LJUBAV NA NAUČNOJ OSNOVI: Naučnici otkrivaju da li su geni odgovori za to u koga se zaljubljujemo

Ako su već geni, ili bar neki od njih, odgovorni za sklonost ka nasilju, pa i teškim zločinima, ima li njihove uloge u odabiranju životnog partnera, odnosno u tome zbog čega se zaljubljujemo u određenu osobu? U švajcarskoj kompaniji „GenePartner“ ne sumnjaju u to i potrudili su se da na naučnoj bazi pruže pomoć onima koji im se obrate sa željom da pronađu idealnog partnera za sebe.

„GenePartner projekat je inspirisan poznatom studijom koju je sačinio profesor doktor Klaus Vedekind sa Univerziteta Bern u Švajcarskoj. U toj studiji doktor Vedekind tražio je od ženskih dobrovoljaca da pomirišu majicu koju je muškarac nosio tri dana uzastopce i izjasne se koliko ih privlači. Onda je analizirao deo DNK koji je povezan sa HLA (human leukocyte antigen) molekulom i otkrio je da su žene sklonije muškarcima čiji HLA molekuli su bili potpuno različiti od njihovih sopstvenih. Osećanje i klasifikovanje HLA gena je nešto što naša tela rade automatski i nesvesno“, objašnjavaju u ovoj kompaniji suštinu svog naučnog pristupa tako složenim emotivnim i drugim procesima.

Njihova je poruka da „ljubav nije slučajnost“, prema tome, izostavite romantična šaputanja i zaljubljene poglede, sve je to nenaučna prošlost, nego od potencijalnih partnera ili partnerki tražite odmah uzorak kose i umesto kod vračare, odnesite ga u laboratoriju! (A možda ni vračare nisu slučajno baš tražile kosu, nokte, odeću itd, i možda su makar i nesvesno radile DNK analizu na svoj način?!)

Genetski kod otkriva biološku kompatibilnost. Većina srećnih parova zapravo ima veoma kompatibilno genetsko nasleđe, što omogućava da izgrade duge i uspešne veze. Upravo DNK određuje međusobnu privlačnost i strast“, poziva se kompanija „GenePartner“ na reči profesora doktora Klausa Vedekinda i uverava da može sa velikom preciznošću da odrede koliko su dvoje ljudi dobar potencijalni par.

Da li pružaju i garanciju, doživotnu, ili samo na određeno vreme to nije utvđeno.