"I ranije su ljudi dolazili u Beograd da uspeju, ali ne i da ga pokore"

Delo čiji su autori Dušan Babac, Bojana Popović i Tijana Antonijević (izdavač “Data status“) pokazuje nam kako se posle dva balkanska i Prvog svetskog rata, u kojima je Srbija izgubila dve trećine muškog radnog stanovništva, Beograd razvijao. Od provincijalne prestonice, u kojoj moderni evropski uticaj i dalje nije bio dominantan, kroz ekonomske, kulturne i socijalne promene, Beograd se u te dve decenije transformisao u modernu evropsku metropolu, gradeći sopstveni identitet.

A taj novi identitet ogledao se u svim segmentima, od kojih su ipak samo neki predstavljeni u ovoj knjizi koja može da se posmatra i kao enciklopedija, i kao vodič kroz međuratni Beograd, ali ju je u svakom slučaju teško ispustiti iz ruku kada je jednom dohvatite. Sigurno je i to da ovo delo, iako može delovati kao da je namenjeno samo onima koji se pretežno interesuju za ovaj vremenski period, upravo predstavlja, da tako kažemo, sredstvo uz pomoć kojeg će i oni kojima to nije u fokusu, omogućiti da bolje razumeju mentalitet i duh Beograda, što je danas izuzetno važno.

Monografija obuhvata devet poglavlja od arhitekture i različitih vidova umetnosti preko nove mode, društvenog života, javnog i privatnog prevoza do turizma, sporta, međunarodnih takmičenja i modernih medija, koji uključuju i prvu TV projekciju u prestonici Kraljevine Jugoslavije u jesen 1938, uz pomoć holandske kompanije “Filips“.

O tome kako je bilo raditi na ovom svojevrsnom “beogradskom vremeplovu“ u kojem su sastavljeni najznačajniji segmenti međuratnog razvoja Beograda ‒ albumi, gradske legende, uspomene i sećanja starih beogradskih familija, za “Ekspres“ govori jedan od autora, gospodin Dušan Babac.

Koliko je dugo trajao rad na monografiji “Moderni Beograd 1918–1941“?

“Neposredan rad na knjizi uzeo je otprilike oko tri godine, ali bavljenje temom u širem smislu predmet je višedecenijskog interesovanja i prikupljanja materijala sve troje autora.“

Koliko je bilo teško sakupiti materijal?

“U pitanju je tema koja u svakom smislu zaokuplja pažnju nas autora pa je protokom višedecenijskih istraživanja većina izvora materijala identifikovana, od muzeja i arhiva, pa do kolekcionara najrazličitijih tematskih oblasti, koje, naravno, obuhvataju period koji smo obradili. Muzeji su retko kada u prilici da obrađuju eksponate izvan svojih muzejskih zbirki i upravo u tome je najveća prednost samostalnih autora koji imaju praktično neograničenu mogućnost kompilovanja. Kada me je koautorka Bojana Popović pitala šta će nam biti kriterijum za odabir materijala koji će ući u knjigu, rekao sam joj da je samo najbolje dovoljno dobro da se nađe između korica naše knjige.“

U monografiji je dosta materijala koji šira publika prvi put ima priliku da vidi. Da li su neke od tih stvari i za Vas bile iznenađenje?

“Da, to su nalepnice za kofere koje je imao svaki hotel i parobrodsko društvo, sa veoma lepim grafičkim rešenjima. To je jedna veoma specifična i malo poznata tema, ali vizuelno prijemčiva, a u kombinaciji sa fotografijama tih objekata iz epohe, zaokružuje opšti utisak i daje uvid u duh toga vremena.“

U predgovoru navodite kako se Beograd u periodu 1918–1941. preobrazio iz provincijalnog grada u modernu evropsku metropolu. Koliko je u kasnijem periodu Beograd nastavio tim putem?

“Posle 1944. godine i neposredne obnove uništenog, razvoj Beograda je napustio dotadašnji kontinuitet i krenuo putem tendencija tog vremena. Svakako je najupečatljiviji rast zabeležio u periodu od 1965. do 1974. godine kada je funkciju predsednika Skupštine grada Beograda obavljao Branko Pešić. Možda bi bila zanimljiva i jedna monografija upravo o tom periodu, ali sa nekim drugim autorima koji su merodavni za ovu temu.“

U kojem je segmentu taj preobražaj Beograda od provincijskog ka modernom evropskom gradu bio najveći ili najvidljiviji?

“Uzajamni uticaj i veza između privrednog i industrijskog razvoja je u neraskidivoj vezi sa procvatom svih vidova umetnosti, kulture, nauke, tehnologije. Razvoj umetnosti, kulture, nauke ide ruku-podruku sa ekonomskim napretkom. Čini se da je suštinska razlika u tome što su tada nosioci privrednog razvoja imali više razumevanja za neophodnost ulaganja u ovaj drugi, neprofitni deo postojanja jednog društva. Naravno, najveći, odnosno najvidljiviji preobražaj odigrao se na polju arhitekture i urbanizma. To je ono što se i danas vidi.“

Taj preobražaj sigurno ne bi bio moguć i bez određenih ljudi. Ko su ti ljudi koji su najzaslužniji za procvat Beograda između dva velika rata?

“U prvom redu to su bili uspešni predsednici Beogradske opštine. Recimo Dobrivoje Dobra Mitrović, koji je bio predsednik od 1921. do 1923. godine, čija je zasluga stvaranje Generalnog urbanističkog plana Beograda, plana za proširenje vodovoda, proširenje tramvajske mreže i mrežnog osvetljenja. Uložio je dosta truda u vladi i kod Reparacione komisije u Parizu da Beogradska opština dobije ogromnu količinu materijala, u vrednosti od nekoliko stotina miliona dinara, na teret reparacija od Nemačke. Miloš Savčić, predsednik opštine od 1929. do 1930. godine je kao gradonačelnik znatno uvećao efikasnost rada komunalnih službi grada. Radio je i na već započetom modernom kaldrmisanju ulica. U vreme njegove uprave zaveden je novi način naplate električnog osvetljenja i vode, koji su omogućili opštinsko samofinansiranje. Osnovana je i Štedionica Opštine grada Beograda s ciljem da prima prihode i plaća troškove opštine. Njegove najveće zasluge u funkciji gradonačelnika su to što je oslobodio grad od nepovoljnog kratkoročnog zajma, koji je zbog zateznih kamata pretio da uguši prestonicu. I pored toga, samo pet godina kasnije Vlada Ilić, predsednik opštine od 1935. do 1939. godine, zatekao je ogromne dugove, javašluk i korupciju u opštinskoj upravi. Izvršio je krupne strukturne reforme u gradskoj opštini, uveo veliku štedljivost, pružio šansu novim mladim ljudima. Strogo je vodio računa o rashodima, umanjio je cenu električne energije i na taj način uticao na razvoj zanatskih radionica; sredio je finansijske prilike u gradskoj opštini u trošarinskoj politici time omogućivši javne radove velikih razmera. Angažovao se na rešavanju socijalnih problema, izgradnji radničkih stanova, zdravstvenih ustanova, dečjih prihvatilišta, podignuto je na desetine novih škola i vrtića, radio je na uklanjanju baruština, izgradnji parkova. Miloš Savčić i Vlada Ilić bili su preduzetnici, ostvareni industrijalci, i oni su svoje sposobnosti stavili u službu prosperiteta grada.“

Veliki pečat na razvoj Beograda u periodu između dva rata ostavili su Rusi – arhitekte, umetnici, vojnici ‒ izbegli posle Oktobarske revolucije. Danas je Beograd ponovo pun Rusa koji su pobegli od rata. Šta mislite o tome kakav će oni pečat ostaviti na Beograd?

“Tu svakako moramo dodati i čuvene balerine, slikare, profesore univerziteta, naučnike... Suštinska razlika između tadašnjeg talasa imigracije i ovog danas jeste, čini mi se, u tome što su Rusi iz dvadesetih godina 20. veka bili potpuno integrisani u srpsko i beogradsko društvo i dali su mu svojstven pečat. Današnji Rusi u Beogradu i Srbiji žive i rade u potpuno paralelnom svetu. Oni su mahom došli u Srbiju jer odavde mogu da nastave da pružaju svoje usluge na daljinu klijentima koji su stacionirani na Zapadu, a takođe te usluge mogu i da naplate jer je u Rusiji ukinut svift i svi drugi oblici međunarodnog transfera novca. Novi migranti iz Rusije imaju svoje klubove, restorane, čak i svoje stendap komičare koji ih zabavljaju, i veoma retko i malo se mešaju sa starosedeocima. Samim tim, malo je verovatno da će oni ostaviti ma kakav pečat.“

U monografiji ima i dosta fotografija stanovanja i unutrašnjeg uređenja beogradskih domova. Šta nam one govore o životu Beograđana tog doba?

“Čini mi se da je najteže bilo prikupiti upravo fotografije enterijera beogradskih kuća i stanova. To su enterijeri iz stanova naših baka i deka (nas malo starijih), i veoma podsećaju na atmosferu naših detinjstava. Ne smemo zaboraviti da su tridesete godine skoro dvostruko bliže šezdesetim godinama 20. veka, nego što je vremenski raspon od šezdesetih godina do danas. Hoću da kažem da smo na neki način mi još i mogli da osetimo miris tog predratnog Beograda, mada nekada samo u tragovima.“

Mnoga obeležja Beograda iz tog perioda, nažalost, nisu sačuvana. Neka su stradala u bombardovanjima, a neka su stradala i u miru. Koliko smo, zapravo, bili, najblaže rečeno, nemarni u tim slučajevima? I još važnije, zašto?

“Stara Varšava je recimo bila potpuno uništena u Drugom svetskom ratu pa je posle detaljno obnovljena prema originalnim projektima. Budimpešta je teško stradala u operacijama 1944, svi viseći mostovi bili su srušeni pa su posle rata obnovljeni na identičan način. To govori da su u pojedinim zemljama, bez obzira na komunizam, uspeli da održe neke elemente kontinuiteta. Kod nas je to bio potpuni zaokret i obračun s prošlošću. Znači, rekao bih da nije u pitanju (samo) ideologija, već ključnu reč ima primitivizam.“

Beograd je i tada, a i sada, privlačio ljude sa svih strana. Postoji li neka razlika u smislu da su ranije ljudi više prihvatali duh Beograda, a da danas stvaraju neki novi, drugačiji duh grada?

“U periodu koji obrađuje knjiga, nije bilo lako dobiti dozvolu gradskih vlasti za stanovanje u Beogradu, a i tada je svaki novi stanovnik Beograda – uskoro Beograđanin, prihvatao postojeća pravila i norme. Istorijski gledano, oduvek su Beograd naseljavali ljudi koji su došli odnekud, ali su ga naseljavali organizovano i u skladu sa pravilima. I tada su ljudi sa raznih strana dolazili u Beograd da uspeju, ali nisu dolazili da ga pokore. Ponekad imam utisak da nekima Beograd dođe kao nekakav plen na kome se svete zbog ko zna čega. Takođe, ne mogu da razumem mlade ljude koji vole svoj sportski klub, ali u isto vreme mrze svoj grad i na svakoj drugoj (staroj) fasadi ispisuju nekakve estetski i duhovno promašene parole. Isto važi i za različite vrste boraca protiv nepravde, koji svoj aktivizam iskaljuju na starim beogradskim zgradama. Novih se plaše i zbog novih vlasnika i zbog video-nadzora. U svakom slučaju žalosno.“

Rekli ste u jednom intervjuu da mislite da je ovaj period u istoriji Beograda bio zapostavljen. Ko ga je i zašto zapostavio?

“To zapostavljanje nije bilo slučajno. Međuratni Beograd gradili su ’klasni neprijatelji’ i ljudi kojima se olako lepio epitet buržoaskog, pa čak i kontrarevolucionarnog. Lepo nam je rečeno da će posle rata biti izgrađen bolji, lepši i stariji Beograd nego što je bio. Ja ga nisam prepoznao, a verovatno ni mnogi drugi. Istina kad-tad izađe na videlo. Čini se da je sada vreme.“

Koliko je ipak danas sačuvano od tog modernog međuratnog Beograda?

“Napravio bih paralelu sa Carigradom, današnjim Istanbulom, koji je pao pod Osmanlije 1453, a i dan-danas na svakom koraku srećete impozantne ostatke Romejskog carstva. Na veoma sličan način u današnjem Beogradu, na svakom koraku srećete impozantne građevine iz međuratnog perioda i, što je najvažnije, one su prošle najteži mogući test – test vremena. Često se pitam kako li će za 50–100 godina izgledati objekti koji su nastali u naše vreme.“

Da li postoji nešto što nije obuhvaćeno monografijom, a mislite da zaslužuje da se u njoj nađe?

“U ovoj knjizi nismo zalazili u politički život, nismo zalazili u svet sitnih zanatlija niti u naličje tadašnjeg Beograda. Ovako kako je koncipirana, monografija je prikazala zaista sve što je bilo najbolje i najlepše u tadašnjem Beogradu. Sa 650 strana i skoro četiri kilograma, ona je na samoj granici da njome može lako da se ’rukuje’ i nije ostavila mesta za neki eventualni nastavak koji bi izgledao kao ’ružno pače’.“

Radili ste knjige ‒ monografije i o knezu Mihailu, kralju Aleksandru I, kralju Petru I. Koliko se rad na tim knjigama razlikovao od rada na monografiji “Moderni Beograd“?

“Metodologija je uvek ista, ali svaka tema diktira neke svoje specifičnosti. Širina teme o međuratnom periodu omogućila je i korišćenje citata iz tadašnje beogradske štampe, pre svega u poglavlju koje govori o društvenom životu. Taj pomalo arhaični jezik i duhoviti stil pisanja tadašnjih novinara omogućava čitaocima knjige da još bolje osete duh vremena. Uopšte, fascinantno je koliko je raznovrsnih novina i časopisa izlazilo u to vreme.“

Imate li, generalno, utisak da smo dovoljno i na pravi način posvećeni našoj istoriji?

“Čini mi se da još uvek nismo, ali mi se isto tako čini da smo na dosta dobrom putu. Neka svako od nas učini šta mu je u moći i videće se neki rezultat za 10-15-20 godina, naravno uz pretpostavku da se istraje.“

Geolog ste po obrazovanju. Otkud tolika ljubav prema istoriji?

“Ljubav prema istoriji je prva ljubav, od kada sam imao 5-6 godina. Za to su podjednako zaslužni deda Pavle, koji me je vodio u Vojni muzej na Kalemegdanu, pričao mi priče iz naše nacionalne istorije i crtao uniforme, i tadašnji antikvarijat knjižare u zgradi SANU, zahvaljući kome sam još tada počeo da pravim svoju malu biblioteku sa bogato ilustrovanim britanskim i američkim izdanjima o uniformama i vojnoj istoriji. To je ono čuveno pitanje odnosno odgovor na pitanje ‒ koja knjiga iz detinjstva vas je formirala kao ličnost?“

Monarhista ste, od marta ste i predsedavajući Savetodavnih tela Krune. Pretpostavljam da je to u vezi sa Vašim porodičnim korenima.

“Kruna je veoma snažan simbol. Ona ima utemeljenje u korenima svih nas, ali isto tako ona i danas ima i veliki potencijal kao brend, i to je nešto što može da bude od koristi celoj zemlji bez obzira na oblik uređenja. Lep primer je Rumunija, ali mislim da mi možemo i mnogo bolje od toga. Mogu slobodno da kažem da smo u ovom delu Evrope jedinstveni po tome što imamo našu, narodnu dinastiju. Sada prvi put u savremenoj istoriji imamo slučaj da čak tri generacije Karađorđevića žive zajedno. To je jedna od linija kontinuiteta svih nas i na to treba da budemo ponosni. Takav koncept mogao bi da bude linija ujedinjenja, a ne linija razdvajanja.“