Dragan Vesić: "Između dve krajnosti"

Dakle, što bi rekao Hegel: "Od istorije učimo da od nje ništa ne učimo.“ To je po Hegelu razlog što se istorija prvi put ponavlja kao tragedija, a svaki naredni put kao farsa.

Naravno, vladari sveta ne slušaju mudre ljude nego zaslepljeni voljom za moć žele da pokore svet: na tom putu do cilja ne biraju sredstva i ne zanima ih cena. Žele da ih istorija pamti kao heroje, a pamti ih kao zločince.

Volter je uzalud pozivao na toleranciju: "Ja se ne slažem sa vašim mišljenjem, ali ću do kraja braniti vaše pravo da ga iskažete“. To jeste temelj civilizovanog društva, ali taj temelj je srušen i nije ni danas, u vreme tehnološkog ali ne i duhovnog progresa, podignut.

Sociologu Huizingi preostalo je samo da konstatuje kako istina nije između dve krajnosti, nego na vrhovima dveju krajnosti, a sa krajnostima se danas susrećemo svakodnevno, u svim segmentima društva, što znači da je tolerancija negde drugde – u knjigama koje malo ljudi čita.

U rasprave sa fanaticima se nema smisla upuštati jer su one, po difoltu, besmislene: fanatik je slep za činjenice, a drugačije mišljenje za njega je neprijateljsko. On nema stav nego dogmu, a pametan čovek je pred glupim nemoćan.

Bez obzira na veru, rasu ili nacionalnost, tolerantni ljudi će poštovati razlike, ali nekad su ateisti, vođeni mržnjom, veći fanatici od ortodoksnih vernika.

Od zaslepljenih ateista često možete čuti da sveštenici žive raskalašno, voze luksuzne automobile, naplaćuju svoje verske usluge previše, jedno govore a drugo rade, ni razvrat nekima od njih nije stran – svi znamo za pedofiliju i seksualne skandale. Dakle, to nije nikakva tajna, to znaju i vernici. Samo što će zadrti ateisti to iskoristiti za napad na hrišćanstvo i to će im služiti za podsmeh. Zaboravljaju da sveštenici nisu sveci nego da su kao i svi ljudi podložni grehu.

Dakle, nisu im Bog, ni božji sin, naložili da rade takve stvari. Po Bibliji, Bog je svim ljudima dao slobodnu volju i na njima je da li će izabrati put greha i zla ili put dobra i milosti.

Naravno da svi sveštenici ne čine zlo kao ni svi ateisti.

Ali, fanaticima, koje vodi mržnja, to nije moguće objasniti. Zbog toga će, umesto da osuđuju takve sveštenike, kao što to čine i pravi vernici, blatiti hrišćanstvo, sve sveštenike i sve vernike.

U Bibliji je zapisano da je druga najveća zapovest voleti bližnjeg kao samog sebe. Zapisano je i da ne činiš drugima ono što ne želiš da oni tebi čine, kao i da je mržnja veliki greh i da truje duh i telo.

Kant, kao agnostik – koji, za razliku od ateista, nije negirao postojanje Boga, nego naučni dokaz njegovog postojanja – u svom kategoričkom imperativu preuzima iz Biblije moralni princip kao najvažniji – Ne čini drugima ono što ne želiš da oni tebi čine.

Sad, ako neki ateisti pljuju hrišćanstvo i nisu čitali Bibliju, neka bar pročitaju Kantov kategorički imperativ: možda im proširi vidike, da bar ne stavljaju znak jednakosti između pravih vernika i onih koji to nisu. Ali, bez obzira na obezvređivanje hrišćanskih vrednosti, to ateistima ne smeta da idu na slave. Postavlja se pitanje – ko je onda licemer?

Baš zbog nepoznavanja Biblije ili zbog feminističkog fundamentalizma, pripadnice nežnijeg pola, radikalne feministkinje, koje žele da budu jači pol, što nije ni prirodno ni normalno, a ni ženstveno, reći će da je Biblija mizogena, mada u njoj nigde ne piše da su žene niža bića, nego piše da muškarac treba da poštuje svoju ženu kao sebi jednaku: prvi sledbenici Hrista bile su žene i one su prve pronele vest o njegovom vaskrsenju. Ali, one izvlače iz konteksta ono što im odgovara kako bi se dobio "smisao“ koji ne odgovara celini, pogotovo što je Biblija pisana u metaforama – npr. "Blaženi siromašni duhom jer je njihovo carstvo nebesko“ ne znači da su siromašni duhom glupi, nego da su skromni i da, poput Sokrata, znaju da ništa ne znaju jer čovek ceo život uči. Samo razmetljivi i gordi misle da mnogo znaju, a po Bibliji, greh je biti razmetljiv i gord.

Na kraju, vraćamo se na početak, odnosno na krajnosti. Istina je negde između njih, a istina je da su krajnosti osobina nezrelih i nerazumnih.

Istina je da ekstremizam nije doneo ništa dobro čovečanstvu.

Na primer, koncept patrijarhata ili matrijarhata – kao antiutopije koja je postala stvarna. Ni jedno ni drugo nije dobro jer oba koncepta podrazumevaju dominaciju. Tu nema ni R od ravnopravnosti i to je ta istina o kojoj je govorio Huizinga.