Život
09.04.2022. 12:08
R.E./ Vogue

Rat u Ukrajini

Kako živi i šta sada radi prva dama Ukrajine - Olena Zelenski

Olena Zelenski
Izvor: Shutterstock

Olena Zelenski (44), scenarista i jedna od najmoćnijih žena u svetu, supruga je predsednika Ukrajine. U intervjuu za "Vog", koji je upravo objavljen, opisala je kako su izgledali prvi dani nakon napada Rusije na Ukrajinu, šta se sada dešava, šta nikada neće zaboraviti...

"Odlično se sećam početka. Bili su to uobičajeni radni dan i veče. Deca su se vraćala iz škole, standardni kućni poslovi, priprema za sledeći školski dan... bili smo napeti. Svuda je bilo mnogo razgovora o mogućoj invaziji, ali do poslednjeg trenutka bilo je nemoguće verovati da će se to dogoditi. U 21. veku? U današnjem svetu? Negde između 4 i 5 ujutru, probudili su me neki jaki zvukovi. Nisam odmah znala da je to eksplozija. Nisam znala šta bi to moglo biti. Moj muž nije bio u krevetu, ali kad sam ustala, odmah sam ga videla. Već obučen, u odelu kao i obično (ovo je bio poslednji put da sam ga videla u odelu i beloj košulji — od tada je bio vojni čovek). 'Počelo je.' To je sve što je rekao. Ne bih rekla da je bilo panike. Možda zbunjenost. 'Šta da radimo sa decom?' , 'Čekaj', rekao je, 'Obavestiću te. Za svaki slučaj prikupite osnovne stvari i dokumente.' I izašao je iz kuće."

Olena i Volodimir Zelenski 9. 4. 2022.
Izvor: EPA / TOMS KALNINS

Vaš sin ima devet, a ćerka 17 godina. Šta ste im rekli o svemu ovome što se trenutno događa?

"Ne morate deci ništa da objašnjavate. Kao i svako dete u Ukrajini, oni vide sve. Naravno, to nije nešto što bi deca trebalo da vide, ali oni su dosta iskreni. Ne možeš ništa da kriješ od njih. Dakle, najbolja strategija je istina. Razgovarali smo sa ćerkom i sinom, pokušavala sam da odgovorim na sva njihova pitanja. Puno razgovaramo, jer je razgovor o tome šta boli, a ne ćutanje u sebi, dokazana psihološka strategija.

Očigledno ste razmišljali o sigurnosti svoje porodice, čak i dok ste gledali nasilje nad običnim ukrajinskim građanima. Možete li opisati mešavinu vaših ličnih i građanskih osećanja?

"Rat je odmah spojio lični i javni život, i to je verovatno fatalna greška tiranina koji nas je napao. Svi smo pre svega Ukrajinci, a onda sve ostalo. On je želeo da nas podeli i izazove unutrašnji sukob, ali sa Ukrajincima je nemoguće to uraditi. Kada je neko od nas mučen, silovan ili ubijen, osećamo da smo svi mučeni, silovani ili ubijeni. Ne treba nam propaganda da bismo osetili građansku svest i odupreli se. Upravo taj lični bes i bol koji svi osećamo trenutno pojačava žeđ za suprotstavljanjem, agresijom i zaštitom naše slobode. Svi to rade kako mogu, vojnici sa oružjem, nastavnici koji nastavljaju da predaju, lekari izvodeći složene operacije pod vatrom. Svi su volontirali, umetnici, restauratori, frizeri, dok varvari pokušavaju da preuzmu našu zemlju. Videla sam kako sve to budi najdublja patriotska osećanja u našoj deci. Ne samo moja deca, već i sva deca u Ukrajini. Oni će odrasti u patriote i branitelje svoje domovine."

Kako ste se nosili sa svim tim emocijama? Postoje li prijatelji ili drugi izvori podrške kojima ste se obratili za to vreme? Koliko često ste komunicirali sa suprugom u tim prvim nedeljama rata? A sada?

"U početku nije bilo vremena za emocije. Morala sam da se brinem o deci i njihovom emocionalnom stanju. Zato sam pokušala da budem samouverena, nasmejana i energičana, dok sam se trudila da im objasnim da svetla ne mogu da se upale jer moramo da se spustimo u podrum. Pokušala sam optimistično da odgovorim na njihovo pitanje: 'kada ćemo videti tatu?' - 'Uskoro'. Tih ranih dana nadala sam se da ćemo moći da ostanemo s njim. Ali predsednikova administracija se pretvorila u vojni objekat, i meni i mojoj deci je bilo zabranjeno da budemo tamo. Naređeno nam je da se preselimo na sigurno, ako se u Ukrajini sada može naći sigurno mesto. Od tada komuniciramo sa njim samo telefonom."

Sa kojim izazovima su se posebno suočile žene u vašoj zemlji nakon ruske invazije?

"Želim da svi ljudi na svetu shvate da su ukrajinske žene živele miran i moderan život, kao što su čitateljke 'Voga' živele u svakoj zemlji. Nisu se pripremala skloništa za bombe i raketne napade. Ali od ranih dana, nakon što su ruske rakete počele da pogađaju stambene zgrade u različitim gradovima, postalo je jasno da Rusija ne štedi mirne živote. Više se niko u Ukrajini nije osećao sigurno. Morali smo da naučimo kako da brzo okupimo voljene kada se začuje sirena i spustimo se u podzemnu železnicu, ili najbliži podrum. Trećeg dana rata u skloništu za bombe rođeno je ukrajinsko dete. A nakon toga, hiljade žena morale su da rađaju u skloništima, jer smo videli šta bi se moglo dogoditi sa porodilištima sličnim onima u Mariupolju, koje su bombardovali Rusi. Postoji problem i sa lečenjem dece, posebno onih sa ozbiljnim bolestima. Majke i bake mesecima žive u bolnicama sa takvom decom, a sada ih moramo odvesti na lečenje u inostranstvo.

Žene su morale da napuste okupirane gradove kao što su Buča i Gostomel, rizikujući život. Sa decom i starcima, često peške, često bez muškaraca, jer okupatori nisu želeli da puste muškarce. Svet je to video početkom marta, kada su ljudi prešli razneseni most u gradu Irpen.

A sada, kada su ovi gradovi deokupirani, znamo više o tome sa čime su se suočile ukrajinske žene. Potpuna nesigurnost i pretnja nasiljem. Međunarodna istraga ovde mora imati svoju reč.

A koliko žena ostaje u još uvek okupiranim gradovima Hersonu, Melitopolu, Berđansku? Ne mogu čak ni da kažu rođacima šta im se dešava, jer nema veze ili će se pratiti bilo koji njihov kontakt. U ruševinama Mariupolja nalaze se desetine hiljada žena sa decom i može se samo zamisliti kroz kakvu noćnu moru prolaze. Već mesec dana traže hranu pod vatrom, jer humanitarna pomoć nije dozvoljena.

Oko četiri miliona žena i dece migriralo je i sada se nalazi u drugim zemljama. A biti migrant je teško, i mentalno i fizički, jer moraš početi ispočetka. Kako je živeti kada ne možete čak ni da obučete svoju ličnu odeću? Kako objasniti detetu zašto ne spava u svom krevetu? To je test koji nikome ne biste poželeli."

Olena Zelenski
Izvor: Shutterstock

Da li je postoji neka posebna ženska priča koju biste mogli da ispričate?

"Mogu da ispričam desetine takvih priča. Na primer, nakon deokupacije Kijevske oblasti, čuli smo priču o lekaru Irini Lazovi, koja je ostala u Buči. Spasila je komšije i strance koji su tražili utočište i lečenje rana od ruskog vatrenog oružja. Anestezirala ih je i zavila. Čak je pomogla da se rodi beba bez svetlosti, vode i gasa, u kući zahvaćenoj vatrom. Priču o njenim svakodnevnim podvizima sada su ispričale komšije koje joj duguju svoje živote.

Tu je i priča o majci iz Kijeva, Olgi, koja je pokrivala svoju dvomesečnu ćerku kada je raketa pogodila njenu stambenu zgradu. Ili priča o učiteljici Černingovog sirotišta Nataliji, koja je živela sa 30 dece (od kojih je jedno bilo njeno) u podrumu. Hranila ih je i brinula o njima, a zatim pronašla vozilo i pod vatrom ih odvela na sigurno.

Takvih priča ima skoro koliko i Ukrajinaca. Pokrenula sam Telegram, kanal koji poziva Ukrajince da podele svoje vojno iskustvo. Svaka lična priča je priča naše zemlje."

Kakav je Vaš život sada?

"Sada živim na isti način kao i drugi Ukrajinci. Svi imamo jednu veliku želju – da vidimo svet. Ja, kao i svaka majka i supruga, stalno brinem o svom mužu i dajem sve od sebe da moja deca budu sigurna."

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Raketirana železnička stanica: Desetine poginulih civila
Rat u Ukrajini

Rat u Ukrajini

08.04.2022. 12:13

Raketirana železnička stanica: Desetine poginulih civila

Najmanje 30 ljudi je poginulo a više od 100 je ranjeno u udaru dve rakete na železničku stanicu u Kramatorsku na istoku Ukrajine, gde su civili čekali da se evakuišu u bezbednije delove zemlje, objavila je ukrajinska železnička kompanija.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
5°C
05.12.2022.
Beograd

Katar 2022

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve