Kajlina kći

Kajla je danju spavao, noću radio.

Nekad je švercovao Rumune koji su hteli na Zapad, posle naftu, na kraju kokain, heroin.

Bile su devedesete. Nosio je trenericu uvučenu u donji deo i prst debeo zlatan lanac, kajlu, oko vrata.

Zbog tog zlatnog lanca, kajle, svi su ga zvali Kajla.

Probao da ispali Ruse.

Pretovarili su mu naftu u čamac, a on krenuo da pobegne ne plativši.

Rusi mu bacili bombu u čamac. Stigao je pre eksplozije da iskoči iz čamca i plivao je do obale u decembru.

Imao je svoju "vojsku“. Dok je trajao rat u Bosni, Kajla je vodio svoj na Dunavu.

Došlo je do promene vlasti. Skinuo je kajlu sa vrata.

U "bosovom“ odelu, sa akten-tašnom stigao je u Beograd.

Preko prijatelja rečnih kapetana koji su radili državni šverc uspio je da dođe do šefa kabineta predsednika.

Sa sobom je ponio akten-tašnu punu maraka. Krupnih.

Na vrhu ogrlica i sat (prebijanje duga sa „Pink panterima“).

"Novac je za Vas“, rekao je šefu kabineta i pred njim otvorio tašnu. "Sat je za predsednika, a ogrlica za prvu damu.“

Nesretni šef kabineta je prvi put vidio novčanicu od petsto maraka.

Pričalo se da se predsednik, ljubitelj skupih satova, zacrveneo. A njega je bilo teško zacrveneti. On u svojoj kolekciji toliko skup nije imao.

Ostavio je vizitkartu na kojoj je pisalo Građevinska firma "Poverenje“ ppl.

Uskoro je počeo da zida. Dobijao je najbolje lokacije. Trebalo je oprati pare. Trebalo je sačuvati pare. Imao je šofera, stilistu, učio da se ponaša, davao priloge za stranku.

Počeo je da izlazi samo u lokale u kojim su sedeli stranački prvaci.

Imao je i ćerku. Ćerka je išla u privatnu školu i imala telohranitelja i šofera. Telohranitelj je bio sin ribara, karatista, lep momak, dobar pucač – Viktor. Verovao mu je.

Ali verovala mu je i Kajlina kći. Uskoro su poleteli leptirići.

Kad je Kajla saznao, bila je već u četvrtom mesecu trudnoće.

Kajla je poludeo i izbacio ih bez dinara iz kuće. Zar za sina alasa da se uda.

I iz pametne kuće sa bazenom i prilazom koji se grejao otišla je u podstanare sa Viktorom.

Uskoro se porodila.

Kajla je hteo da vidi unuka. Viktor nije dao. Čak je preko suda pokušao da dobije pravo da kao deda viđa unuka. Platio najskuplje advokate.

Odrali su ga advokati smejući se njegovom zahtevu. Nikad takav slučaj nisu imali.

Ali Viktor je ispekao zanat. Krenuo je Kajlinim stopama. Počeo da regrutuje „vojsku“ sa granice. Da radi sa svim sa čim se moglo raditi. Napravio pare. Kajlina kći, nežna plavuša, bila je luda za njim.

Ništa nije znala. Ni o ocu kojeg nikad u trenerici sa kajlom nije videla, ni o poslovima zbog kojih je Viktor bio često odsutan.

Hapsili su mu "vojnike“. Dobijali su po dve, tri godine zatvora ali ga niko nije otpevao. Znali su svi šta radi, ali mu niko ništa nije mogao.

Dok su mu „vojnici“ bili u zatvoru, on im je preuzimao žene. Javno. Hvalio se po gradu da kad gurne glavu mačoru u kokain žene polude za njim. Prijala mu je švalerska slava.

Viktor, Kajlin zet.

Na kraju je saznala i Kajlina kći, ali je trpela.

Najopasnijem Viktorovom „vojniku“ ostalo je još petnaest dana robije kad ga je pozvao noćni čuvar. U stražarskoj sobi čekao ga je prosed gospodin.

"Viktor ti noćas trpa ženu. Naći ćeš ih na gomili. Evo ti pištolj. Baci ga u reku. Pre kraja smene da si ovde.“

Ubio ih je jednim metkom oboje. Posle je još pucao.

Vratio se pre svitanja. Imao je najbolji mogući alibi.

Posle petnaest dana kad je izašao iz zatvora ušao je u stan Kajline kćeri.

"Ajde, svlači se. Ja te preuzimam“, rekao je.

Kajlinog unuka kola sa zatamnjenim staklima odvezla su kod dede.