Intervju

Aleksandar Čotrić: "Nadam se da u politici nisam postao smešan, a u humoru političan"

Već dugi niz godina Aleksandar Čotrić važi za jednog od najboljih i najpoznatijih srpskih humorista i aforističara.

Njegovi aforizmi uvršćeni su u brojne svetske antologije ove literarne forme.

Objavio je do sada brojne knjige aforizama među kojima i “Daćemo mi vama demokratiju“, “Peta kolona“, “Nedozvoljene misli“, “Kratki rezovi“, “Gola istina“, “Pomeranje pameti“, “Teške misli“ i “Misli u pokretu“.

Čotrić je od 1990. prisutan i na političkoj sceni Srbije kao visoki funkcioner Srpskog pokreta obnove (SPO) i kao narodni poslanik u Skupštini Srbije. Ovih dana u izdanju “Pčelice“ iz Čačka pojavila se zbirka dečjih pesama Aleksandra Čotrića “Hej, zamisli“.

O toj zbirci, stvaranju aforizama, humoru nekad i sad, ali i o sličnostima i razlikama između literature i politike u intervjuu za nedeljnik “Ekspres“ govori književnik i političar Aleksandar Čotrić.

Nova zbirka pesama “Hej, zamisli“ namenjena je deci. Kako je stvarati za najmlađe?

“Kad sam bio mlad, pisao sam za odrasle, a sada u zrelijim godinama stvaram za mlade. Mislim da je to normalno jer je teže i odgovornije obraćati se mališanima. Za takvu vrstu literature potrebno je mnogo znanja i iskustva. U jednoj pesmi kažem: ’Kad govoriš, biraj reči, jer reč može i da leči!’ Dok pišem za decu, pomažem im da odrastu, a ja se vraćam u svoje detinjstvo i mladost. Kad napišem dobru pesmu, radujem se kao dete jer verujem da će mališani u stihovima pronaći nešto veselo, duhovito, neobično, zabavno, a istovremeno i poučno, što će doprineti njihovom obrazovanju i vaspitanju. Nastojim da u većini mojih pesama bude duhovitih događaja i pojava koje će decu nasmejati jer humor je osobina srećnih ljudi. Oskar Vajld je tvrdio – ’najbolji način da učinite decu dobrom jeste da ih učinite srećnima’. Ali današnju decu ne bi trebalo potcenjivati jer ona ponešto znaju bolje od nas, pa i mi možemo da učimo od njih. U zbirci ’Hej, zamisli’ nalazi se osamdesetak pesama koje su svrstane u tematske cikluse: đačke simpatije i ljubavi, škola, porodica, kućni ljubimci, slobodno vreme...“

Da li su deca zaista najstroži i najiskreniji čitaoci?

“Lepo je deci čitati aforizme i pesme, pod uslovom da su dobro napisane. Od svih nagrada koje sam dobio, najdraža mi je ’Dositejevo pero’ jer je dodeljuju učenici dvadesetak beogradskih osnovnih škola. Deca dobiju knjige autora koji su u jednoj godini stvorili dela za njih i onda ih ocenjuju. Tako je moja knjiga aforizama ’Dečja posla’ ponela ovo priznanje. Siguran sam da niko nije mogao da utiče na učenike da vrednuju ono što su čitali. Svaku svoju pesmu najpre pročitam bratanici Nađi koja ima četrnaest godina i dvostruko mlađoj supruginoj sestričini Sofiji. One su moji najbolji i najobjektivniji kritičari. Zaista mi svaki put krajnje otvoreno kažu: ’Ovu pesmu ne razumem’ ili ’nije ništa posebno’, ili ’nešto bi trebalo promeniti’, ili ’odlična je’.“

Ilustracije je radio Tihomir Čelanović, jedan od najboljih naših strip crtača. Kako je tekla vaša saradnja?

“Tihomir je bio u Kanadi kada sam mu poslao stihove. Odmah je počeo da ilustruje pesme i to je učinio toliko dobro da smo nas dvojica koautori ove knjige. Ilustrator je reči pretvorio u slike koje objašnjavaju i dopunjavaju pesme i sasvim su u skladu sa mojom vizualizacijom teksta.“

Koliko se razlikuje pisanje aforizama od stvaranja poezije?

“Najpre sam počeo da pišem pesme. Bilo je to u osnovnoj školi. Potom sam u srednjoj počeo da ispisujem aforizme i pesmama se nisam vraćao skoro četrdeset godina. Meni je lakše da napišem aforizme i priče nego pesme. Za pesmu je, osim dobre ideje, potrebno pronaći prave reči, odgovarajuće rime, uklopiti metriku, odrediti ritam pesme, uneti humorne elemente, osmisliti efektnu poentu i učiniti jasnom pouku pesme. Ponekad pesma nastane odjednom, ali najčešće dugo radim na njima, pa i po nekoliko dana, jer ih popravljam i menjam sve dok ne budem zadovoljan.“

Jedan ste od naših najpoznatijih aforističara. Da li je život u Srbiji zaista nepresušni izvor inspiracije za aforističare i humoriste?

“Srbija je podjednako inspirativna kao i svaka druga država. U našoj zemlji imamo više mogućnosti da u medijima i knjigama objavljujemo humor i satiru nego susedi i drugi Evropljani. Naši stvaraoci na ovom planu fokusirani su na društveno angažovane teme mnogo više nego u bilo kojoj drugoj državi, a razlog je dinamičnost političke scene u kontinuitetu od tri decenije. Upravo sam završio rad na antologiji savremenog evropskog aforizma koju sam nazvao ’Bauk aforizma kruži Evropom’ i u tom izboru najviše je aforističara iz Srbije. Od 120 predstavljenih autora, 14 je Srba iz Srbije i četvorica sunarodnika iz BiH. To nije rezultat pristrasnosti, već objektivan pokazatelj da se već pola veka najbolji aforizmi na Starom kontinentu pišu u našoj zemlji i na srpskom jeziku. Mi smo po teritoriji i broju stanovnika u evropskoj sredini, ali smo u ovoj oblasti na vrhu, baš kao i u tenisu, košarci, odbojci, vaterpolu, nekim atletskim disciplinama...“

Sarađivali ste sa brojnim aforističarima širom Evrope. Koliko se njihov smisao za humor razlikuje od srpskog?

“Češki satiričar Gabrijel Laub govorio je svojevremeno: ’Šta će Švajcarcima humor? Oni tako dobro žive.’ Sa druge strane, proslavljeni češki reditelj i oskarovac Miloš Forman rekao je da je ’Humor bio važan za češki narod da preživi’. Dakle, humor često nastaje tamo gde se teško živi i predstavlja odbranu od nedaća. Zato Srbi imaju razvijen humor kao i drugi stradalni narodi: Jevreji, Rusi, Poljaci, Jermeni... Svi pišu humor, ali se on razlikuje od zemlje do zemlje. Da parafraziram Paskala: ’Ono što je smešno s jedne strane Pirineja, nije s druge.’ Naš humor je od humora drugih iskričaviji, vrcaviji, lepršaviji, nepredvidiviji, oštriji, umetničkiji, raznovrsniji...“

Dugogodišnji ste visoki funkcioner SPO-a i narodni poslanik. Kako danas gledate na bavljenje politikom i da li je lakše biti humorista ili političar?

“Ja sam sve vreme pokušavao da se bavim pisanjem, a politika se bavila mnome. Nadam se samo da u politici nisam postao smešan, a u humoru političan. Politiku je nemoguće izbeći jer je svaki čovek, po Aristotelu, ’političko biće’. Reč ’idiot’ nastala je u staroj Grčkoj i označavala je ljude koji se ne interesuju za politiku. U današnje vreme, nažalost, politikom se bave i idioti. Inače, u politiku sam ušao i pre nastanka političkih stranaka – osamdesetih godina prošlog veka. Tada sam upoznao Vuka Draškovića, Vojislava Šešelja, Dragoljuba Mićunovića, Vojislava Koštunicu... Viđali smo se u Klubu književnika u Francuskoj 7, koji je bio rasadnik svih potonjih opozicionih stranaka. Prvi sastanak SPO-a 1990. godine, posle osnivanja, održan je u mom stanu u Kosovskoj ulici, koji je služio nekoliko meseci i kao sedište stranke jer nismo imali službene prostorije. U tom stanu sam nešto ranije dva meseca skrivao Hasana Delića iz mesta Moševac kod Maglaja, za kojim je bila raspisana centralna poternica jer se bio zamerio komunističkim vlastima u BiH. Bio sam i kasnije pod stalnim nadzorom policije, a više puta su me i privodili u policijske stanice... Na informativnim razgovorima upoznao sam sve inspektore u civilu, i posle sam ih godinama viđao na demonstracijama kako glume opozicione aktiviste i pokušavaju da izazovu nerede... Devedesetih godina prošlog veka bilo je vrlo uzbudljivo i opasno biti aktivan u politici. Tada smo u stranci postavili cilj koji sve objašnjava: ’Srbija u Evropi. Evropa u Srbiji.’ Dakle, da preciziram: Srbija kao država u Evropi, a ne njeni građani koji se iseljavaju. I evropski kvalitet života kod nas. SPO postoji 34 godine i što je stariji, to je mlađi.“

Kako vidite trenutnu situaciju u svetu, klizimo li u globalni sukob?

“Odgovoriću aforizmom: ’Nije ni čudo što se toliko ratuje kad se za mir u svetu zalažu samo misice.’“

Da možete današnji svet i situaciju da opišete jednim aforizmom, kako bi on glasio?

“Čovečanstvo očekuje svetla budućnost – i veoma suva i vrela.“

Dejan Stojiljković: "Glavni grad takozvanog Kosova nije Priština, nego Bondstil“