Život
08.09.2022. 18:20
Nebojša Jevrić

Kolumna

"A gde će četnik, no u planinu..."

Planina
Izvor: Shutterstock

Đedu je osamdeset sedma. I još ide u lov. Starim "renoom“ koji je kupio pred penziju vozi me iz Preševa uz planinu. Priča.

Moj je bio deda u četi sa vojvodom Babunskim. Tukli se sa bugarski komiti, sa turski askeri, sa arnautske čete.

Kad se vratio u jedno selo kraj Pčinju zagleda se u lepotu devojku iz gazdinske kuće.

Al’ mu je ne davaju. Ko bre da dadne devojče za hajduka. Kuću mu zapalili bugarske komite, stoku oterali, oca i brata ubili.

A baba mi bila lepotinja.

Na hajduku srebrene toke, brkat, visok, dve male puške u srmi, puška mauzerka.

I ona se u njega zagledala.

I dogovore se oni da begaju, al’ da se on mane četovanja, da kuću kuće, porodicu da prave.

A gde će četnik no u planinu.

Tako dođu u Ljanik. Šume ima, izvor ima, paša za stoku ima, samo ljudi nema.

Sazidaju kuću evo baš tu de stojimo, a deda mi ode u Vranje i dotera krevet, bre. Gospodski, kakav ni najbogatiji Vranjanci nisu imali. Sa mesinganim kuglama. Da ima gde sa ženom iz gazdinske kuće da legne.

Posle pošalje i po dva brata bliznaka što su u četi kod Babunskog bili da i oni dođu.

Napraviše i oni kuće tu na brdu, no se oko ničeg zavadiše. I čitav život proživeše, no jedan sa drugim ne zboriše.

Al’ u svaku nedelju jedan uzme britvu pa kod brata da ga obrije.

Sledeće nedelje ovaj uzme britvu pa kod njega. Tako pedeset godina, a da reč nisu progovorili. Umrli su iste godine.

A čeg se zavadiše ni jedan ni drugi nikom ne rekoše. Ni u manastir Pčinju.

Dece dosta, planine dosta. Buljuk ovaca. Blizne se. Trista ovaca je deda moj Stojan Ljanički imao. Kad u Preševo siđe jagnjad da proda na konju kojeg je iz čete doveo, na Labudu, svo Preševo šapće, došaja Stojan Lanjički.

I još se kuće podigoše. Al’ je deda Stojan uvek govorio:

"Ovde nit je bilo nit će bidne selo.“

Eve pogledaj. Niko više ne živi ovde. Ostade pust Ljanik. Sve se to po beli svet razbegalo.

Poče drugi rat. A Stojan Ljanički, znajući da su ovce onoga ko pušku nosi, oćera pola u Preševo i proda. Al’ pogreši, dade za papirne pare. Ne za dukate. Posle rata smo se mi deca s te pare igrali.

Imali smo mi jednog pobratima Šćiptara. Komunistu. I to biva. Ostavila ga neka partizanska četa tu kod nas ranjenog da mu rane vidamo. Zadugo je kod nas ostao. Vješt sa ranama je bio stari ratnik Jovan Ljanički. Posle se sa Mahmutom pobratimismo.

Prođe rat.

Mahmut glavni u Preševo. Ali mu se samo ženskinje rađa. Osam ćeri je imao.

Kad eto ti ga jednog dana u kožnom mantilu sa kečetom, pištolj za pojasom, džipom i šoferom kod dede Stojana na Ljanik.

"Došao sam, pobratime, da se oprostimo. Ja odoh i više se gledat nećemo. Odoh za Tursku.“

"Aman, pobratime, što činiš. Tvoja je vlast. I para i kuća i zemlja. Sve je tvoje, ku’ćeš, crn ne bio, u Anadoliju među zmije.“

"Velika je muka, pobratime. Stigla direktiva da sva ženska deca moraju u školu. A ja moju u vašu školu ne davam. Jok. Da prestanu da rađaju. Ništa vam posao ne valja. Vodim ih u Tursku da rastu po zakonu kako su im babe rasle. Inače će se ispoganit. Obrukaće i moju i kuću u koju dođu. A ako ih ne dam u školu, mrziće me čitav život.“

I ode pobratim.

Samo se jednom kartom javio. Da je ćeri poudao i da mu je žena rodila još tri sina.

A Ljanik pust. Kuće se oburdale. Nit je bilo nit će bidne selo.

Vidio je Stojan Ljanički – sedamdeset hiljada nas više umre no što se rodi svake godine, starino, kažem tek nešto da dodam kao da se ovome ima šta dodati.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Close
Vremenska prognoza
scattered clouds
7°C
22.04.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve