BEOGRAD: Stvari koje možda niste znali

Ima istoričara koji tvrde da je Beograd naseljeno mesto za koje se vodilo najviše oružanih bitaka na planeti (još u nečemu da smo prvi na svetu). Po Britanskoj enciklopediji, ovaj je grad bio potencijalni plen o koji su se različite vojske otimale 114 puta.

Kelti su ga zvali Singidun, Rimljani Singidunum, naši severni susedi: Nanodorfehervar, oni sa istoka – Dar ul Džihad, a neki „deseti“, opet, Biograd na Dunavu. Kolika li bi ta vaga morala da bude velika i izdržljiva, da bi mogla da izmeri sva ta koplja, sablje, barjake, strele, buzdovane, šlemove, čaure, kundake, bombe, rakete, ali uniforme, ordenje, sekire, granate, brodove, tenkove i minobacače. Dok dokono zamišljamo konstrukciju takvog jednog kantara, površine, primera radi, čitave kalemegdanske tvrđave, prinuđeni smo da pomislimo i na brojne nasilno prekinute živote, nadanja, strepnje i sudbine i oslušnemo huk nadirućih vojnih jedinica, kao i vriske i molitve onih kojima ratna sreća nije okrenula svoje zavodljivo lice.

Nije lako živeti pod ovim parčetom neba. Ako podelimo godine koje su protekle od kada je keltsko pleme Skordiska nastanilo tlo oko ušća Save u Dunav (pre oko 2300 godina!), sa brojem bitaka koje su za cilj imale osvajanje „belog grada“, dobićemo zastrašujući podatak. Za Beograd se, u proseku, na svake dve decenije vodila strašna borba. To je oko 5 ratova po veku.

Zvezdarski Buda
To da su na molitve u beogradske hramove, crkve, džamije i sinagoge, hrišćani, muslimani i Jevreji odlazili vekovima, prilično je poznato. Neke od tih bogomolja su rušene, druge paljene, treće pretvarane u konjušnice ili barutane. Jedna od njih je zauvek nestala, a sa njom i uspomena na beogradske budiste.

Naime, između dva svetska rata, u beogradskom naselju Zvezdara, postojao je budistički hram koji su podigli i kome su se mollili Kalmici. Ko su Kalmici i otkud oni u Beogradu? Nakon Oktobarske revolucije u Rusiji, sa izbeglim Rusima, utočište u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, našli su i neki zlosrećni pripadnici zapadnomongolskog naroda po imenu Kalmici. Pošto su osnovali isprva malobrojnu koloniju u prigradskom selu Mali Mokri Lug, postali su „pravi“ meštani Beograda, koji su izazivali puno pažnje zbog svoje fizionomije (prvenstveno kosih očiju), običaja ali i, marljivosti, poštenja i umeću jahanja konja. Posle nekoliko selidbi iz prostorija adaptiranih za budističko bogosluženje, Kalmici, uz pomoć industrijalca Miloša Jaćimovića (koji im je poklonio parče zemlje) 1929. godine počinju sa gradnjom hrama, jednog od prvih za bogosluženje te denominacije u Evropi (stariji je bio samo jedan – danas nepostojeći – izgrađen u Sankt Petersburgu.

Vihor rata rasterao je Kalmike iz Beograda, a napušteni hram je nakon Drugog svetskog rata pretvoren u kulturni centar, a potom i konačno srušen pedesetih godina prošlog veka. Danas se na njegovom mestu, u Budvanskoj ulici, nalazi dvospratna zgrada. Na ulicama u tom kraju naselja Zvezdara možda i danas pažljivim prolaznicima odjekne u uhu mantra Om mani padme hum (Neka je blazen dragulj lotosovog cveta)

Jedan penal i jedna ‘trojka’
Srbija je na međunarodnom planu često prepoznata kao zemlja sa zapaženim sportskim rezultatima. Veliki broj medalja osvojenih na evropskim i svetskim prvenstvima, univerzitetskim i olimpijskim igrama u košarci, vaterpolu, rukometu, odbojci, fudbalu i brojnim drugim kolektivnim i individualnim sportovima svedoči o timskom duhu, dobroj „školi“ i trenerima i savesnim i istrajnim roditeljima i učiteljima, a možda i čuvenom „sportskom inatu“ njenih žitelja. Evropskog klupskog šampiona u košarci i fudbalu dala su samo četiri evropska grada.

Madridski Real je najuspešniji evropski klub u košarci i fudbalu. U najprobranijem društvu je i njegov rival, Barselona. Posle milanskog Intera i Milana u fudbalu i Olimpije (koja se danas odaziva na ime „Armani“) u košarci, četvrto mesto po reprezentativnosti jednog (vele)grada zauzimaju beogradski Crvena zvezda i Partizan. „Delije“ („zvezdaši“) će zauvek pamtiti Bari i njegov stadion „Sveti Nikola“, a „grobari“ („partizanovci“) će se doveka dičiti Istanbulom i uspehom u areni „Abdi Ipekči“ u njegovom naselju Zejtinburnu. Prvi su „u kamen“ uklesali gol Darka Pančeva u poslednjoj seriji izvođenja jedanaesteraca u finalu fudbalskog Kupa evropskih šampiona, a drugi još prepričavaju „trojku“ Aleksandra (Saleta) Đorđevića u poslednjim sekundama istorijskog meča košarkaškog evropskog klupskog finala.

„Ole“ na Tašmajdanu
Zazvučaće neverovatno, ali jedini evropski grad van Pirinejskog poluostrva (i juga Francuske) u kojem je održana Španska korida, jeste Beograd. Ima sugrađana koji se sećaju tog oktobarskog dana 1971. godine, kada je tašmajdanski stadion ugostio učesnike ovog spektakla koji je nadmašio samo španske teritorijalne okvire. Zvezda dana bio je, čuveni matador Migel Domingin, isti onaj o kojem je pisao Ernest Hemingvej u svom romanu „Opasno leto“. Iako već u ozbiljno zrelim godinama, Domingin je svojim bravurama omogućio Beograđanima i njihovim gostima da se za kratko vreme „teleportuju“ pravo u Španiju. Zaslužno za organizaciju čitavog spektakla (najavljivanog plakatima po celom gradu) je trgovačko preduzeće ,,Zadrugar“ iz Beograda, koje odavno više ne postoji. Ostaće zapamćeno da je u jednom od skadarlijskih restorana priređena svečana večera, ali pamtiće se i gusle koje je Domingin dobio na poklon, od domaćina.

Popov. Dušan Popov.
A ko se usuđuje da ne zna da je Džejms Bond, rođen 1912. godine u Titelu (na teritoriji tadašnje Austrougarske), diplomirao prava u Beogradu i da je u samom centru Beograda sa svojim bratom Ivanom priređivao žureve za nezaborav?

Znamo to svi, naravno. Jedino pod drugim imenom glavnog aktera ove priče. Dušan Popov, sin bogatog trgovca, koji se obrazovao u Kraljevini Jugoslaviji, Francuskoj i Nemačkoj, tokom Drugog svetskog rata, bio je jugoslovenski obaveštajac i tajni agent Britanske obaveštajne službe (MI6). Spuštajući se sa Trga Narodnog pozorišta (nekada „Trg Republike“, za mnoge: „Trg slobode“) Francuskom ulicom ka Crkvi Svetog Aleksandra Nevskog, na broju 5, naći ćete jednu višespratnicu koja je pripadala, davno nekad, bogatoj (davno nekad) porodici Popov. Upravo je u toj zgradi bila adresa živopisne ličnosti koja je Janu Flemingu poslužila kao inspiracija za odabir priče koja će se pretvoriti u mit. I sam delujući kao obaveštajac u Portugalu, izolovanoj oazi mira Evrope opustošene ratom, Fleming je, tvrde ozbiljni izvori, osmislio priču o tajnom agentu „007“. Prisetite se, stoga, zgrade beogradskog Narodnog pozorišta i obližnjih ulica svaki put kada Vam neko pomene ime Džejmsa Bonda, ili barem Šona Konerija.

Betonski feniks
Sigurno Vam je poznat i jedan neslavni rekord koji povezuje rušenje Svetskog trgovinskog centra u Njujorku i Avalski toranj?
Kada je, nakon višegodišnjeg planiranja i građenja, zablistao na Avali 1965. godine, toranj je, kao remek-delo arhitekture, vrlo brzo postao simbol glavnog grada tadašnje Jugoslavije. Bio je svetionik graditeljskih postignuća i džinovski orjentir onima kojima su Beogradu hrlili u zagrljaj. Kao jedini toranj na svetu u čijem se preseku nalazio jednakostranični trougao, u svojoj je osnovi podsećao na tronožac, vekovima neizostavni „komad nameštaja“ u svakoj srpskoj kući.

Eksplozija bombe koja je Avalski toranj sravnila sa zemljom 29. aprila 1999. godine, snažno je odjeknula u srcima Beograđana. Sve do 11. septembra 2001. godine i rušenja kula bliznakinja na Menhetnu, Avalski toranj bio je najviša svetska građevina uništena do temelja. Od 2010. godine, toranj ponovo pokazuje Beograđanima da pristižu kući, a svim drugim putnicima – da se bliže gradu koji ih rado očekuje, ili ih barem pozdravlja.

Bogorodičin grad
Istanbul ima svoju Beogradsku šumu a Beograd – kalemegdanske Stambol kapije. Istanbul se „naslanja“ na dva kontinenta, a Beograd leži na dvema rekama. Imena obe metropole sadrže reč „grad“ (ime nekadašnjeg „Carigrada“ dolazi od grčkog izraza „εἰς τὴν Πόλιν“ ili  „στην Πόλη“(čita se: „stin poli“), što znači: ,,u gradu“). Ipak, postoji još nešto što ova dva grada čine bliskim i povezanim: jedini su gradovi na svetu posvećeni presvetoj Bogorodici. Po svojoj želji da gradove u kojima su stolovali posvete Bogomajci, jedan do drugog, u istorijskoj ravni, mada razdvojeni razdobljem dužim od hiljadu godina, jednaki su sveti rimski (prvi vizantijski) car Konstantin i (naš!) despot Stefan Lazarević.

Vinčanska neolitska metropola
Još od 1908. godine, kada je profesor Miloje M. Vasić otkrio kasnije slavni arheološki lokalitet, Vinča ne prestaje da čudi i nadahnjuje pažnju naučnika. Smešteno na desnoj obali Dunava, na ušću rečice Bolečice u Dunav, samo 14 kilometara jugoistočno od Beograda, ovo je mesto bilo lokalitet na kojem je otkriveno naselje iz mlađe kamenog doba (oko 5200. god. p.n.e.) koje je po svoj prilici bilo urbanizovano trgovačko središte, sa velikim brojem stalno nastanjenih kuća, raspoređenih u uličice koje se seku pod pravim uglom. Predmeti pronađeni u Vinči i širom Balkana, a koji su pripadali našim precima okupljeni u jedinstvenu vinčansku kulturu, svedoče o tome da je ovde ostvaren zenit istorijske epohe koju zovemo neolit, a da je Vinča bila njeno središte, kao jedna od najstarijih urbanizovanih celina-metropola Evrope svog vremena.

Grad (najmanje) 15 imena
Apolonije, pesnik sa grčkog ostrva Rodos, koji je pisao u 3. veku p.n.e., pominjao je stenu Kaualak, koja se izdiže iznad ušća dveju velikih reka. Ovo je verovatno prvo pominjanje današnjeg Kalemegdana, odnosno Beograda, u istoriji. Na zvanično pominjanje imena ovog grada čekalo se sve do 16.4.878. godine, kada se javlja u pismu pape Jovana VIII ugarskom knezu Borisu Mihajlovu. Tokom istorije, glavnom gradu Srbije ime je promenjeno ime najmanje petnaestak puta. Kelti su ovo parče zemlje nazvali Singidun, Rimljani, naravno, Singidunum. Slede imena: (Alba Graeca), (Alba Bulgarica), Fehervar i Nandorfehervar (u vreme ugarske vlasti), Vajsenburg (Weißenburg), Kastelbjanko (Castelbianco)… Još dva imena za Beograd zvuče posebno zanimljivo. Prvo je Dar ul džihad (Dar-ul-Jihad („kuća ratova“) kako se grad zvao u vremenu tokom kojeg je pripadao Osmanskoj imperiji. Drugo je dobijeno po slavnom vojskovođi koji se i sam par vekova ranije borio za njega je: Princojgenštat (Prinzeugenstadt), kako su nacisti planirali da ga preimenuju u slučaju da iz Drugog svetskog rata izađu kao pobednici.

Rodni grad rimskog cara
Upućeni znaju da je na teritoriji Srbije rođeno 17 rimskih careva. To znači da se gotovo svaki peti rimski imperator rodio „ovde negde“, na području od Sirmium-a (Sremska Mitrovica) do Naisus-a (Niš). Dragoceni ostaci velike rimske imperije leže razbacani kao kosti pod balkanskim nebom i čuvaju uspomene na nju. Na spisak gradova u kojima su se rodili rimski carevi, Singidunum je (jedini put) upisan 331. godine, kada se u njemu rodio Jovijan (Flavius Iovianus), koji na presto stupa u junu 363. godine. Na njemu će se zadržti samo 8 meseci, sve do svoje smrti koja se desila već osam meseci kasnije. Pretpostavlja se da umro zbog trovanja usled isparenja sa zidova okrečene prostorije u kojoj je prespavao, ili dima lošeg uglja kojim je prostorija grejana.

Beogradska zvona
Kao što je već rečeno, za Beograd se ratovalo preko stotinu puta. Neke od tih opsada i bitaka bile su posebno teške, iscrpljujuće i od presudnog značaja za dalji tok istorije ovih prostora. Tako će se pamtiti bitka iz 1806. godine iz doba Prvog srpskog ustanka protiv Turaka, kao i borbe vođene 1914. i 1944. godine.

Ipak, najdramatičnija bitka za Beograd vođena je u julu 1456. godine, kada je osmanski sultan Mehmed II Osvajač došao pred zidine Kalemegdana, samo tri godine pošto mu je pošlo za rukom da osvoji neosvojivo – sam carski grad, Konstantinopolj. Pošto se velika opasnost  nadvila nad hrišćanskom Evropom, papa Kalist III doneo je odluku da se sa tornjeva katoličkih bogomolja oglase molitvena zvona za branioce „belog grada“. Vođeni Janošem Hunjadijem, Jovanom Kapistranom (i pretpostavljenom božijom voljom), branioci su bezizlaznu situaciju pretvorili u trijumf, Zanimljivo je da i danas širom Evrope, svakoga dana podnevna zvone u čast ove hrišćanske pobede (papa, naime, nikada nije opozvao svoju odluku). Svakog, dakle, dana, u dvanaest časova zvona rimokatoličkih crkava „Starog kontinenta“ pozdravljaju grad na ušću Dunava i Save. Iako bremenit prošlošću, te samim tim velik i glasan, on im na svoj dostojanstven način otpozdravlja na pažnji – zahvalnom tišinom starog simbola burnog saobraćaja istorijskih kretanja. U odlučujućim časovima bitke, molitvena zvona se pretvaraju u pobednička pa se tako slava Beograda prenosi kroz vekove, gromoglasno, sa katedrala u Ruanu, Veroni, Beču, Minhenu.