Dragan Vesić: "Digitalno pismo"

U ovo digitalno vreme svet se sve više sporazumeva emotikonima koji liče na pećinske crteže. 

Ta neverbalna komunikacija se naravno odvija na društvenim mrežama, a upotreba samo neverbalnog govora je simptom nedostatka verbalne inteligencije.

Za razliku od starih pisama, gde su se, vremenom, formirali simboli, glasovi, slova, reči i rečenice koje, naravno, imaju značenje, danas se, digitalnim pećinskim slikama, emotikonima, izražavaju osećanja i misli.

Nije tako strašno ako ih koristite dozirano i kad se šalite, ali većina koristi samo smajlije i gifove u komentarima ispod neke objave na Fejsbuku. Sadržajno se ispričaju znakovima – srca, osmeh... a u mnogim novinskim tekstovima podstiče se upotreba digitalnog znakovnog “pisma” uz nesuvislo objašnjenje da oni koji čitaju komentare neće bez emotikona znati šta mislite i šta osećate jer, u epohi kompjutera, rečima i rečenicama ne može da se iskaže značenje!?

Zamislite u bliskoj budućnosti novinske tekstove, knjige, naučne radove... koji nemaju reči nego emotikone – napišete doktorsku disertaciju koristeći samo emotikone.

Zvuči glupo, ali izgleda da sajber generacije bolje razumeju digitalnu neverbalnu komunikaciju nego smislen tekst ili govor.

Sva je prilika da se ide ka ukidanju alfabeta i da će se ljudi sporazumevati uskoro znakovima – emotikonima umesto slovima.

Pećinski čovek komunicirao je gestovima, neartikulisanim krikovima, dimnim signalima... odnosno neverbalno. 

Da je evolucija u sajber epohi završena i da smo svedoci involucije govore emotikoni čija se upotreba podstiče.

Dakle, biće ukinut i zabranjen govor u svetloj budućnosti, a sve je počelo na društvenim mrežama – na Instagramu su dominantne fotografije, posebno ako ste zgodna žena pa se slikate oskudno odeveni, što garantuje veliki broj pratilaca; na Fejsbuku imate sve i svašta, i tamo je imperativ prikazati lažnu verziju savršenog sebe; Tiktok je nešto najgluplje što je moglo da se izmisli; imate još mnogo novih društvenih mreža i, naravno, imate Tviter gde se, posebno u Americi, vodi predizborna kampanja i gde poznati prosipaju mudrosti u 240 karaktera (bar se radi o rečima, ne o znakovima). 

Ljudi su, dakle, danas navikli da ne čitaju ili da čitaju nešto što može da stane u 240 karaktera (ostalo su slike i emotikoni).

Na internetu, na portalima, uglavnom dominiraju kratki tekstovi – naslov je senzacionalistički, izvučen iz konteksta i često duži od teksta koji ionako niko ne čita.

Nije anegdota – ispod jedne sjajne reportaže o slavnom bivšem sportisti osvanuo je komentar čitaoca – Što ovol’ko dugačko kad moglo kraće da se kaže? Uzalud je neko pokušao da mu objasni da je to reportaža i šta su odlike tog žanra.

Danas su mnogima emotikoni vrhunac elokvencije, a sav onaj arsenal sačinjen od smajlija koji se cere, smeju, plaču, ljute ili krevelje, predstavlja bogat fond reči gde ljudi sofisticirano izražavaju svoja osećanja. Tu su i neizbežni gifovi gde se puzi, aplaudira, nazdravlja i voli.

Društvene mreže, a posebno Fejsbuk – jer pruža najveće mogućnosti da se razmahne glupost – pune su posebnih žena i muškaraca. Danas svaka budala misli da je centar univerzuma i da zaslužuje nepojmljivu pažnju (još lajf koučevi da napišu pravila za uspeh na FB-u). I to je narcistička moda. 

Biti samoživ, sebičan, hladan, bez empatije i emocija, jednom rečju biti psihopata, u današnje vreme je in, a out biti dobar čovek – ili, kako kažu lekari, imati antisocijalni poremećaj ličnosti (ASPD), valjda zato što je teško napraviti jasnu razliku između sociopate i psihopate.

Takvima, uz koje ide akronim ASPD, lepo stoje emotikoni – s rečima im ide teže. 

Opštem ludilu i srozavanju svih vrednosti nisu doprinele nove tehnologije. Samo su probudile ono zversko u primitivnim i zlim ljudima, u pametnim i odgovornim nisu – možete zrelim ljudima da date atomsku bombu, neće je upotrebiti, ali ovi drugi hoće.

Čovek ne može, ma koliko (o)guglao, da se ne zapita – gde je nestala ljudskost, stare vrednosti i sve što ljudsku vrstu određuje? Nestala je u carstvu materijalnog, u pohlepi i u emotikonima – oni su simbol neke nove ljudske vrste, zapravo njen digitalni surogat.

Da li su za ludilo koje nas je snašlo krivi novi i tradicionalni mediji, njihove spinovane informacije, rijaliti programi sa kriminalcima i kurvama? Nisu, krivi su recipijenti koji to traže.

Zašto je danas interes zamena za ljubav, a emotikoni za lepe reči? Zato što većina tako želi. Većina, koja je odbacila emocije i duhovnost, koja radi nezamislivo loše stvari drugima i živi kao stoka. Čovek uvek ima izbor – hoće li da bude ljudsko biće ili šljam, bira sam. Šljam cvili kada mu je loše i uživa kada je drugima loše; ljudi pomažu drugima kada im je loše i to čine bezuslovno. Ne krive nikog za svoje greške i ne traže pomoć.

Suština svega je u toj razlici koja podvlači duhovnim vidom vidljivu granicu i tu emotikoni ne pomažu.

Dragan Vesić: "Sajber maltretiranje"

Kolumna

Kolumna

Život 07.11.2023. 22:00

Dragan Vesić: "Sajber maltretiranje"