Krvavi sjaj najskupljeg dijamanta

Krvavi sjaj najskupljeg dijamanta


Ogromno bogatstvo u carskim krunama, zlatom i dragim kamenjem ukrašenih vladarskih prestola, tijara ili dijadema sa desetinama u celinu vešto poređanih dragulja, zatim mačeva i štitova više nalik na umetničke bravure majstora svog zanata nego na oružje za napad ili odbranu, kao i u svakom pogledu fascinantna kolekcija nakita neprocenjive vrednosti samo je deo eksponata zbirke dragocenosti koja se čuva u Teheranu, u centrali Nacionalne banke Irana. Zbirka datira još iz perioda vladavine dinastije Safavida, osim pojedinih komada nakita koji su pripadali lično suverenima.

U toj i takvoj apsolutno spektakularnoj riznici je i čudesni globus koji je po nalogu Nasrudin šaha izradila grupa iranskih draguljara pod vođstvom Ibrahima Masinija. Čista težina zlata ugrađenog u globus iznosi 34 kilograma a težina dragog kamenja 3.656 grama. Draguljari su na globusu mora i okeane obložili smaragdima, a kontinente rubinima. Jugoistočnu Aziju, Iran, Britaniju i Francusku su označili dijamantima. Prečnik kugle je 66 centimetara. Nosač globusa je napravljen od drveta i ukrašen raznobojnim dragim kamenjem…

Screenshot_1

Mesto gde se čuva zvanično najveća i najvrednija kolekcija dijamanata, raznog drugog dragog kamenja, odnosno zlata i svih mogućih plemenitih metala naziva se Riznica nacionalnih dragulja. Smeštena je u Nacionalnoj banci Irana, u zelenkastoj zgradi u Ulici Fardosi, u centru Teherana, još od 1778. godine glavnog grada ove čudesne zemlje koju su naselili potomci Persijanaca. Ipak, dva elegantna i povisoka kamena stuba sa očiglednom idejom arhitekte da se na njih osloni nadstrešnica ulaza, figure lavova levo i desno, kao i par širokih stepenika uz velika metalna vrata koja se zarad mnogo čega ne uklapaju u fasadnu sliku ovog zdanja, kao da su nagoveštaj nečeg posebnog.
Za posetioce Riznica je otvorena samo tri dana u nedelji, a odmah po ulasku, u jednoj povećoj prostoriji, po ceni od 200.000 rijala (oko dva dolara), kupuje se ulaznica za razgledanje fascinantne zbirke, ali se formira i red za nastavak putovanja kroz čudesni prostor izobilja nakita i bogatstva u zavisnosti koji od jezika govorite.

Screenshot_2

Pre nego što produžite dalje čeka vas i obaveza odlaganja stvari u ličnom vlasništvu koje se smeštaju u specijalne i za to namenjene sefove. Put nastavljate s ključem sefa u ruci i eventualno papirnim maramicama bez ikakve mogućnosti da nešto mobilnim telefonom ili skrivenom kamerom snimite za uspomenu. Posle oko 15 minuta čekanja koje se prekraćuje gledanjem slika i spotova na ogromnim LED ekranima svega onoga što je ovde pohranjeno, put vodi do dvorišta i zgrade koja je zapravo Riznica nacionalnih dragulja Irana, odnosno njenog podruma.

Tu je ovo blago smešteno u staklene vitrine kojima se ne smete previše približiti jer ukoliko to uprkos upozorenju učinite oglasiće se alarmi, a vas čeka opomena uniformisanih čuvara. Gazeći crvenim tepihom, tri puta prolazite i rigorozne rendgen kontrole, a već na početku razgledanja vodič će naglasiti da su iranski monarsi sakupljali sve ove stvari još od 16. veka, dakle od perioda vladavine dinastije Safavida kojoj je najveći deo zbirke i pripadao. Međutim, 1719. godine zemlju su napali Avganistanci, zauzeli tadašnji glavni grad Isfahan i prisvojili krunsko blago. Deset godina kasnije iranski šah Nadir Avšar je uspeo da protera okupatore, a kad je taj posao završio odlučio se i za vlastiti osvajački pohod na Avganistan. Scenario nije menjao. Nakon što je zauzeo gradove Kandahar i Kabul, Nadir šah se vratio u Iran kao pobednik, ali i s kompletnim blagom koje je preostalo od riznice poharane u Isfahanu. Usput je pokupio i neke druge vrednosti.

Screenshot_3

Istorija pamti da su se među donetim dragocenostima našla i četiri eksponata čiju je vrednost i danas nemoguće proceniti. To su: Paunov presto, zatim skupoceni špinel dragi kamen Samarija težak 100 grama i dva velika dijamanta, Koh-i-Nor i Daria-i-Nor.
Prvi, od dva dijamanta, danas je u kruni britanske kraljice Elizabete i deo je engleskog krunskog nakita, a drugi je ostao u Iranu i čuva se u Teheranu.

Špinel Samarija je takođe u teheranskoj riznici, a originalan Paunov presto? Originalan presto je donet iz Indije, rasklopljen i izgubljen. Šah Fath, koji je vladao od 1798. do 1834, naredio je svojim zanatlijama da naprave novi tron, nalik na prvobitni. Postao je poznat kao Sunčani presto jer je na leđnom delu, iznad sedišta, bilo prikazano sunce. Nakon što se šah oženio princezom Tavus (“paun”), preimenovan je u Paunov presto. Naredni šah je tražio da se izmeni i na njega doda nekoliko zlatnih ploča sa plavim emajlom. Napravljen je 1812. godine, a u palati Golestan je stajao sve do 1981. kada je zbog ogromne vrednosti i ukrasa od dragog kamenja prebačen u Centralnu banku Irana.

Screenshot_4

U istom prostoru je i tron Nadira. Iako je vezan za njegovo ime, nema nikakve veze sa ovim vladarom iz 18. veka. Natpisi na panoima pored sedišta ukazuju da je načinjen za vreme vladavine Fath al šaha. Naručio je ovaj presto kako bi demonstrirao luksuz svog dvora pred podanicima i stranim ambasadorima koji su šaha posećivali u letnjim rezidencijama oko Teherana. Sastoji se od 12 odvojenih delova i ukrašen je sa 26.733 dragulja. Takođe je korišćen za vreme krunisanja Mohameda Reze Pahlavija i Farah Pahlavi.
I štit Nadir šaha, izrađen od kože nosoroga, po mnogo čemu je remek-delo majstora draguljara. Korišćen je u vreme njegovog ratnog pohoda na Indiju 1739. godine. Po povratku iz pomenutog rata a u čast pobede, štit je ukrašen velikim rubinom, dijamantima i smaragdima.

Imenom špinel naziva se cela grupa minerala različitih boja. Od svih pronađenih je sedam veoma vrednih, a posebno se izdvaja Samarija, izložena u riznici u Teheranu. Smatra se najvećim (ima 500 karata) i verovatno je jedan od najstarijih dragulja uopšte. Boja mu je krv crvena i često ga mešaju sa rubinom. U obliku je nepravilnog ovala i vrlo grubo poliran. U sredini ima mali otvor što svedoči o tome da je nekada korišćen kao nakit. Ime je dobio po drevnom jevrejskom gradu Samariji, nekadašnjoj prestonici kraljevstva Izrael. Prema legendi je ukrašavao biblijsko Zlatno tele koje se pojavljuje u 32. poglavlju Izlaska (druga knjiga Mojsijeva). Prvi pisani trag o njemu se pojavio u dnevniku ličnog lekara Nadir šaha u 18. veku. Dalje se o njegovoj sudbini mnogo ne zna, ali postoji pretpostavka da je pripadao prvo Uluk begu, zatim šahu Abasu i konačno velikim mogulima, Džahangiru i šahu Džahanu. Kada je Nadir šah zauzeo te predele, sa sobom je poneo i Samariju.

Screenshot_5

Kruna Fath al šaha je poznata kao Kijani kruna i ukrašena je dijamantima, smaragdima, rubinima i biserima. Napravljena je 1797. godine za vreme Fath al šaha, a posle njega ju je koristilo još nekoliko šahova dinastije Kadžar. I kruna sa perjem je po mnogo čemu izuzetna. Koristili su je Reza šah i Mohamed Reza Pahlavi. Napravljena je od zlata i srebra i ukrašena dijamantima, smaragdima, safirima i biserima. Tkani deo krune je načinjen od crvenog pliša. Na četiri strane krune nalaze se prizori iz bitaka a sunce sa jarkim zracima u potpunosti je od dijamanata. Dizajnirana je u stilu sasanidskih vladara i sastoji se od 3.380 dijamanata (1.144 karata) i 368 bisera. Teška je 2.080 grama i korišćena je za krunisanje Reze Pahlavija (25. 4. 1926) i Mohameda Reze Pahlavija (26. 10. 1967).

Žensku krunu, takođe izloženu u Riznici, koristila je Farah (Diba) Pahlavi za vreme krunisanja. Napravljena je od odabranih dragulja iz trezora kompanije “Van Cleef & Arpels” 1967. godine u Parizu. Urađena je od platine i zlata i inkrustrirana sa 1.469 brilijanata, 36 smaragda, 105 bisera i dva korunda. Ukupna težina je 1.480 grama.

Screenshot_6

Koh-i-Nor je legendarni dijamant koji nikada niko nije prodavao ni kupovao, ali je uprkos tome bio u mnogim rukama. Legenda koja nije daleko od istine pripoveda da se iza njega proteže krvavi trag kao svedočanstvo o pohlepi i moći, ubistvima, prljavim delima i nesrećama. Prema mnogim referencama, u najranijem dobu nije bio naročito impresivan. Bio je zapravo samo običan dijamant, blago žućkastih nijansi, pomalo dosadan i bez sjaja. Mnoge legende kazuju da je nađen u Indiji pre 4.000 godina. Prvi put se javno pominje 1528. godine kada ga je vladar Agre, u znak predaje, predao odnosno poklonio novom vladaru Baburu I. Za vreme vladavine šaha Muhameda, 1739. godine do zapadne Indije je stigla persijska vojska predvođena Nadir šahom. Odmah je pronađen Paunov presto, ali velikog dijamanta nigde nije bilo. Legenda kaže da je persijski šah razaslao ljude na sve strane da ga pronađu kako znaju i umeju uz obećanje da pronalazača čeka velika nagrada.

Nagrada očigledno nije bila baš bezvredna jer se vrlo brzo jedan od radnika u haremu javio s pričom da fascinantni dijamant Muhamed čuva u svom turbanu. Da bi ga se dokopao, Nadir šah je smislio lukavstvo. Priredio je svečanost, navodno zbog svog povratka na tron, tokom koje je predložio Muhamedu razmenu turbana. Muhamed nije mogao da ga odbije. Kasnije ulazeći u svoje prostorije, Nadir šah je u turbanu zaista pronašao dijamant. Gledajući ga, uzviknuo je Koh-i-Nor, što je značilo „gora svetlosti”. Sledećih 60 godina u istoriji postojanja ovog kamena bile su najkrvavije i najokrutnije.

Pročitajte još: Ko je oteo Jovankine dijamante

Posle smrti Nadir šaha, vlast je nasledio njegov sin Roh, koji nije mogao i da je zadrži pa je ubrzo svrgnut. Kamen je morao da preda novim vladarima Avganistana. Kada je u Indiji maharadža Pendžaba Randžit Sing saznao za postojanje ovog kamena, krenuo je u pohod sa velikom vojskom u Avganistan i (pre)uzeo ga. U to vreme je Pendžab bio pod britanskom aneksijom. Godine 1849. Pendžab je proglašen indijskim delom Britanskog carstva. Jedan od uslova pripadnosti Britaniji je glasio ovako: „Dragi kamen, nazvan Koh-i-Nor, koji je maharadža Randžit Sing uzeo od šaha Šudži ul Muleka, mora biti predat engleskoj kraljici Viktoriji”. Tako je i bilo. Kada je princ Albert video kamen u Londonu, izjavio je da je loše brušen i naredio da se ponovo obradi. Posle 30 dana obrade (i sume od 40.000 dolara) kamen je dobio znatno svetliji izgled. Rezultat velikog i strpljivog rada je bio nova ovalna forma težine 108,93 karata i bela boja. Na težini je izgubio 43odsto. Zvezdasto rezanje se sastojalo iz 33 lica uključujući i glavnu površinu.

Brilijant je 1853. godine ukrasio veličanstvenu kraljičinu tijaru koja je osim ovog imala još 2.000 manjih dijamanata. U krunu koju je kraljica majka naručila za svoju ćerku Elizabetu prenet je 1937. U 20. veku je izbio mali diplomatski rat i žestoka verbalna rasprava oko Koh-i-Nora i njegovih zakonitih naslednika. Indijska vlada je 1947. godine tražila povraćaj dijamanta. Ubrzo nakon toga su vodeće novine Teherana objavile bezbroj tekstova s porukom da dragulj zapravo treba vratiti u Iran. Britanac, ser Olaf, stavio je u toj raspravi akcenat na godine posedovanja: u Indiji je bio 213 godina, u Avganistanu 66, u Iranu takođe 66 i u Britaniji, tog trenutka, 117 godina. S obzirom na istorijske događaje i danas je teško ili gotovo nemoguće utvrditi ko je, odnosno koja je zemlja vlasnik ovog dragocenog kamena. Međutim, u celoj priči postoji i jedna nepobitna istina: na osnovu geološkog aspekta, dijamant pripada Indiji.

Dijamant Daria-a-Nor, od 182 karata, jedan je od najpoznatijih na svetu. U Teheranu tvrde, a to se može saznati i u nekim enciklopedijama dragog kamenja, da je Daria-a-Nor najveći i najlepši od svih u posedu Irana. I uz njega ide uzbudljiva legenda koja se može čuti prilikom obilaska teheranske Riznice. Tri sina sultana Al ud Dina Hildže nisu mogla da se dogovore kome će pripasti vlast, pa su krenuli na put a od nevremena se sklonili u usputnu pećinu. Kada su ušli videli su da je pećina neobično osvetljena. Ugledali su dijamant koji je ležao na granitnom kamenu. Posvađali su se oko toga kome će pripasti i počeli da se mole bogovima: najstariji Hizr kan – bogu Višni, srednji Umar – Brami a najmlađi Mubarak bogu Šivi.

siva

Šiva je čuo Mubarakovu molitvu, bacio munje na dijamant, posle čega je dijamant pukao i podelio se na tri dela. Svaki deo je bio veći od 700 karata. Da bi pridobio naklonost Šive, Mubarak je prodao svoj deo šahu Persije. Veoma dugo su svi persijski vladari verovali da je kamen zaista pripadao Kiru Velikom. U stvarnosti verovatno je da potiče iz Indije i da je bio u vlasništvu mogula. U Iran ga je, zajedno sa ostalim ukradenim stvarima, doneo Nadir šah. Njegov naslednik Fath Ali šah je naredio da se na njemu izgravira carski monogram. Sledeći vladari, dinastija Kadžar, nosili su ga u turbanu. U 20. veku dijamant se čuvao u palati Golestan. Reza Pahlavi ga je takođe nosio prilikom krunisanja. U Iran ga je doneo Nadir šah iz Indije, pošto je tamo opljačkao riznicu velikih mogula. Od tada je u zemlji i čuva se u svom izvornom obliku. Naučnici smatraju da je deo nekada većeg kamena koji je imao 242 karata. Drugi manji deo je Daria al Ein od 60 karata, koji je ugrađen u tijaru kraljice Farah Pahlavi.

Još u 19. veku, po naređenju šaha Naser al Dina, dijamant je smešten u pravougaoni okvir 7,2 x 5,3 centimetra i okružen sa 457 malih brilijanata i četiri rubina. U gornjem delu okvira su kraljevski simboli, sunce i lavovi što potvrđuje poreklo iranskih šahova.
Prema ocenjenoj vrednosti, ima 186 karata. Moguće je i 242. Međutim, zbog činjenice da je ubačen u zlatni okvir i ukrašen sa skoro 500 manjih dragulja, nije moguće saznati tačnu težinu. Prema nekim procenama, reč je o 175 i 200 karata. Tokom vekova zadržao je svoj izvorni izgled.

Vladari dinastije Kadžar, naročito Fath Ali šah, nastavili su politiku zaštite i očuvanja dragulja. Ovaj isti vladar je dao nalog za izradu novog Paunovog prestola i krune Kiani. Njegov naslednik Naser al Din je dopunio riznicu, kupivši 48 velikih žutih dijamanata. On je zaslužan i za izradu velikog zlatnog globusa od dragog kamenja. Blagajnici svih narednih šahova su morali dobro da vode računa o svim stvarima kako bi sprečili krađu.

Nakit su koristili iranski vladari sve do kraja postojanja dinastije. Posebnu pažnju zapada privlačile su zvanične posete i ceremonije u kojima su učestvovali Mohamed Reza Pahlavi, poslednji šah, i njegova supruga Farah (Diba) Pahlavi koji su koristili ovaj nakit. Godine 1960. kolekcija je preneta u novoizgrađenu Centralnu banku Irana gde se nalazi i danas.
Iranci ne kriju da je ovo blago toliko veliko i dragoceno da se i dalje koristi kao rezerva za stabilizaciju nacionalne valute. Svi predmeti, koji reflektuju uzbudljivu i turbulentnu istoriju ali i veliku kreativnost majstora ovih remek-dela, predati su državi 1937. godine za vreme vladavine Reze Pahlavija.

U vreme revolucije 1979. godine postojala je verovatnoća da od blaga ne ostane ništa. Ali, iako je nekoliko najvećih dragulja prodato u inostranstvu, jezgro kolekcije je sačuvano. Muzej je za javnost otvoren tek 1990. godine.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar