Kolumna
Dragan Vesić: "Nežnost i sveće"
Sveće gore do kraja ‒ naziv je kratkog romana, remek-dela mađarskog pisca Šandora Maraija, koga su ljubitelji beletristike u svetu i kod nas upoznali početkom ovog veka.
Po stilu i senzibilitetu, njegova dela nimalo ne zaostaju za Alberom Kamijem i Tomasom Manom ‒ pisan u najboljem maniru moderne, pomenuti roman traži i daje odgovore o ljubavi, izdaji, praštanju, potrazi za uzvišenim i za smislom.
Za onim čega danas nema ili ga, u tragovima, ipak ima i to je nada da nije baš sve izgubljeno u obezglavljenoj i bezdušnoj epohi egoizma i imperativne sreće.
Kasnije je svet upoznao i njegove ostale romane (“Esterina zaostavština“, “Tri lica jedne ljubavi“), ali ovo nije priča o Maraijevoj umetnosti, virtuoznom pisanju, nego o nadi u vremenu bez nade, vere i ljubavi, o uzvišenom u svetu prizemnosti i pukog hedonizma, o samoći sa sobom umesto s nekim, o smislu umesto prazne sreće, o ljudskosti u epohi bez empatije, o davanju i savesti u vremenu otimanja i suspendovane časti.
Letu se bliži kraj, a zbog tropskih vrućina neki su se odlučili da letuju u drugoj polovini avgusta ‒ logično je pitanje: kakve veze Marai ima s tim?
U autobusu za Crnu Goru prekoputa mene sedeo je bračni par koji se bližio osamdesetoj i, kao što Marai kaže na kraju knjige “Sveće gore do kraja“, starica je pred spavanje poljubila umornog generala koji je završio svoju poslednju bitku koja daje smisao njegovom životu, pre nego što se on zauvek ugasi.
Taj poljubac, pomalo smešan ‒ kako kaže Marai ‒ bio je neobičan, nežan, i on se rečima ne može iskazati.
Na sličan način, u autobusu, zaspalom čoveku, žena je nežno stavila svoju negovanu i smežuranu ruku preko njegovih isto takvih ruku. Taj dodir, osim što je u vremenu ejdžizma i ekspresnih razvoda, dragocenost i retkost, kao i poljubac iz Maraijeve knjige, ne može se rečima opisati niti iskazati.
Zato se može iskazati ono što se vidi u rijalitijima, na društvenim mrežama, u kafićima ili na plaži, a vidi se neukus, vulgarnost, razmetljivost, promovisanje površnog i perverznog.
Tako mladić kratke kose, koji ima nekih 165 cm, sa kilogramom zlata na vratu, istetoviran i neprirodno nabildovan ponosno šeta devojku njegove visine i barbikaste lepote, u minijaturnom kupaćem kostimu ‒ izgledalo bi manje vulgarno da se skinula gola.
Možda bi je samo priveli zbog narušavanja javnog reda i mira, ali to bi već bio protestni performans: bačena rukavica u lice poremećenom mejnstrimu totalitarnog simulakruma. Naravno da joj to nije palo na pamet jer ne doseže.
Njoj se sviđa da bude igračka koja se pokazuje, a voajerizam je danas zastupljeniji nego ikad i ima više mraka nego u mračnom srednjem veku. Baš kao što su zastupljena virtuelna uživanja jer svet je danas totalno degenerisan i u duhovno-moralnom smislu ozbiljno bolestan.
Ono što uliva nadu da se svet vrati u normalnost jeste sve veći broj ljudi koji javno govore da su stvari otišle predaleko, da su sve vrednosti uništene i da je sve dozvoljeno pa je zato ovakva sloboda u stvari anarhija.
Oni se ne oglašavaju na društvenim mrežama, ali negde izvan matriksa, u javnom prevozu, slučajnom susretu, u restoranu, reći će vam da su danas žene postale muškarci, a muškarci žene, da je bolje biti gej nego strejt, da se porodica sistemski uništava, da se veliča satansko i ubija božansko, da mediji poručuju mladima kako se učenje i naporan rad ne isplate jer veliki novac donose kriminal i zamaskirana prostitucija.
Ljudi se polako bude, ali se još uvek ne organizuju da nešto preduzmu ‒ važno da je počelo.
Jeste česta slika da vidite po kafićima i skupim restoranima starca sa trideset godina mlađom ženom, odglumljene zaljubljene poglede i njegovu staračku ruku oko njenog struka ‒ retard pokušava da nadoknadi propušteno, a ona sve podnosi sa osmehom jer to nije ništa u odnosu na ono što dobija ‒ novac, lagodan život i luksuz. Ipak, ljudi se polako bude.
Sve opisano deluje groteskno i izaziva mučninu, ali zar u divnom novom svetu i njegovim vrednostima možete naći estetiku, normalnost i uzvišenost?
Sada vrućine nisu tako velike pa je vreme provedeno na plaži i u šetnji pored mora mnogo ugodnije ‒ dovoljno da se ljudi opuste, uživaju u plivanju, šetnji, u restoranu uz hladno piće, kako bi se spremniji vratili u košmarnu stvarnost.
Svakako je pogrešno kad mnogi kažu ‒ Idem na odmor da pobegnem od svega i da uživam. Pogrešno, jer se ni od čega ne beži, pogotovo ne od sebe. Potiskivanje problema u podrum podsvesti nije rešenje jer ono od čega bežite prati vas svuda. Rešenje je u suočavanju, gledanju u lice svojim demonima, očaju i zlu, bez straha, a uživati se može na različite načine.
To najbolje znaju dvoje starih ljudi koji su se u autobusu držali za ruke i, na taj način, iskazali bezuslovnu ljubav, a najvrednije od svega je samo ono što je bezuslovno zato što pobeđuje sve.
Oni su dokaz da lepotu i smisao možete da nađete svuda ‒ samo je dovoljno da gledate pažljivo.
Na kraju, taj dodir ruku dokaz je da sveće nisu izgorele do kraja.