Digitalna generacija

Termin Izgubljena generacija pomenuo je Hemingvej u romanu "Sunce se ponovo rađa“, a odnosi se na ljude rođene osamdesetih godina 19. veka. Prvi svetski rat uništio je njihove snove i onemogućio da ostvare ono što su želeli. Zbog društvenih okolnosti, ostali su i bez nade, a o izgubljenoj generaciji pisali su američki pisci Skot Ficdžerald, Ernest Hemingvej, Gertruda Stajn, Tomas Eliot, Ezra Paund i drugi.

Da izgubljena generacija nije ekskluzivitet samo tog vremena, ide u prilog i činjenica da se to isto može reći za generaciju koja je krajem dvehiljaditih ostala bez nade u bolje dane u vreme globalne recesije. Stopa nezaposlenosti postala je velika, a u svetu konzumerizma, gde ste srećni ako imate mnogo para, a nesrećni ako imate mnogo knjiga, ne vredi ništa obrazovanje, moral i pamet, nego ako ste spremni na sve, skloni zlu i odsustvu morala.

U takvim vremenima gubi se moralni kompas i sve univerzalne vrednosti na kojima se temelji civilizovani svet su zgažene, a zgazio ih je isti taj civilizovani svet koji ih je proklamovao.

Patološke društvene okolnosti gde se briše razlika između dobra i zla, poštenog i nepoštenog, vrednog i bezvrednog, proizvode izgubljene generacije, ljude koji se ne uklapaju u poremećen red stvari jer se ne mire sa zlom.

Danas uspevaju sebični, pokvareni, nesposobni i poslušni.

Preko strogo kontrolisanih elektronskih medija i društvenih mreža šalju se poruke da je dobro biti usamljen, da treba misliti samo na sebe, da drugi nisu važni, da ih treba izdati i povrediti radi lične sreće, da je sreća u materijalnom, da su duhovnost, religija, porodica, tradicija i nacija atavizmi ‒ a društveni atavizam je po difoltu primitivan jer on znači zalaganje za vraćanje starih vrednosti. Kao takav, on je prepreka za napredak modernog društva, koju valja ukloniti.

Manjih i većih globalnih kriza bilo je uvek, ako pogledamo istoriju čovečanstva, ali ne mora da se ide suviše daleko u prošlost da bi se napravila neka komparacija i izvukli suštinski zaključci.

Recimo sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka živelo se bolje, lepše i prirodnije nego sada.

U to vreme nije bilo interneta, društvenih mreža i mobilnih telefona ‒ bez njih život je danas nezamisliv, a tada se za ta digitalna zadovoljstva nije ni znalo.

Ljudi su i bez toga bili srećni ‒ mladi su slušali rok i kroz muziku, ponašanje i oblačenje iskazivali bunt konvencionalnom. Više se čitalo, ljudi su imali i druga zadovoljstva, poput bavljenja sportom ili druženja. 

Druže se, doduše, i danas tako što sednu u kafić, ali se ne druže sa onim s kojim su izašli na piće, nego s mobilnim telefonom: društvene mreže, surfovanje...

Vlasnici društvenih mreža (Instagram, Fejsbuk, X...) ne žele da se definišu kao mediji nego kao tehnološke platforme koje nemaju veze sa sadržajem koji se tamo plasira ‒ naravno da društvene mreže jesu mediji jer formiraju i kreiraju javno mnjenje, manipulišu, lažu, brišu razliku između izmišljenog i neizmišljenog, istine i laži, javnog i privatnog. One su i neka nova vrsta digitalne droge, a svaki narkotik, posle duže vremena konzumacije, vodi u zavisnost ‒ ljudi su zavisni od širenja lažnih senzacionalističkih vesti i mržnje. Oni to vole: da mrze i da žive u laži.

Oni koji su mislili da će internet biti alternativa mejnstrimu i oaza slobode štampe ‒ gadno su se prevarili. Internet je i te kako cenzurisan, a cenzurišu ga globalne korporacije i njihove vlade.

One određuju koji je sadržaj poželjno plasirati na društvenim mrežama kako bi ljude pretvorili u stoku i u zveri, u poslušne sledbenike onoga što je u skladu sa novom agendom kako bi ih lakše kontrolisali.

Izvesno je da društvene mreže imaju veliki uticaj na (dez)informisanje, veći nego ostali mediji, i da je njihova ekspanzija, naročito poslednjih desetak godina, formirala neku novu vrstu izgubljene generacije koja se razlikuje od tradicionalne ‒ mogla bi se nazvati digitalnom i ona ne zna za lepo i duhovno. Zna samo za površna zadovoljstva i za materijalno, a Instagram i Tiktok su im zamena za školsku lektiru.

Ta nova generacija svakako nije intelektualna i neće iznedriti nekog novog Hemingveja ili Ficdžeralda.

Ono što se na društvenim mrežama vidi, čuje i čita kroz fotografije, podkaste i objave uglavnom sablažnjava normalan svet, ako nešto, u današnje pervertirano vreme, uopšte može da iznenadi, šokira i zaprepasti ljude.

Mladi su osamdesetih slušali nju vejv, kao vrstu pank-rok muzike, ali i sladunjavu zabavnu muziku ‒ svakako je tuga „Srebrnih krila“ za nekom Anom bezazlenija od onog što danas sluša digitalna generacija i što se uklapa u agendu divnog novog sveta. Droga, kriminal, laka lova, seks bez emocija... Refreni su puni tih reči, a digitalna generacija ne ide na Sajam knjiga, ne čita knjige niti će ih pisati.