Kako je turska kafa uništila jedno carstvo

U grčkoj i na Kipru je poznata kao grčka kafa, u Bosni kao bosanska, Armencima kao armenska, Arapima arapska, a turska kafa Turcima, Hrvatima, Albancima i Srbima. Ali sredinom 16. veka, bila je samo kahve - kafa. U to vreme je vladalo Osmansko carstvo, koje je od jugoistočne Evrope do Persije širila ljubav prema kafi. Ali ranih godina 19. veka, carstvo je počelo da se raspada. Kafa je igrao malo poznatu ulogu u njenoj konačnom uništenju.

Kafa je došla u Tursku za vreme vladavine sultana Sulejmana Veličanstvenog. Kada je čovek koga je poslao da upravlja Jemenom naišao na energično piće poznato kao kahvah, vratio ga je osmanskom dvoru u Carigrad, gde je kahva postala popularna. Majstor kafe, možda je imao desetine pomoćnika koji su mu pomagali da melje zrno arabike u ekstra fini prah sličan teksturi današnjeg espresa. Zatim se napitak kuvao u bakarnim loncima zvanim cezves.

Dobijeno piće - gorko, crno i preliveno tankim slojem pene, stvoreno brzim izlivanjem - služeno je u malim porcelanskim šoljicama. Da bi ublažila njegovu gorčinu, legenda kaže da je Sulejmanova supruga Hurem pomešala kahvu sa čašom vode i prstohvatom turskog zadovoljstva - tako se poslužuje u Turskoj danas. Nisu svi, međutim, verovali da Kuran dozvoljava muslimanima da piju ovaj stimulativan novi napitak.

Iako se u islamskom pismu posebno ne spominje kafa, jedan sveštenik u Sulejmanovom sudu izdao je fatvu protiv pića s obrazloženjem da je zabranjeno konzumiranje bilo čega spaljenog. Ali to nije ublažilo potražnju. Prvu javnu kafu, kahvehane, osnovali su u Istanbulu 1555. godine dva sirijska trgovca. Ubrzo, skoro svaka šesta prodavnica u gradu služila je kafu. Postepeno, kahva se probijala do dalekih krajeva carstva.

Zbog kafe muškarci su se okupljali u domovima, džamijama ili pijacama. Tamo su se družili, razmenjivali informacije, zabavljali se, obrazovali. Pismeni članovi društva naglas su čitali vesti dana; janičari, pripadnici elitnog kadra osmanskih trupa planirali su proteste protiv sultana; zvaničnici su razgovarali o sudskim spletkama; trgovci su razmenjivali glasine o ratu. A nepismena većina ih je slušala. U kafićima su ih upoznali sa idejama koje su izrodile nevolje za otomansku državu: pobunu, samoopredeljenje...

Prošlo je mnogo vremena pre nego što su vlasti počele da posmatraju kahvehane kao pretnju. Neki sultani su poslali špijune u kafiće kako bi proverili dešavanja; drugi su, poput Murata IV, sultana ranog 18. veka, pokušali da ih potpuno isključe. Ali bili su previše profitabilni.

Kada su se u 19. veku pojavili nacionalistički pokreti širom osmanskih zemalja, popularnost kafića je naglo rasla. Etničke grupe u evropskim regionima carstva sa istočno-pravoslavnom hrišćanskom većinom započele su borbu za nezavisnost. Nacionalistički lideri planirali su svoju taktiku i zacementirali savezništvo u kafićima Soluna, Sofije i Beograda.

Njihovi napori pod uticajem kofeina uspeli su uspostavljanjem nezavisne Grčke 1821., Srbije 1835. i Bugarske 1878. Vladavina kahve je bila završena.