neki uzrok zbog koga bi i oni mogli biti u opasnosti da u ranim godinama dobiju kardiovaskularni incident.“

Vi ste u Institutu “Dedinje“ u poziciji da radite sa mladim kolegama. Profesor ste na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Radite sa studentima. Koliko su ti mladi spremni da uče, koliko su u poređenju sa Vašom generacijom gladni znanja i uspeha?

“Pričamo o generacijskim razlikama. To je verovatno prisutno otkad je sveta i veka. Nove generacije i nova vremena donose neka svoja nova gledanja na sve oko nas. To ne mora da bude ništa loše, ništa gore od onih prethodnih generacija, ali prosto jeste nešto drugačije u odnosu na to kako je moja generacija ili možda generacija koja je nekoliko godina mlađa ili starija od mene učila i radila. Ono što uvek moramo da probamo da nađemo jeste da probamo da shvatimo šta je to kako ti mladi ljudi misle. Ovde kod mene na poslu ima dosta mladih doktora. Oni imaju vaspitanje, imaju želju, imaju volje, ali prosto načini na koje oni dolaze do tih pravih vrednosti u nauci su se verovatno tokom vremena promenili. I pošto je moja generacija u nekoj poziciji da uči te nove generacije, prosto moramo naći način da govorimo istim jezikom. Znači, moramo naći način da iz tih mladih ljudi izvučemo ono što je najbolje, da bi oni kada im dođe vreme zaista postali vrhunski u poslu koji rade.“

Ipak postoje određene razlike u odnosu prema nauci, koja je sve zahtevnija?

“Ono u čemu je razlika između moje i ovih mlađih generacija jeste što su sada mnoge stvari njima dostupnije. Ako su dostupne, možda nemate toliku želju da ih tražite i da ih istražujete. Ono što ja vidim, druga intergeneracijska razlika jeste što su mlađe generacije navikle da brže i jednostavnije dolaze do određenih znanja i određenih pozicija. U medicini je to naročito izraženo da morate danas da radite da biste sutra ili prekosutra zauzeli adekvatnu poziciju i preuzeli to odgovarajuće znanje. Ono što je definitivno različito u odnosu na moju generaciju jeste to što mlađim generacijama pažnju nije tako lako održati. Navikli su na kratke forme informacija, navikli su na brzu izmenu informacija i to je nešto što je različito. Moja generacija, recimo, imali smo neke referentne knjige iz kardiologije koje su zaista jako, jako velike i trebalo je baš dugo sedeti nad njima. Nove generacije usmerene su ka nekom malo bržem načinu usvajanja znanja. To ne mora neophodno da bude loše, ali prosto je drugačije. Vraćam se na onu prvu svoju premisu, to je da mi kao generacija koja je sada u poziciji nekih učitelja moramo naći odgovarajući način da približimo znanje novim generacijama i da ga prenesemo.“

U opasnosti je svaki posao danas ukoliko nije umrežen sa svetom. Pa i medicina, nauka koja napreduje svakim danom. Često se događaju revolucionarna otkrića i modeli rada, koliko je to prisutno na Univerzitetu?

“Zaista se veoma brzo menjaju stvari, pričamo o medicini. Ono što je dobro jeste što mi te informacije dobijamo u nekom realnom vremenu. Kada je neka studija objavljena, ja ću je dobiti na mejl istog momenta ili prosto dobiću neku informaciju o tome. Tako da je u ovom momentu taj put od objavljivanja podataka do saznanja tih podataka i do primene tih podataka u praksi jako, jako skraćen. I to je veoma dobro, to je nešto što nam je ovo digitalno doba donelo. Istina, ono je svašta donelo, nešto odnelo, ali ta brzina protoka informacija je zaista od ključne važnosti u poslu kojim se ja bavim. To se primenjuje na Univerzitetu, na fakultetu i u našem realnom kliničkom životu, tako da tu ne možemo reći da na bilo koji način kasnimo za svetom. I ono što je jako dobro jeste da je srpska kardiologija zaista na jednom nivou i može da se poredi sa kardiologijama visokorazvijenih i visokoindustrijskih zemalja. Taj jaz zaista nije veliki, ukoliko uopšte postoji.“

Da pričamo o Institutu “Dedinje“ koji već dugo slovi za referentnu ustanovu na Balkanu.

“To je i danas. Institut za kardiovaskularne bolesti ’Dedinje’ pre dve godine dobio je novu zgradu, što nam je zaista više nego duplo povećalo prostor u kome mi možemo da radimo i u kome možemo da lečimo bolesnike. To je rezultiralo time da mi zaista imamo veliki broj intervencija i ozbiljnih i izazovnih lekarskih zahvata na godišnjem nivou. Ove godine imaćemo tri hiljade operacija na otvorenom srcu, kardiohirurških intervencija, što je baš veliki broj. Malo je klinika u svetu, ima ih zapravo baš mali broj, koji imaju ovakvu praksu, nas to svakako svrstava u sam vrh evropskih kardiohirurgija po broju i kompleksnosti urađenih procedura. Ono što se na mojoj klinici radi to su kateterizacija, stentovi, pejsmejkeri itd., mi ćemo ove godine imati više od 1200-1300 ablacija, srčanih aritmija, što je impresivan broj. Imaćemo više od 2200-2300 bolesnika kojima smo stavili stentove, 7000 bolesnika kojima su rađene koronarografije, to su cifre koje su relevantne u svetskim okvirima. I ono što je dobro to je što se zaista trudimo da pratimo sve novitete koji se dešavaju na svetskoj naučnoj sceni. Ono što je naravno problem svim zemljama pa i nama jeste što je moderna kardiovaskularna medicina ekstremno skupa. To košta dosta novca i to predstavlja veliko opterećenje za zdravstveni sistem. Međutim, ono što je važno jeste da je jedan dobar deo, većina tih procedura zaista dostupna našim bolesnicima u različitim obimu, zavisi sada od same procedure do procedure, ali generalno zaista smo u toku sa svim tim nekim savremenim tokovima kardiološkim i lečimo bolesnike prema najsavremenijim svetskim standardima.“

“Dedinje“ je ranije, a verujem da to po nekim Vašim izjavama važi i sada, držalo nivo zahvaljujući i kontaktima sa čuvenom klinikom u Hjustonu i da su tamo odlazili ljudi na specijalističke studije, donosili to novo znanje ovde. Sa kime “Dedinje“ danas komunicira, sa kojim svetskim institucijama, mada je u ovo vreme brzih IT tehnologija dostupno i mimo te ranije prakse?

“Taj lični kontakt je nezamenljiv. Naravno, mi se zaista trudimo da budemo prisutni na svim velikim kongresima, da učestvujemo u dizajniranju i izvedbi tih velikih kliničkih studija, praktično sva nova saznanja u medicini dolaze na osnovu rezultata kliničkih studija koji se dobijaju tek ukoliko ustanove i pojedinci koji organizuju te studije imaju poverenja u vas kao partnera. To su ti lični kontakti zaista nezamenljivi. Ono što mi radimo jeste naravno saradnja sa renomiranim bolnicama u Americi. Pomenuli ste Mejo kliniku, dosta radimo i sa Klin klinikom, ali i sa evropskim ustanovama. Recimo sa klinikama u Milanu, zatim sa AKH iz Beča, Šaripe klinikom iz Berlina, Pitijes bolnicom iz Pariza. Zaista se trudimo da imamo te direktne kontakte sa kolegama jer upravo to donosi razmenu mišljenja i na taj način mi možemo biti u tokovima sa tim savremenim medicinskim razmišljanjima.“

Kako mladi lekari dolaze na “Dedinje“, koja je procedura odabira perspektivnih lekara?

“Najpre, da bi dobili posao kod nas, potrebno je da pokažete izvrsnost u svom dosadašnjem radu. Mi imamo mnogo mladih lekara i jedna značajan broj njih dolazi preko programa sto najboljih lekara iz svake generacije. To ide dva puta godišnje, to su diplomci sa fakulteta iz cele Srbije i oni moraju da imaju zaista visoku prosečnu ocenu. Ono što je nama veoma važno jeste što dobar broj tih mladih lekara prepoznaje ’Dedinje’ kao instituciju gde mogu da se obrazuju i napreduju u profesionalnom smislu. Ovo je ozbiljna i profesionalna ustanova koja zahteva izvrsnost od lekara na svim pozicijama, pre svega od mladih lekara. Jako je važno da te mlade osobe žele da se profesionalno i stručno usavršavaju.“

Ranije su se na “Dedinju“ lečili ljudi iz svih krajeva bivše Jugoslavije?

“Mi pre svega imamo obavezu prema Zdravstvenom fondu Republike Srbije, daleko najveći procenat to su bolesnici iz Srbije, ali imamo dosta bolesnika koji dolaze iz regiona, iz Republike Srpske i Crne Gore. Ranije su dolazili iz Bugarske, dolazili su i iz Makedonije. U poslednje vreme manje, u prethodnom periodu dok oni nisu razvili svoj zdravstveni kardiovaskularni sistem. Dolazili su i iz Hrvatske, povremeno, ali to nije pravilo, više je izuzetak.“

Na “Dedinju“ je nedavno urađena i transplantacija srca?

“Na ’Dedinju’ su urađene prve transplantacije srca u bivšoj SRJ još sredinom ’90-ih godina, da bi onda u nekom momentu prestale. Sad zanovljene, rade se u Kliničkom centru Srbije i kod nas. Ove godine, na naše veliko zadovoljstvo i sreću, radile su se do sada dve transplantacije srca. Transplantacija srca jeste kompleksna i komplikovana procedura, ali je postala u smislu struke rutinska. Ono što je uvek problem jeste što je broj donora srca, koja možete implantirati potencijalnim primaocima, uvek manji od potreba koje postoje. To je problem kako kod nas tako i u celom svetu. To pokušavamo da rešimo na neke druge načine kao što je implantacija mehaničkog, odnosno veštačkog srca, ili različitih pumpi koje pomažu rad srca. To su uglavnom metode koje se primenjuju da bi bolesnik prebrodio onaj krizni period, kod bolesnika koji iz nekih razloga nisu kandidati za transplantaciju srca, jer nisu svi bolesnici koji imaju te završne faze srčane insuficijencije odnosno srčanog opuštanja kandidati za transplantaciju. Kod tih bolesnika to praktično predstavlja definitivnu terapiju koja olakšava rad srca i poboljšava kvalitet njihovog života.“

Nedavno ste uradili operacije srčanih zalistaka bez skalpela?

“Ne može baš bez skalpela, ali može mini invazivno. Ranije standardna procedura bila je da se otvori ceo grudni koš, što je dosta veliki rez, što je dosta traumatično za bolesnika. Uz određene stručne procene procesa zamene zalistaka, sada se to radi mini invazivno. Znači ukoliko pričamo o hirurškim intervencijama, uz otvaranje reza od svega pet-šest santimetara, a ukoliko pričamo o kardiološkim procedurama to je moguće izvesti iz vene ili iz arterije u preponi i tu zaista možda možemo govoriti “bez skalpela“, to su zaista minimalni rezovi od svega santimetar ili dva. Tako da to predstavlja jedan novi trend u kardiovaskularnoj medicini, što će reći da procedure koje se izvode budu minimalno traumatične za bolesnike iz prostog razloga što je rizik kod tih mini invazivnih procedura manji stres za organizam i bolesnici se vrlo brzo oporavljaju i vraćaju redovnim aktivnostima.“

Koji zahvati, po Vašem sudu, danas jesu ili će vrlo brzo biti iz te priče?

“Sada pokušavamo da uvedemo, što je već standard u svetu, i za druge zaliske, recimo mitralni zalistak, zalistak između leve pretkomore i leve komore, odnosno trikuspilni zalistak, to je zalistak između desne pretkomore i desne komore. Znači praktično pokušamo i te bolesnike da lečimo uz minimalni rez, odnosno bez otvaranja grudnog koša. Jer na taj način možemo smanjiti rizik od intervencije i poboljšati kvalitet života tih bolesnika. Tako da nam je to nešto što je sada u fokusu što se tiče kardiologije. A što se tiče kardiohirurgije, to su te takozvane endoskopske procedure, gde vi praktično stavite jednu kamericu u grudni koš, onda gledate sliku i praktično radite intervenciju uz minimalni rez, to je nešto što bi bila budućnost jednog dela kardiohirurških bolesnika.“

Vi ste jedno vreme radili u Ujedinjenim Arapskim Emiratima na njihov poziv. Da li ste tamo naučili nešto novo?

“Dobio sam poziv od jedne tamošnje vrlo renomirane bolnice. Radio sam tamo nekih 14-15 meseci u jednom ciklusu i posle sam nekoliko godina odlazio recimo po dva meseca godišnje da radim kod njih. Stručno mi nije mnogo pomoglo. Možda zvuči malo paradoksalno, ali naša medicina, barem ova vrhunska medicina koju ja radim, jeste ispred njihove. Što će reći da novac jeste važan, ali da ne može baš sve da kupi. Ali mi je u smislu tog nekog ličnog iskustva dosta značilo. Dosta, kada se malo izmestite iz svoje zone komfora, onda možete bolje da sagledate svet pa i sebe u tom svetu.“

Da li bi nam za nauk pomogla praksa Turske koja već više od pola veka šalje svoje studente u Ameriku na prestižne klinike, ali sa obavezom da se vrate u Tursku da rade. Da li bi tako Srbija mogla da unapredi zdravstvo?

“Za osnovne studije verovatno nema potrebe da naši studenti studiraju u inostranstvu. Međutim, ono što je jako važno jeste da značajan broj naših svršenih lekara ima mogućnost da odu na neko vreme, zavisi od njihovih interesovanja – mesec dana, godinu-dve u inostranstvo. Zašto? Iz prostog razloga što izađete iz svoje zone komfora, da vidite kako funkcionišu drugi zdravstveni sistemi i shvatite šta je kod njih bolje i pokušate da implementirate kod nas, da dobre strane donesu da se ovde primene, i u krajnjoj liniji uvek imate neku metodu koja se kod njih radi a kod nas se ne radi, da se kod njih nešto bolje radi nego kod nas i upravo je to jako važno. Takođe je mnogo važno što u tim relativno mladim godinama napravite komunikaciju, upoznate se sa različitim kolegama i kako profesionalno rastete tako možete napraviti kvalitetniju saradnju u nekoj perspektivi, u budućnosti.“

Na kraju, šta biste savetovali ljudima kako i na koji način da brinu o zdravlju. Pričali ste o tome sve vreme, ali hajde da zaključimo priču?

“Budite odgovorni prema sebi. Ta odgovornost uključuje redovnu kontrolu vašeg zdravstvenog stanja. Nemojte ići kod lekara kada ste bolesni, idite i kada se potpuno dobro osećate da ne biste oboleli. Mislim da je to jako važno. Ono što bih rekao našim sadašnjim bolesnicima jeste da u principu i kada dobijete terapiju važno je da uzimate i da idete na redovne kontrole. Vaše stanje može da se promeni. Pridržavajte se terapije koju su vam dali vaši lekari i nemojte menjati terapiju na sopstvenu ruku.“