"Jugoslavija je tretirana kao ratni plen"

Sve su to pitanja koja i dalje čekaju na odgovor istorije i vremena. Istoričarka i naučna saradnica Instituta za noviju istoriju Srbije, Olivera Dragišić, novom knjigom “Komunističko osvajanje vlasti na Balkanu 1944 - 1947“ pokušala je da osvetli dešavanja u Srbiji i na Balkanu neposredno po završetku okupacije i u intervjuu za nedeljnik “Ekspres“ između ostalog govori o tome jesmo li kao narod i nacija mogli da krenemo nekim drugim putem u osvit rađanja nove Evrope i sveta.

Koliko je za vas kao istoričarku bio izazov da se upustite u istraživanje i pisanje knjige o početku komunističke vlasti u Srbiji nakon završetka nemačke okupacije?

“Tema knjige je komunističko osvajanje vlasti na Balkanu 1944 - 1947, a to je mnogo šire i kompleksnije istraživačko polje od posleratnog osvajanja vlasti u Srbiji (na tu temu odličnu knjigu napisao je Nemanja Dević). U istraživanju sam analizirala proces komunističkog osvajanja vlasti u Rumuniji, Bugarskoj i Jugoslaviji, pa samim tim i u Srbiji, dok je Albanija tretirana kao jugoslovenski politički domen. No, vaše pitanje koje fokus sužava na Srbiju, nije slučajno. U završnici rata na Balakanu, prostor Srbije jeste bio politički najdelikatniji teren za uspostavljanje nove vlasti. Ovako ambiciozno postavljna tema nužno predstavlja veliki istraživački izazov. Najpre, ne raspolažemo uporednim istoriografskim pregledima ovog osetljivog perioda, sa izuzetkom knjige koju sam pisala sa kolegama Aleksejem Timofejevim i Dmitrom Tasićem, a čija su tema antikomunistički pokreti otpora na Balakanu. Drugo, domaći izvori za ovu temu oskudni su jer je administracija tokom rata nastajala, dok jedan deo istorijske građe nije sačuvan u našim arhivima, već se nalazi u Moskvi i drugim prestonicama u Evropi i u Americi. Takva situacija otežava ovakvu vrstu istraživanja. Veliki izazov su predstavljala i istraživanja koja sam obavila u bugarskim i rumunskim arhivima, što je podrazumevalo učenje rumunskog i bugarskog jezika. Na kraju, nemali problem je predstavljalo suočavanje sa istoriografskim narativima, politizovanim i ideologizovanim na najrazličitije načine: jugoslovenska socijalistička istoriografija imala je svoj pogled na ovu temu, uglavnom određen posledicama Rezolucije IB-a 1948, rumunska i bugarska istoriografija takođe su imale svoje uvide koji su često bivali oprečni sa jugolovenkim. ’Plišana revolucija’ predstavljala je “gejm čejndžer“ kako u političkom, tako i u istoriografskom smislu jer je antiruski diskurs postao dominantan u naučnim radovima, dok je anglosaksonska istoriografija na antisovjetskom i antiruskom narativu vodila Hladni rat. Sovjetska istoriografija sasvim je drugačije videla balkanski prostor. Uporedno proučavanje istorije balkanskih zemalja pruža raskošne mogućnosti za nove uvide u temeljne procese kakav je bio komunističko osvajanje vlasti u ovom delu sveta, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što se takvom metodologijom prevazilazi politizovana odrednica ’zapadni Balakan’ - eufemizam za prostor bivše Jugoslavije.“

Koliko je komunizam u Srbiji zaista bila “Čerčilova tvorevina i britanasko maslo“, kako i danas postoji verovanje u našoj javnosti?

“To uverenje nije bez osnova. Naravno, ne odnosi se samo na Srbiju, već na sve balkanske zemlje u kojima je posle rata socijalizam bio podignut na nivo državnog sistema. Najpreciznije bilo bi reći da je sovjetsko učvršćivanje vlasti na Balkanu bilo naličje britanskog postepenog, ali sve jasnijeg vojnog i političkog slabljenja u posleratnoj politici, pa i na Balakanu. Britanija je pre rata imala izuzetno razvijenu obaveštajnu strukturu u Rumuniji, Bugarskoj i Jugoslaviji, koju je tokom rata aktivirala, a u posleratnom period koristila za političke obračune. Osim toga, Čerčil je mnogo uložio u partizanski pokret, toliko da su britanski oficiri, pre nego što je u Jugoslaviju stigla sovjetska vojna misija, gotovo u potpunosti obgrlili prilično ranjivu i mladu partizansku komandnu strukturu na jugoslovenskom prostoru, preteći da je preotmu od sovjetske komande. Partizani i četnici bili su konkurentske vojske, a ne oponentske. Osim toga, britansko postepeno napuštanje četnika posle Teheranske konferencije bilo je ključno za uspostavljanje socijalizma. U Rumuniji je najveća i najuticajnija partija Narodna seljačka stranka koju je vodio Juliju Maniu bila pod kontrolom Britanije, a u Bugarskoj Bugarski zemljoradnički narodni savez (BZNS), na čijem se čelu nalazio britanski agent Georgi Dimitrov Gemeto, kojeg treba razlikovati od njegovog imenjaka iz Kominterne. Balkan i Istočna Evropa na Zapadu su bili doživljavani kao ’more seljaka’, pa su Britanci shvatili da je potrebno ovladati seljačkim partijama da bi se ovladalo političkim poljem balkanskih država. Kada je Čerčil shvatio da na Balkanu gubi trku protiv Sovjeta, počeo je niz beskrupuloznih pregovora sa njima u stilu ’minhenske politike’. A ’minhenska politika’ jeste politika žrtvovanja interesa, pa i egzistencije, malih saveznika uoči Drugog svetskog rata. Naziv potiče od Minhenskog sporazuma Britanije i Francuske sa trećim Rajhom oko sudbine Čehoslovačke 1939. godine. Tako je Čerčil Staljinu najpre na proleće 1944. godine ponudio aranžman ’Rumunija za Grčku’, koji je Staljin prihvatio. Potom je usledio i predlog ’Bugarska za Grčku’, koji je Staljin takođe prihvatio. Kada je Tito sa Visa pobegao u Krajovu, Čerčil je odlučio da Staljinu ponudi procentualnu podelu Balkana. U toj podeli ni jednim jedinim procentom nije bilo predviđeno da domaće strukture vlasti upravljaju sopstvenim državama, kao što ni jedan jednini procenat nije bio predviđen za američko prisustvo. Osim toga, kompromitujuće po sve aktere bilo je to što su Jugoslavija i Grčka među Saveznicima bile deljene kao da nisu savezničke, već protivničke zemlje. Bile su tretirane kao deo ratnog plena. A to menja sliku o snazi posleratne Jugoslavije. Staljin je predložio da se iz tekstova ugovora o primirju koje su zapadni saveznici i SSSR potpisali sa Italijom, Rumunijom i Bugarskom izbaci reč ’suverenitet’. Britanci su pristali. Radilo se o zajedničkoj igri koja nije bila naša, nego njihova igra. Najvažniji uvid do kojeg sam u ovom istraživanju došla je sledeći: svaki put kada su Britanci i SSSR postigli neki dogovor oko svog prisutva na Balkanu, glave su letele sa ramena. Postepeno prepuštanje balkanskih zemalja Sovjetima, značilo je prepuštanje britanskih političkih eksponenata sovjetskim narodnim sudovima, a to je u slučaju najvažnijih političara značilo - smrt. Drugim rečima, postizanje dogovora između velikih sila za nas je opasnije od tenzija koje im prethode.“

Kakva je po vašem mišljenju bila uloga Draže Mihailovića i četničkog pokreta od 1941. do kraja rata i da li je Draža na neki način bio žrtva sukoba velikih sila oko ovoih prostora?

“Draža je bio tipična žrtva takozvane ’minhenske politike’. Od trenutka kada su se opredelili za Tita, a napustili Dražu, Britanci su se još jednom opredelili na žrtvovanje sopstvenog igrača. Može se pretpostaviti da je uloga četnika u Srbiji postala manje važna posle Romelovog poraza u Africi. No, ne treba gubiti iz vida da su i partizani i četnici bili britanski vojni i politički eksponenti u Jugoslaviji, s tim što su partizani u zaleđini imali i SSSR. Otuda je naknadna, posleratna slika četnika kako u istoriografiji, tako i u jugoslovenskoj partizanskoj kinematografiji i ostalim umetnostima bila iskrivljna: četnici su, kao najozbiljniji partizanski konkurenti za posleratnu vlast, bili prikazivani kao fašisti. Oni to nisu mogli biti jer nije postojala fašistička partija čije bi oni bili vojno krilo. Njihovo političko uporište bila je jugoslovenska kraljevska vlada u emigraciji. Naravno, Rezolucija IB-a znatno je promenila situaciju na Balkanu, ali do sukoba sa Staljinom u svim balkanskim zemljama desničarskim političkim i vojnim snagama kroz amnestije bila je data mogućnost da se uključe u nastajuću, socijalistički strukturu vlasti. Mnogi su to iskoristili, a oni koji to nisu učinili, opredelili su se za otpor komunistima, potom za napuštanje zemlje, a na kraju i za uključivanje u tajnu NATO strukturu poznatu kao Gladio sistem.“

Zna li se tačan broj ljudi koje je etiketom “narodnih izdajnika“ nova komunistička vlast likvidirala u prvim mesecima i nedeljama nakon oslobođenja 1944. godine?

“’Narodni neprijatelj’ i svaka druga sintagma koja sadrži reč ’narodni’, navodi nas na pitanje: ko je bio smatran narodom iz komunističke perspektive. Ispostavilo se da je narodom smatran samo onaj deo nacije koji je podržavao novu vlast, a ostali su bili ’narodni neprijatelji’. Pa su ’narodni neprijatelji’ bili prepuštani ’narodnim sudovima’. Takođe, reč ’likvidirati’ trebalo bi izbegavati, ne samo zbog toga što je još Maksim Gorki u SSSR primetio stepen njene surovosti, preporučivši da se ta reč manje upotrebljava kako priroda sistema ne bi bila ofirana, već i zbog toga što ta reč podrazumeva širok opseg diskvalifikacije pojedinaca: od oduzimanja građanskih prava, preko imovine, odlaska u zatvor, do deportacija i ubistava. Likvidirati je ružan i ne sasvim tačan eufemizam za ubiti, onemogućiti, ukloniti, i sl. Uz to, odgovornost za ubistva, deportacije i suđenja bila je podeljena između zapadnih saveznika i Sovjeta, što se često u istoriografiji prenebregava. Na primer, u Rumuniji  i Bugarskoj sve do potpisivanja mira sa Saveznicma, sve tri saveznice, po uzoru na italijanski slučaj predstavljale su okupacionu vlast. Iako je u okupacionom sistemu u Rumuniji i Bugarskoj prema Čerčilovom predlogu prednost bila data Sovjetima dok su u Italiji prednost imali zapadni saveznici, odgovornost za stradanje balkanskog stanovništva snosili su zajedno svi saveznici. Pa nek se oni dogovore u kojem procentu. Iz balkanske perspektive posmatrano, svejedno je ko vam skida glavu ili otima naftu. U tom smislu, zapadni saveznici ne treba da budu pošteđeni udela u odgovornosti za sudbinu Balkanaca. Broj nastradalih nigde sa sigurnošću nije utvrđen, niti postoje pouzdane metode kojima se to tačno može utvrditi. Tim pitanjem su se iscrpnije bavili storičari poput Srđana Cvetkovića, Nataše Milićević…“

Afera "Ranković": Ruski model za druga Marka

Prvi deo

Prvi deo

Život 18.09.2023. 04:05

Afera "Ranković": Ruski model za druga Marka

Kako kao istoričar vidite Titovo istorijsko “Ne“ Staljinu 1948. i šta je sve zapravo stajalo iza rezolucije Informbiroa?

“To je jedno od najvažnijih pitanja naše savremene istoriografije, i spada u red onih koja se po važnosti mogu meriti sa okončanjem rata u Evropi ili sa ’Plišanom revolucijom’ 1989. godine. U domaćoj istoriografiji postoje dve struje koje već dugo, posebno u godinama jubileja, ukrštaju koplja po pitanju interpretacije Rezolucije IB-a. Međutim, polako prevladava stav da je Tito Staljinu rekao ’ne’ koje je u tom trenutku bilo političko, a ne ideološko. U Jugoslaviji je postojao Staljinistički poredak, ali koji po intezitetu nije bio srazmeran sovjetskom jer ni Jugoslavija nije imala stepen moći, ni suverenosti koje je imao SSSR. Jugoslovenski komunisti su staljinističke metode sprovodili koliko su mogli jer je njihova međunarodna pozicija bila slabija od sovjetske. Setimo se Golog otoka i drugih logora jugoslovenskog Arhipelaga GULAG. Posledice Rezolucije su po svom obimu bile strahovite: približavanje Jugoslavije NATO bloku uticalo je na sve - na privredu, unutrašnju politiku, spoljnu politiku, na umetnost, na istoriografiju. Danas se to takozvano Titovo ’ne Staljinu’ politički kapitalizuje. Jugoslavija je tada stekla imidž prozapadne države, a to je imidž koji su Rumunija i Bugarska stekle tek posle pada Čaušeskua i Živkova. Na istoriogarfiju se to odrazilo na veoma šablonizovan način: ako bi se posmatralo finansiranje zapadnih nevladinih organizacija i njihovo ulaganje u istoriografiju (što je bila odlika svih balkanskih istoriografija u prethodne dve decenije), moglo bi se sa lakoćom uvideti da su zapadne nevladine organizacije ulagale u antiruske/antisovjetske narative u istoriografiji. Tako imamo paradoksalnu situaciju da iste organizacije podržavaju socijalistički narativ u Jugoslaviji i antisocijalistički diskurs u Rumuniji i Bugarskoj.“

Da li je i koliko stvaranje Pokreta nesvrstanih 1961. predstavljalo “poklon“ Tita Americi i Zapadu?

“Na taj način bila je formirana jedna fluidna zajednica politički raznolikih zemalja čije blokovsko usmerenje nije bilo sasvim definisano. Pojedine članice Nesvrstanih, poput Kube, bile su otvoreno prosovjetske, dok su neke druge naginjale ka Zpadu. Tako je nastala neobična celina kojom su nosioci blokovske politike mogli lako da manipulišu, što je na kraju iskoristila pobednica Hladnog rata. No, to se desilo znatno posle Titove smrti, tako da se ne može govoriti o nesvrstavanju kao poklonu jednoj ili drugoj supersili.“

Može li se reći da komunizma u Srbiji nikada ne bi bilo da britanske službe nisu organizovale i izvele puč 27. marta 1941?

“To ne znamo. U Bugarskoj je isti takav puč propao, pa je komunizma bilo. Na čelu bugarskog puča bio je Georgie Dimitrov Gemeto, politički lider Zemljoradničke partije, koji je zbog toga morao da beži iz Bugarske, ali se pred kraj rata vratio i ponovo preuzeo ulogu odbrane britanskih interesa u Bugarskoj. Puč koji je bio izveden 27. marta 1941. godine u Beogradu, jedan je u nizu događaja u kojem su se interesi Britanije i Sovjeta približili. Tada su bili usmereni protiv nacističke Nemačke. Te dve države, Britanija i SSSR, često su zajedno delovali na balkanskom terenu poštujući gotvo zavetno međusobne dogovore. Međutim, dođe u istoriji i takav jedan trenutak kad  ’zajedničku građevinu’ neko mora da odnese: ’The Winner Takes It All’. Više puta je u središtu sovjetskih i britansko-američkih interesa na Balkanu stajao imperativ

srpsko-hrvatske saradnje. Na primer, na početku rata, 1941. godine, Entoni Idn, britanski ministar spoljnih poslova, u Moskvi se dogovorio sa sovjetskim ministrom spoljnih poslova Vjačeslavom Molotovim da granice Jugoslavije do kraja rata moraju biti sačuvane, čak i proširene. Da bi taj spoljni okvir opstao, kakva-takva, makar i prinudna saradnja Srba sa Hrvatima, na svim nivoima bila je neophodan faktor na kojem su svi saveznici posvećeno radili. Nekakvi diplomatski procesi, nalik takvima, dešavaju se i u ovom trenutku. A jedna od posledica takve političke poptrebe jeste i cenzura u nauci.“

Ponovo je aktuelna priča o istorijskoj ulozi Aleksandra Leke Rankovića? Da li je “drug Marko“ zaista bio realna opasnost po Tita i njegovu vlast?

“Ranković Titu nije bio rival, iako je kao potpredsednik Republike u jedno kraće veme čak preuzeo i deo Titovih međunarodnih ingerencija. Sve do početka šezdesetih godina Ranković i Tito bili su na istoj liniji zastupajući koncept centralizovane Jugoslavije. Ipak, kasnije Titovo opredeljenje za ideju decentralizacije svrstalo je Tita na drugu stranu. On se tada odvojio od Rankovića približivši se Kardelju. Na kraju je to dovelo do Rankovićevog pada na Brionskom plenumu. Možemo zaljučiti da je Ranković pao kao žrtva poraza njegovog koncepta koji je zatim osuđen i gonjen kao ’birokratski centralizam’. Ranković nije bio opasan po Tita, već po ideju decentralizizacije koja je već na 8. Kongresu SKJ odnela prevagu.“

Da li smena Latinke Perović i Marka Nikezića predstavlja kraj sna o istinskim reformama u Srbiji?

“Treba prvo precizirati o kakvim je reformama reč. Ta grupacija, takozvanih liberala, zastupala je ideju određene modernizacije srpske ekonomije, ali nije imala uobličen koncept reforme srpskog društva. Međutim, iako su proglašavani za liberale, oni nisu uspeli da se do kraja odvoje od represivne prakse. To najbolje pokazuje primer profesora Mihaila Đurića, jednog od najpriznatijih srpskih pravnika tog doba, koji je zbog protivljenja ustavnim promenama bio proganjan, pa čak uhapšen i osuđen na dvogodišnju zatvorsku kaznu. Osim toga, ova grupa nije pokazala dovoljno svesti i odvažnosti za rešavanje kosovskog pitanja koje je još tada nagoveštavalo ekslaciju.“

Zbog čega smo pad Berlisnkog zida kao država i društvo dočekali nespremni i krenuli pogrešnim istorijskim putem?

“Istorijski put ne može biti pogrešan ili tačan. To je put. Istoričar objašnjava kako je do takvog puta došlo, ali ga ne procenjuje kao ’tačan’ ili ’pogrešan’, ’plus’ ili ’minus’. Za istoriografsko sagledavanje devedesetih godina potrebno nam je vremensko odstojanje, određena distanca koja se u istoriografiji podrazumeva, potreban je određeni istoriografski algoritam (nizovi članaka, studija, skupova, rasprava, monografija) da bi se tek kroz neko vreme mogla dobiti slika na osnovu koje dalje čitaoci istoriografije mogu da donose sopstveni sud. Ne bih žurila sa procenama o ’pogrešnosti puta’.“

Afera Ranković: Kablovi (ni)su dokaz prisluškivanja

Drugi deo

Drugi deo

Život 24.09.2023. 15:10

Afera Ranković: Kablovi (ni)su dokaz prisluškivanja